"Sa 6 godina mi je otkriven karcinom, sad želim da budem iskra na kraju tunela": Bojana Jovanović za MONDO otvorila dušu

Kada vas život nokautira i kada ležite na zemlji deluje da je lakše odustati. Samo se prepustiti i prestati sa borbom, samo se predati. Da su to svi radili ko zna da li bi bilo inspirativnih priča, momenata koji pomeraju granice, svetla na kraju tunela u onim najtežim momentima. Jednu takvu priču o borbi do kraja želji da pobedi sve ima Bojana Jovanović. Sada već bivša srpska teniserka i buduća uzdanica u padelu.

"Ne osećam gnev prema toj deci"

Posle operacija usledio je povratak u školsku klupu, nešto što nije bilo lako... "Tada kreće moja najveća borba, povratak u školu. Prošla sam dva-tri ciklusa hemoterapije i opadala mi je i kosa. Pronalaženje mog identiteta posle osnovne škole bio je neki moj najveći izazov, prošla sam kroz psihičko i fizičko zlostavljanje u školi. Iz ove perspektive mogu da kažem da mi je drago, ne osećam žaljenje, jeste mi bilo teško, bila sam izopštena iz društva i stvarno, te stvari su imale dosta posledica na mene kasnije."

Bojana ističe da ne zamera ništa toj deci, svesna je da ni njima nije bilo lako tada. "I dan-danas se borim sa nekim stvarima, da ih rešim i to je normalno. Ne osećam gnev niti bes prema toj deci, razumem ih. Ni deca nisu znala šta se meni dešava, verujem da sve kreće iz kuće, od roditelja. I oni su kroz svašta prolazili. Porodica i moj brat Ivan odigrali su ključnu ulogu, on je dve godine stariji od mene i bio je moj glavni zaštitnik. Roditelji su u četvrtom ili petom razredu hteli da me prebace iz škole, bio je pakao u tom periodu, ali nisam hteo da bežim od problema."

Kako je odrastala i sazrevala, tako je shvatala da ne može da živi u prošlosti. "Završila sam osnovnu školu i vremenom su stvari krenule da se menjaju. Dugo je ostavilo to posledice. U vrtiću sam bila hiperaktivno dete, družila sam se sa svima, svi su me znali, do momenta što se izdešavalo, onda sam se povukla, bila sam jako povučena, nisam htela da pričam o sebi, bila sam zatvorena. Od treće, četvrte godine srednje krenulo je da se menja. Otac mi je mentalni trener, pričali smo o tim stvarima. Na fakultetu sam krenula da se bavim psihologijom, da se bavim svojim traumama i da prihvatim to, da vidim to kao svoju snagu, ne kao slabost. Stalno sam nosila jednodelne kupaće, jer imam preko stomaka veliki ožiljak, bilo me je sramota toga, zato što sam drugačija. Do momenta kada sam prihvatila i rekla je*ote, to si ti, drugačija si zbog toga. Prava lepota danas je biti drugačiji. Uživam u svemu tome sada, to me maksimalno izgradilo i da me to čini osobom kakva sam danas."

"Taj period je bio moja prekretnica"

Sada, kada pogleda na sve kroz šta je prošla, shvata i koliko je bilo teško njenim najbližima. "U tom periodu nisam znala šta se dešava, nema poente da malom detetu pričaš sve detalje. Roditelji su meni pre šest-sedam godina ispričali celu priču, mama je bila sa mnom u bolnici, i tata je, ali njoj je bilo baš teško da priča o tome. Razumem sve to bolje iz ove perspektive. Nije se znalo šta će biti krajnji ishod, bilo im je bolno i oni su shvatili da želim da ispričam svoju priču i da motivišem ljude koji prolaze kroz slične ili gore situacije. Ako mogu na bilo koji način da im budem ta iskrica na kraju tunela..."

Zbog toga želi ona da bude tu, da pomogne. "I ja sam u tom periodu krila neke situacije u školi, nisam htela da roditelji budu povređeni, potiskivala sam neke stvari. Znala sam da su uvek tu za mene, da ću imati podršku šta god da se desi. Dosta dece to nema i pronalaze tu utehu na društvenim mrežama, kroz medije i slično i ne pronađu uvek pravu podršku. Fali ljudi koji će na neki pravi način i svojim ličnim primerom da im budu podrška."

Usledilo je potom i jedno prosto, a u isto vreme i komplikovano pitanje - šta se to dogodilo, što joj je pomoglo da shvati da mora da ide dalje? "Dosta ljudi me to pita i nije to jedan momenat, ništa se ne desi preko noći. Neki ljudi to vide i kažu da je sreća i uspeh preko noći i ja ne verujem u to. Sve to su godine rada i truda. I dan-danas radim na nekim stvarima, trudim se da poboljšam to, mučim se i dalje sa nekim stvarima, daleko sam od savršene osobe i smatram da ne postoji savršena osoba. Te 2020. godine bila sam druga najbolja seniorka Srbije u tenisu. Tada mi se desila najozbiljnija povreda, levi ručni zglob, bila je i korona. Prestala sam da igram profesionalne turnire i 2022. godine sam krenula više stvari da kačim na društvenim mrežama, Instagram mi je porastao, tada me je Janko Tipsarević pozvao da idem na Maldive i da budem trener. Bila sam tamo tri-četiri mesec, bila sam jedini trener tamo, niko nije bio iz Srbije, već ljudi koji su radili. Prvi momenat gde sam otišla daleko od kuće na duži vremenski period i to me nekako nateralo, kada si sam sa sobom, kreneš da razmišljaš o nekim stvarima i šta možeš da uradiš. Neke lekcije koje sam najviše shvatila su bili iz najvećih poraza, da li iz mečeva ili iz životnih situacija. Tada krenemo da razmišljamo stvarno šta smo loše uradili, šta bi mogli da poboljšamo ili promenimo. Taj period me dodatno podstakao, krenula sam intenzivnije da se bavim psihologijom i da se edukujem i da bolje upoznajem sebe. taj period života je jedna od prekretnica."

Reket u rukama, pa reket iz ruku!

Ispričala nam je Bojana i kako je odlučila da uzme reket u ruke i da krene da se bavi tenisom. "To je interesantna priča, jer dolazim iz sportske porodice, otac je ceo život u fudbalu, brat mi je profesionalni fudbaler, majka se bavila rukometom, skijanjem, folklorom, ne postoji sport koji nisam probala. U vrtiću sam krenula sa baletom, pre toga sa skijanjem. Tenis sam krenula sa 9-10 godina, većina bi rekla da je kasno tada, jer kreću sa 5-6 godina. Verujem da svako ima neko svoje vreme i da ne treba da se osvrćemo na to šta drugi kažu. Posle tih operacija i svega sam shvatila da je to bio neki beg od toga. U tenisu si uglavnom sam i na mečevima i na turnirima, to mi je toliko prijalo. Nisam volela da budem okružena decom i ljudima, povukla sam se u sebe. Trenirala sam odbojku i tenis i onda sam izabrala tenis. Postepeno sam se zaljubljivala u taj sport. Nisam bila kao Novak Đoković koji je od malena znao da je to njegov poziv, ja sam to radila kroz vreme. Uživala sam sve više i da ostvarujem neke veće rezultate. Trebalo mi je vremena da prihvatim i da shvatim ko je ta osoba koja određuje da možeš u životu da se baviš samo jednom stvari. Želim da se bavim sportom, da završim fakultet, da se bavim psihologijom, modelingom, marketingom. Moraš da se posvetiš nečemu, zašto ne bih mogla da se bavim drugim stvarima pored sporta. Tenis je veliki deo mog života koji me oblikovao, ali nije jedina stvar koja me čini onim što jesam."

Slikovito je opisala i kako izgleda život profesionalne teniserke i koliko sve to može da utiče na osobu, posebno psihološki. "Mogu da poredim sada to sa padelom, odlučila sam da pređem na taj sport. Drugačiji je način razmišljanja sada i tada. Mnogo sam imala veliki pritisak i strah kada sam išla na tenis, strah iz privatnog života, sve mi se prebacivalo na teren. Mislimo da možemo da odvojimo poslovni i privatni deo, a to je jako teško. Sve traume iz privatnog života videle su se na terenu. Kada su bile te ključne situacije, teško mi je bilo da se borim sa tim, tenis je zahtevan sport, morate da finansijski pokrivate terene, trenere, putovanja... Bilo mi je jako teško u tim momentima, ljudi ne vide, kažu proputovala si svet, super je. Jeste, lepo je, vidiš sve to, ali mnogo tenisera je krenulo da priča, kao i Novak i mnoge teniserke. Koliko njih se bori sa anksioznošću, depresijom, odvojen si od porodice toliko dugo. Igrači putuju sami, nalaziš se u stranoj zemlji, treba da odigraš najbolje na terenu, a to nije realno. Nema pauze, dešava se da dođeš na turnir, a ne znaš da li ćeš da ispadneš u prvom kolu ili da ideš u finale, pa te čeka sledeća lokacija, raspored je nezgodan, može povreda da se desi, kompleksno je. Stvarno sam previše stavljala pritisak na sebe, nisam dovoljno uživala u samom procesu što je najbitnije. Svi sebi zadajemo ciljeve, želimo da postignemo ovo ili ono, teško je postići da uživaš u trenutku. Svi sada pričaju o tome, a mali procenat ljudi uspeva da bude srećan sa onim što ima. Tek tada možete da budete srećni kada nešto postignete. Kada uspete, onda se pitate šta je dalje, šta sledeće. Kad je dosta? Zato treba biti srećan sa ovim što imaš."

Kada ceo život posvetiš jednom sportu, u ovom slučaju tenisu. I treniraš, proliješ litre i litre znoja, udariš "milion" loptica i onda shvatiš da ne želiš time da se baviš. To je bio njen put kada je odlučila da batali tenis. Kako je shvatila da ipak nije uzalud "bacila" sve te godine rada i truda? "Trebalo mi je vremena da shvatim to. Te 2020. godine je krenuo moj uspon, dobila sam ozbiljne sponzorske ponude, bila je povreda i sve. Tada sam baš pala u neki, da kažem bedak. Smorila sam se mnogo. Onda mi se desilo da sam krenula više da razmišljam o društvenim mrežama, htela sam da se bavim, da imam platformu na kojoj će da se čuje moj glas, da ljudi čuju kroz šta sam ja prošla. Početkom 2022. godine krenula sam da snimam treninge, da kačim na Instagram, mada ne toliko redovno. Zapalo je to za oko mnogima, krenuli su da dele moje snimke i za par meseci sam stigla do 50.000 pratilaca, primetili su to i Janko i Novak. Rekli su mi da ću na Maldivima da držim treninge i za padel. Nisam čula za taj sport do tada, ali sam tip koji će da se snađe. Volim izlazak iz komfor zone, da isprobavam nove stvari. Sport je sa reketom, držala sam časove početnicima i bilo mi je interesantno. Miks tenisa i skvoša. Mnogo zabavniji i interaktivniji, igra se u parovima, uvek je u dublu i zabavniji je."

Nastavila je da priča u istom dahu. "Po povratku sa Maldiva sam dobila ponude za nastavak teniske karijere, trenirala sam aktivno, ali se nisam osećala ispunjeno. Svaki trening bio mi je mučenje, pitala sam se zašto to radim sebi. Išla sam na trening iz navike i zbog očekivanja drugih ljudi. Ljudi su me videli na treninzima, pitali su me zašto ne idem na turnire i to je krenulo da mi stvara pritisak. Imala sam priliku da idem na turnire, ali mi nešto unutrašnje nije dalo, nisam uživala. I ti treninzi, bili su kao da bih nekom da mogu, taj neki čuveni srpski inat. Dobro je ponekad imati inat, mada nekada treba poslušati sebe i da zatvorimo neka vrata, jer će nam se otvoriti druga i bolja. Stvari koje su za nas dođu. Naravno da treba da radimo i da se trudimo, ali da ono što je zaista za nas da će doći na neki lakši način. Ove godine sam shvatila da želim da uživam i da radim ono što volim, da budem delom nekim u tenisu, da pružim ljudima znanje koje sam stekla u sportu. Nevezano za tenis ili bilo koji sport. Hoću da motivišem decu i ljude da se bave sportom, znam koliko je meni to donelo u svakom segmentu života, ne samo sportskom. Došao je momenat da krenem na nešto sledeće. Padel? Ne znam, sama pomisao na to mi mami osmeh na lice. Nije mi nikada takav osećaj bio na tenisu. Imala sam sreću i zadovoljstvo, ali ovo ushićenje, nemam dovoljno reči da opišem. Mogu sedam sati da budem na terenu i da igram padel, nije mi teško. Hoću da prenesem to ljudima. Ne mora da bude profesionalno. Neka isprobaju tu neku aktivnosti, tenis jeste deo mog života, ali to je deo koji mi je otvorio vrata za nešto dalje."

"Novače, može miks dubl?"

Jedan od tih momenata koji otvara vrata bio je i kada je ona upoznala Novaka Đokovića. Njihov snimak treninga postao je viralan. "Sve je to spontano došlo. Novaka sam upoznala prvi put pred odlakaz na Maldive, pre neke dve godine, kada sam trenirala na 'Gemaksu' preko zime. Pred Torino smo trenirali, pred taj Završni turnir kada je došao na trening. Došla je Džuli, njegova navijačica, bila je tu. Sreli smo se, pričali i ona je spomenula da bi mogao da odigra neki meč sa mnom. Novak je neverovatan čovek, pristao je odmah da to uradi posle treninga. Igrali smo malo. Velika mi je inspiracija, nema potrebe pričati šta je sve uradio u sportu, već mi je neverovatno kakav je čovek i koliko ima strpljenja i znanja. Te neke životne stvari koje sam čula od njega su mi mnogo pomogle i motivisale me. Kada se dese neke stvari, naši ljudi znaju da okrenu na šalu, ali sve što on priča ima smisla. Čast mi je što ga poznajem. Spontano je došlo do treninga i iskustvo za ceo život."

Na kraju tog snimka Nole se našalio i rekao "da još nije dostigao njen nivo". I Jovanovićeva je odgovorila sa šalom i osmehom. "Blizu je, sa ovim zlatom sa Olimpijskih igara je blizu da me stigne."

S obzirom da je Bojana sada prešla na padel i da je Novak uhvaćen da igra padel, pitali smo je i da li bi jednog dana možda mogla da trenira Novaka i da zajedno zaigraju u miks dublu u padelu. "Da, mogla bih da mu pariram u padelu i da ga treniram. Miks dubl? Što da ne, bilo bi interesantno."

Otkrila je potom i koliko joj je Đoković pomogao savetima. "Ranije je u Novakovom centru bio i joga centar, imala sam priliku da pričam sa njim više puta. Ne bih delila te neke stvari iz naših razgovora. Neke stvari koje je podelio sa mnom bile su mi važne za privatni život, za neke stvari kroz koje sam ja prošla i to mi je značilo da me saslušao. Kada te nešto pita, onda ga to zaista interesuje. Sasluša, potrudi se da ti energijom, znanjem i iskustvom da neki savet. Uticalo je to dosta i na neke moje odluke koje sam napravila u karijeri. To bih uopštenije rekla."

Zašto je padel toliko zarazan?

Kada priča o padelu Bojana ne skida osmeh sa lica. Šta taj sport čini toliko posebnim i zaraznim? "Prvo da probam da objasnim, to je mešavina tenisa i skvoša, teren je 10x20 metara. Što se tiče brojanja i rezultata, isto je kao u tenisu, igra se na dva dobijena seta, imaju zidovi, odnosno stakla. Igra se uglavnom dubl, retko singl. Meni je najveća razlika i prija mi što imam osobu pored sebe, nije kao u košarci i fudbalu, ali tu je jedna osoba. Manji je teren, interakcija je veća. To je najbrže rastući sport, mnogi misle da je nov sport, a postoji oko 50-60 godina, mislim da je 1969. godine u Meksiku izmišljen kao sport. Španija je centar ovog sporta sada. Odatle dolazi najviše najboljih igrača na svetu. Najveća razlika je ta interakcija sa ljudima i druženje posle toga. U tenisu je drugačije, dođeš, odigraš, ali nema takvog druženja. Onda sednete posle padela, šalite se, kao i na terenu, ostanete, pa pričate. Ovde ne treba neko posebno predznanje. Da odemo sada tamo, igrali bi nešto, lopta se odbija, nešto se dešava. U tenisu treba vreme, rad sa trenerom da bi naučio, potrebno je i više novca i vremena. U padelu i ako nisi dovoljno talentovan lakše je da počneš", pojašnjava Jovanovićeva.

Nije htela da "baksuzira" i da priča otvoreno o ciljevima u tom sportu. "Imam velike ciljeve i planove za padel, ali sam tip osobe koja ne voli da deli to dok se ne ostvari. Verujem u to. Kada pričam sa prijateljima, držim to za sebe dok se ne ostvari. Više sam pristalica takvog pristupa. U tenisu sam previše sebi stavljala pritisak, postoje planovi i ciljevi u padelu, hoću prvo da uživam u procesu. Hoću da napredujem, da podignem nivo padela u Srbiji, da budem ambasador ovog sporta. Smatram da ljudi treba da čuju za ovaj sport, ne samo za padel, nego generalno za sport. Sa ekipom idem u Barselonu, idem da treniram u nekoliko akademija, pa idem u Madrid sa Alis, devojkom iz Rumunije i sa njom pravim tim i hoću da igram turnire, idemo na nekoliko akademija. U januaru idem u jednu zemlju gde ću biti mesec, mesec i po dana, biću tamo na akademiji. Želim da napredujem i hoću da budem ushićena kao malo dete u ovom sportu, to sam izgubila u tenisu. Hoću da uživam. Planiram i da idem na turnire, mada hoću da sve ide postepeno, da uživam sa ovom lepom energijom."

Pojasnila nam je i dodatno kako funkcionišu turniri u padelu. "Još uvek sam nova, pre neka tri-četiri meseca krenula sam da se bavim padelom i da treniram. Ima različitih kategorija kao u tenisu, ima i Premijer padel. Učim i dalje, ne znam tačan raspored turnira, ali postoje kategorije kao u tenisu, potrebno je osvojiti neke bodove da bi se izašlo na listu, pa da bi onda mogao da ideš na veće turnire. Idem korak po korak. Za dve-tri godine koliko padel postoji kod nas neverovatan mi je broj ljudi koji se uključio u padel. Sa Lukom sam osvojila turnir u miksu, on je jedan od naših najboljih muških igrača. Mi smo sportska nacija, imamo predstavnike u svakom sportu. Kroz koju godinu bićemo i u padelu dobri konkurenti najboljima u svetu."

Kako se pravilno koriste društvene mreže?

Još jedan od važnih aspekata u njenom životu su društvene mreže. Na Instagramu ima preko 215.000 pratilaca. "Od kada sam krenula sa tim, bitno mi je da imam neku višu svrhu, ne mogu da radim nešto reda radi, zato što mi je neko rekao nešto da radim, to nema poentu. Poenta mi je da se čuje moj glas i da pružim podršku i motivaciju koju sam ja imala od svoje porodice. Da li za sport ili neke životne stvari, hoću da ljudi čuju kroz šta sam prošla iako nije lako pričati o tome. Neka deca danas nemaju tu podršku koju sam ja imala, hoću da im pokažem put sportiste, malo iza kulisa. Svi sportisti na društvene mreže kače razne događaje, turnire, mečeve, a svi oni su prošli kroz neke stvari iza kulisa. Hoću da pokažem svoju tranziciju i sa tenisa na padel. I tu psihološku pripremu sportista. Bez toga nije moguće u bilo kom segmentu u životu ostvariti napredak, ako ne napredujete mentalno. Taj moj stil života, holistički pristup životu kako ljudi danas vole da kažu. Znam koliko je meni to donelo i smatram da može i drugima da donese i da ne postoji granica za bilo šta."

Pošto ima dosta iskustva sa društvenim mrežama, jedno od pitanja bilo je i kako se to te platforme koriste na pravilan način? "Uff, to je diskutabilno pitanje, zavisi koga pitaš. Meni je drago kada vidim način na koji Novak koristi svoj uticaj. Dosta sportista može na bolji način da koristi svoje platforme, nebitno koji sport je u pitanju, jer imaju veliki uticaj. Fale ljudi koji će da prenose prave, porodične vrednosti, koje su se izgubile. Među poslednjim generacijama sam koja je odrastala bez društvenih mreža. Svesna sam da decu ne možeš da izopštiš od toga, jer će biti odbačeni od društva. Roditelji igraju ključnu ulogu, ne kontrolišu šta deca gledaju na platformama te vrste. Prikazuje se i neko nasilje i neke materijalne stvari, otišlo je sve u tom materijalnom svetu, da si vredan samo ako voziš dobar auto i nosiš ovakvu ili onakvu odeću i slično. Te mlađe generacije već sada razmišljaju kakav će posao raditi da zarade milione, otišlo je u tome da si vredan samo ako imaš materijalno. Ne gledaju tu istinsku sreću, duhovno i materijalno su dve stvari koje idu zajedno. Ako je cilj materijalno, onda nema svrhu. Imala sam priliku da upoznam dosta imućnih ljudi i na Mladivima i možda njih troje-četvoro je istinski srećno. Ljudi ne vide šta je iza svog tog sjaja i glamura. Volela bih da apelujem na roditelje da povedu računa na to šta im deca gledaju na društvenim mrežama. Devojčicama se izazivaju kompleksi već sa 12-13 godina, klinke kreću da stavljaju implantate, što je meni neverovatno, a opet to je neko morao da odobri. Onda roditelji gledaju da nadomeste to vreme koje treba da provedu sa njima kupovinom stvari. Meni i bratu roditelji su pružili sve što su mogli u životu, ali ja pamtim svaki momenat koji smo proveli zajedno. Da li izlet neki, vožnju bicikla ili nešto treće, provodili su vreme sa nama. Brat mi je najbolji prijatelj na svetu i neko kome ću se uvek prvom obratiti. Velika je tu uloga roditelja i društva i škole koja sada nema toliki uticaj kao ranije. Treba i roditelji danas da se edukuju malo o tim novim stvarima, jer se živi brže i drugačije i treba više vremena da provedu sa decom."

"Ljudi, prihvatite sebe"

S obzirom da smo u periodu praznika, pitali smo Bojanu i šta su njene novogodišnje želje. "Uvek postavljam sebi neke nove ciljeve. Trenutno su mi najveći ciljevi neko dublje upoznavanje sebe. Imam svoju mentorku, psihoterapeutkinju sa kojom radim i to mi je bitno. Smatram da je sve do energije. Neka moja dublja spoznaja sebe, pored toga da nastavim da uživam u padelu, da napredujem u tom sportu. Takođe mi je veliki plan i cilj da se uključim više u humanitarni rad i rad sa decom i to mnogo ispunjava. Decu volim oduvek i volela bih da pravim dosta humanitarnih turnira za decu i mlade, volela bih da se uključim više i da pružim svoj doprinos. Za te stvari mi je srce uvek puno, kada god mogu da se uključim, ima sve više lepih organizacija i mladih ljudi i ako bilo kako mogu da pomognem, tu sam, mogu da me kontaktiraju."

Koja je njena motivaciona poruka za sve? Pročitajte i sami... "Imala bih da kažem više stvari. Nešto što bih izdvojila je da ljudi, mlađi, stariji ili ko god. Da prihvate sebe, da prihvate stvari koje im se dešavaju u životu, posebno te loše. Smatram da nam Bog, univerzum, zavisi ko u šta veruje, da nam sve to daju sa razlogom, da treba to da prigrlimo. Nekada je jako teško sagledati to tako, ali da vidimo nešto više iznad toga. Te situacije će da nam pomognu da postanemo bolji ljudi, da dozvolimo sebi da sanjamo velike snove. Ne postoji granica. Ne treba da dozvolimo da nas limitiraju mišljenja drugih. Imamo jedan život, hajde da ga živimo na maksimumu, da ne postavljamo sebi limite. Da izađemo iz svojih strahova, mene su strahovi limitirali, stvorili su zidine oko mene, mogu da kažem da sam počela da se gušim i da se osećam kao u zatvoru. Ti strahovi ne treba da nas limitiraju, da izađemo iz te komfor zone, tada kreće pravi život. Jeste ponekad bilo lakše da odustanem. Doktori su pričali da se nikada neću baviti sportom profesionalno. Nikada se nisam obazirala na to, planiram da se bavim sportom dokle god mogu. Po meni je jako bitna stvar da se distanciramo od negativnih ljudi u svom životu. Možda je to teško, možda su nam i članovi porodice, ali je važno da se okružimo pozitivnim ljudima, koji su nam podrška i koji imaju pozitivnu energiju. Da nekoga sklonimo iz života, da se toga ne plašimo, nego da se okružimo kvalitetnim ljudima, jer smo mi odlika tih ljudi koji su oko nas", zaključila je Bojana Jovanović za MONDO.

BONUS VIDEO: