Pre tačno 26 godina NATO je započeo bombardovanje SR Jugoslavije koje je trajalo mučnih i teških 78 dana. Taj događaj je u mnogome oblikovao detinjstvo mnogima od nas, između ostalog i najboljem teniseru svih vremena Novaku Đokoviću koji se ne ustručava da priča o najtežim životnim trenucima te 1999. godine.
Bio je u Beogradu i trenirao je sa Jelenom Genčić kada je počelo bombardovanje Jugoslavije. Posebno se seća kada su pale prve bombe na Beograd, bilo je to 26. marta 1999. godine kada je gađan veliki broj vojnih objekata u prestonici: "Nije se to desilo prve, ali jeste druge ili treće večeri. Eksplozija me je probudila, zvuk slomljenog stakla. Moja majka je pala, udarila je glavom o radijator i onesvestila se. Otac je povikao: 'Nole, tvoja braća!'".
"Još nisam imao 12 godina, ali sam bio najstariji. Odveo sam Marka i Đorđa na ulicu, pošto u našoj zgradi nije bilo skloništa, tako da smo otrčali do tetkine zgrade!", prisetio se Novak u jednom starijem intervjuu, a onda nastavio: "Bilo je tri ujutru, video se dim od bombi na ulicama. Pao sam, ogrebao ruke i kolena i čuo kako se krhotine kotrljaju prema meni. Pogledao sam gore i video kako prolaze dva F177 lovca, Gađali su vojnu bolnicu sa dve rakete, a eksplizija je bila 500 metara od nas. Sve se treslo od udarca. To je trauma, ja se i danas plašim iznenadnih zvukova, alarm me natera da skočim!"
Kako je Novak zapamtio 1999. godinu?
Imao je samo 12 godina i postajao je ozbiljno "zagrejan" za tenis, a ističe da se dobro seća i koliko vremena su deca provodila zajedno na ulicama jer je prekinuta školska godina.
"Istina je da sam trenirao sve to vreme. Škole su bile zatvorene, a šta još možemo da uradimo protiv bombi? Ne mnogo toga, osim da nastavimo sa svojim životom. Ustajali smo tada u zoru, jer nas nikada nisu bombardovali u zoru. Išli smo na mesta gde nije planirano gađanje, ili na mesta koja su tek gađana. Za mene je to bilo poput igre, ali za moje roditelje je to bio strašan stres. Strah, redovi za hleb, sat vremena struje dnevno kada je moja majka morala da skuva što više hrane je moguće", ispričao je italijanskim medijima Novak.
Treninzi su postajali naporni, pošto je vladao strah: "Sećam se dana kada sam napunio 12 godina i video jedan avion usred dana. Bilo je to u teniskom klubu i alarmi su se oglasili, čuješ to i onda vidiš avion koji je iznad tebe i pomisliš 'šta mogu da uradim?'. Ne mogu ništa. To je najgori osećaj, plašiš se. Nemaš kontrolu, nemaš snagu. Neko ko je jači ima tu moć da uništi sve u jednom ili drugom momentu", objasnio je Đoković.
"Taj rat je za mene bio dodatna motivacija. Pola sveta je bilo protiv nas, naša zemlja nije imala dobru sliku u svetu i ja sam hteo da pokažem svetu da Srbi mogu biti dobri", pričao je srpski as.
Gde je Novak bio za vreme bombardovanja?
"Ovo je stan u kome sam proveo dosta vremena sa braćom, sa roditeljima, sa familijom", ispričao je Đoković u ranijem intervjuu kod američkog novinara Grejema Besindžera.
"Posebno smo se ovde okupljali te 1999. tokom NATO bombardovanja. Moj deka je živeo ovde a mi smo živeli u stanu koji je udaljen nekih 500 metara. Dolazili smo ovde barem jedno 15-20 noći tokom NATO bombardovanja jer naša zgrada nije imala sklonište. Dekina jeste, i zato smo između ostalog i dolazili ovde. To bombardovanje je bilo užasno iskustvo. Posebno za nas decu. Mi nismo realno znali šta se dešava. Nismo razumeli zašto avioni lete nad našim gradom i ispuštaju bombe. Nismo znali ko to radi. Ali posle mesec dana smo prestali da primećujemo i reagujemo na bombe. Sećam se da sam u teniskom klubu tog dana slavio 12. rođendan i dok su mi pevali rođendansku pesmu, avion je preleteo iznad nas. Teško je razumeti koliko je ta cela situacija sa bombardovanjem bila užasna i koliko je sve to bilo zastrašujuće. U tim trenucima si bespomoćan. Ti si dole na zemlji a neko ti leti nad glavom, izacuje bombe i odlazi u sekundi".
Pričao je Đoković da je dugo bio besan zbog onoga što se dogodilo, ali da više nije - jer želi da se oslobodi mržnje i besa, dok isto tako ne dozvoljava sebi da zaboravi.
"Ponavljam, ne mogu ni da zamislim kakav je to bol koji čovek nosi kada mu neko ubije dragu i blisku osobu. Kako je moguće da se velike zemlje skupe i bombarduju malu zemlju i njene bespomoćne ljude. Kako je to moguće? Kako mogu da uništavaju? Ja to nisam mogao da razumem. Nema opravdanja za rat. Nema opravdanja za bombardovanje, za ubijanje, za rušenje nečijeg doma. To je vrhunska okrutnost. E to je nešto što je mene i sve druge ljude u Srbiji podstaklo da budemo veoma besni. Ožiljci tog besa su prisutni i dan danas kod svih nas. Ali ja sam radio na sebi da bih mogao da oprostim. Moraš da oprostiš. Čega drugog možeš imati u sebi više od ljubavi. A ljubav je opraštanje. To je moja filozofija života. Koliko god ona bila teška, na kraju mislim da je potrebno oprostiti jer moraš da kreneš dalje. Ako ostaneš u mržnji, ta emocija će te vući nazad sve vreme. Ljudi u Srbiji su propatili mnogo u poslednjih 100 godina. U Prvom svetskom ratu više od milion Srba je poginulo. To je očigledno neka vrsta sudbine mog naroda i ovog regiona".
"Ali i dalje verujem da sve to može da nas učini jačim. Cenim sve što sam doživeo u životu, posebno mislim na ta teška vrmeena, jer ona su me napravila da budem otporan, jak, ali i zahvalan na sve što imam danas u životu. Moje najveće dostugnuće je otvoren um. Moraš imati otvoren um da bi mogao da oprostiš, da kreneš dalje. Ako imaš zatvoren um nećeš moći da ideš dalje. Današnji ratovi su produkt nerazumevanja. Imate religijske ratove, dokazivanje da sam ja bolji od tebe, da je moj Bog bolji od tvog Boga. Mislim da to nije budućnost kakvu želimo za čovečanstvo", zaključio je on.
BONUS VIDEO:
