Mnogi su videli Novaka Đokovića na konopcima u petom setu finala Vimbldona i uhvatili daljinski upravljač, čekajući sekund pobede Rodžera Federera.

Međutim, taj sekund se nikad nije dogodio.

Srpski teniser ispisao je u nedelju istoriju i savladao slavnog Švajcarca u jednom od najspektakularnijih finala u ISTORIJI tenisa. Sprečio je velikog rivala da iskoristi dve meč lopte, pa u prvom taj-brejku petog seta finala izborio svoj peti trijumf u Ol-Ingland klubu.

EMOTIVNI NOLE: BILO JE SVEGA, VEČNO HVALA NEBESIMA

Dugo će se pričati o Novakovoj pobedi, ali malo ko je zahvatio toliku širinu opisujući je kao novinar portala "The Ringer", Brajan Filips.

Pročitajte njegov tekst.

"Novak Đoković pobeđuje i kada gubi. Na svoj način, on strpljivo trpi razarajuće udarce protivnika i to radi tek toliko da ostane 'živ'. Onda precizno bira pravi momenat da uzvrati udarac. Izgubiće poen u spektakularnoj razmeni, a onda, dok su komentatori još 'zapaljeni' zbog onog drugog igrača, Novak će neatraktivno osvojiti sledeći poen. Kad pomislite da će pobeći sa terena, on će divlje napasti sa nekoliko forhend vinera i iznenada ćete shvatiti da će da osvoji set".

"Tenis je igra trenutaka koji se kriju u igri u serijama. Nisam siguran da sam ikad video igrača koji zna da koristi tu dualnost tako kao Đoković".

"On je sposoban da spektakularno dominira, bolje od bilo kog igrača koji je ikad živeo. On može da 'raspori' igrača hirurškom strogošću, kao što je uradio sa Davidom Gofanom u četvrtfinalu Vimbldona... Pogodiće udarce zbog kojih ćete pomisliti da vas TV laže"

"Kada je u tom 'modu', tamna strana njegove taktičke izdržljivosti čini ga najstrahovitijim teniserom poslednje decenije i možda najstražnijim svih vremena. On je genije, koji se tako snalazi u lošim serijama da u tim trenucima sebi daje najbolju šansu da iskoristi ključne minute".

"Nisam siguran da sam ikad video bolji primer te strane Đokovićeve igre nego u nedelju, u finalu Vimbldona, u kojem je izdržao petočasovni napad Rodžera Federera, rekordera u broju grend slem trofeja, favorita međunarodne publike i najveće legende tog sporta".

"Pročitajte još jednom rezultat 7:6, 1:6, 7:6, 4:6, 13:12. Suludo je, zar ne? 13:12 nije teniski set, to je vaš domaći zadatak iz matematike u sedmom razredu osnovne škole. Međutim, u tim brojevima je skrivena Đokovićeva natprirodna upornost, kojoj verovatno nema ravne u istoriji tenisa".

"Stavimo sve karte na sto. Ako čitate ovo van veoma ograničenog geografskog područja na istoku Evrope, onda je velika verovatnoća da ste navijali za Federera u nedelju. Takođe, velika je šansa da verovatno ne volite previše Đokovića. Obožavanje Federera, iako ponekad dosadno, postalo je 'startna pozicija' za obične navijače i za teniske znalce. Đoković nikad nije bio mnogo voljen".

"Što se tiče njegovih navijača, ta relativna nepopularnost ima veze sa šovinizmom Amerike i zapadne Evrope, kao i sa nevoljnošću privilegovanih navijača iz tradicionalnih teniskih zemalja da vide kako Srbin ruši staklenu kulu Nadala i Federera".

"Kada su u pitanju svi ostali, to ime veze sa tim da je Đokovića nekad stresno gledati. Nekad se čini kao da očajnički želi da ga i vi volite, kao i njegovo cepanje majice kad je besan ili njegovo lepo i usiljeno ponašanje prema publici koje mu publika uopšte ne traži. Hajde da kažemo da obe strane imaju pravo".

"U svakom slučaju, u nedelju nisam razgovarao ni sa jednom osobom koja nije navijala za Federera. I ja sam navijao za Federera. Nik Kirjos, koji zna jednu ili dve stvari o publici i njihovim simpatijama, takođe je navijao za Federera. On je veoma dobro sažeo uobičajeni stav navijača, kada je u maju u jednom podkastu optužio Đokovića da ima 'bolesnu opsesiju' da ga vole. 'On samo hoće da bude kao Rodžer', rekao je Kirjos. 'To je veoma blamantno', dodao je. U subotu, Kirjos je tvitnuo 'Federere, molim te pobedi', Jer je on Kirjos".

"Tako da, ako ste presedeli uzbudljivu, petočasovnu mlevelicu za meso, onu koja je uključivala prvi taj-brejk petog seta u istoriji Ol-Ingland kluba, i ako ste gledali kako je iščupano srce igraču koga volite, možda niste baš raspoloženi da čitate o mentalnoj čvrstini igrača koji ga je pobedio. To je, u suštini, čitava Đokovićeva tragedija. Došao je ili malo rano ili malo kasno u Federerov i Nadalov scenario. Prekasno da bi izgleda kao ravnopravni učesnik njihove priče, a prerano da bi ta priča bila završena bez njega. I rezultat je to da se on uvek činio čudnovato po strani, iako je osvojio 16 grend slemova i iako je bio najbolji igrač na svetu u većem delu poslednje decenije. (Ako stavimo na stranu neka štucanja i misteriozne povrede, njegov vrhunac trajao je duže od Federerovog). Teniski fanovi ga poštuju mrzovoljno. Čak i u danima svojih najvećih trijumfa, često je postojao osećaj da je naslov trebalo da bude FEDERER JE IZGUBIO, a ne ĐOKOVIĆ JE POBEDIO"



"Šteta zbog toga, jer je Đoković, čak i ako navijate protiv njega, postao najfascinantniji lik u tenisu. Njegova pobeda u nedelju bila je toliko neverovatna da je to apsurdno, ali je bila i njegova savršena slika. Ta pobeda opisuje koliko je dugačak put prešao da bi svoje slabosti pretvorio u svoju snagu. Samo pogledajte statistiku, Federer je osvojio 36 gemova u finalu grend slema... i izgubio. Federer je osvojio po šest gemova u svih pet setova... I izgubio. Federerer u prva tri seta nije dozvolio nijednu brejk loptu... i izgubio (a pritom je izgubio u dva od ta tri seta). Osvojio je više gemova, više poena, bolje je servirao prema svim kriterijumima, ostvario je više asova, manje duplih grešaka, imao je veći procenat poena posle pogođenih prvih i drugih servisa, imao je više brejk lopti, više ih je pretvarao u poene... Đoković je najbolji reterner u istoriji tenisa, ali u finalu je Federer osvojio više takvih poena i u većem procentu. Napravio je više neiznuđenih grešaka od Đokovića, a pogodio je 40 vinera više od Đokovića (94:54)..."

"Prema svakoj mogućoj kategoriji, Federer je bio bolji igrač i izgubio je. Da ste gledali meč bez praćenja rezultata i da niste znali za Đokovićev učinak u takvim mečevima, onda bi pretpostavili da je Federer imao kontrolu (a, ako ste znali Đokovićevu istoriju u sličnim situacijama, postoji verovatnoća da ni u jednom trenutku niste pomislili da bi Federer mogao da pobedi, čak ni kada je imao dve meč lopte)"

"Federer je bio aktivniji, agresivniji, pogađao je udarce za pamćenje, proveo je čitavo popodne leteći ka mreži i pogađajući drop-šotovima mesta kraj mreže koja se ne mogu dostići. I izgubio je"

"Federer je dominirao razmenama , ali nije mogao da spreči Đokovića da preuzme kontrolu u odlučujućim momentima. Kada je bio nadigran u drugom setu, Đoković je podigao neku vrstu mračne sile oko sebe, ispumpao je vazduh iz meča, isključio je publiku i izgradio svoj put kroz treći set, koji je iznenada izgubio ritam... Bez načina da naškodi Federerovom servisu, igrao je da preživi do taj-brejka. A, kada je tamo stigao, bio je u stanju da ubrza svoju igru tek toliko da bude dovoljno da prvi stigne do sedam poena. Bio je to tesan, brutalan, nepoetični tenis, u kojem nije bilo prostora za grešku. I izvukao se. Kao rezultat toga, Đoković je postao prvi igrač koji je osvojio Vimbldon nakon što je sprečio protivnika da iskoristi meč-lopte još od Boba Falkenberga 1948. godine".

"Šta je toliko fascinantno u vezi sa ovim? To da možete da izvučete direktnu liniju između Đokovićeve naizgled neuništive mentalne čvrstine i preciznih crta karaktera koje sprečavaju da ga vole navijači. Hajde da pretpostavimo da je Kirjos u pravu i da Đoković zaista očajnički želi da ga svi vole. Svuda gde Federer ode, publika ga obožava. Odigrao je beskrajni suton svoje karijere konstantno nastupajući na domaćem terenu. Nijedan igrač pre njega nije to doživeo. Kada pobeđuje, publika deli i prihvata njegovu radost. Kada gubi, publika će mu pomoći da se vrati. Postoji mreža ispod njega, kao i naspram njega. Svaki meč igra uz veliku emotivnu podršku".

"Sada razmislite kako stoje stvari za Đokovića. On hoće tu vrstu ljubavi i skoro nikad je ne dobija. Kada osvoji Vimbldon i kada se šepuri osmehujući se i kada teru publika da gleda njegovo 'mučno' jedenje trave, aplauz je... učtiv. Pre toga, skoro svi na stadionu se mole da on izgubi, kao i skoro svi koji gledaju kod kuće (a to su milioni širom sveta). Igrač koji najviše žudi za pažnjom je igrač prema kome publika najupornije zadržava naklonost. Žao mi je, ali taj osećaj mora da je loš. Na nekom nivou, on igra u košmaru, iz meča u meč. Normalna osoba bi se verovatno slomila. Šta je loše sa mnom? Zašto me ne vole? Ipak, Đoković nekako okrene taj scenario u svoj recept za stalne pobede".


"Besmisleno je da pretpostavimo da je Đoković toliko u stanju da trpi i da je toliko jak u najstresnijim situacijama zato što suštinski igra sve vreme u nepovoljnim okolnostima i u stresu. Da je postao mentalno najčvršći teniser nakon što je počeo kao jedan od emotivno naslabijih?".

"Federerova igra bila je u neredu u najvažnijim momentima finala - pri meč loptama i u sva tri taj-brejka... I sigurno je izgledalo kao da ga je pritisak stigao. Vidno je bio zategnut, kao da je u sebi mislio 'nemoj ovo da za**beš, svi ovi ljudi navijaju za tebe'. Onda je počeo da niže greške na osnovnoj liniji, dok je Đoković ostao relativno miran. On zna kako da ostane miran i kako da igra pametno kada ga nadigraju, jer je navikao na to kada stvari ne idu kako je zamislio. On zna kako da iskoristi krizne trenutke meča, jer je u stalnom stanju mikro-krize. On je naučio da se osloni na sebe, jer ne može da se osloni na publiku".

"Naravno da je sve ovo spekulacija - ne mogu da uđem u Đokovićevu glavu - ali ovo može da ponudi objašnjenje tokom mečeva poput ovakvih u finalu Vimbldona, kada pobedi na načine koje poništavaju svu tenisku logiku. Tu je i ironija, koja je u suštini đokovićevska. On hoće da ga zavolimo, a mi to nismo uradili, pa je našao način kako da savlada i nas i svog protivnika. Pomogli smo mu da nauči da pobedi tako što smo želeli da on izgubi".