Novak Đoković se posle nekoliko dana boravka u Beogradu preselio na Kopaonik, gde "puni baterije" za finiš sezone, počev od Masters turnira u Šangaju iduće nedelje.

Njegova Fondacija (NDF) na popularnoj srpskoj planini organizuje "Kamp prijateljstva - Drugarijadu" četvrtu godinu zaredom. Sada je tamo 110 učenika isturenih odeljenja od prvog do četvrtog razreda osnovnih škola iz Aleksandrovca, Gornjeg Milanovca, Pećinaca, Žitorađe i Šida.

Oni pod pokroviteljstvom NDF uživaju u sportskim aktivnostima, šetnjama, plivanju i radionicama različitih sadržaja, a Novakovo lično prisustvo daje događaju specifičan, nezaboravan pečat.

"Drugarijada je tokom godina postala mesto najlepših dečijih susreta. Mesto na kojem imaju priliku da kroz igru i zabavu razviju nove veštine, upoznaju do sada nepoznate predele, nauče puno o fer pleju, timskom duhu, ali i o važnosti deljenja i različitostima između ljudi", poručio je Novak.

"Ponosan sam što svake godine imam priliku da upoznam novu decu i provedem zanimljive trenutke u zajedničkom druženju. Svaki momenat sa njima me čini bogatijim čovekom zbog emocija koje delimo. Usrećiti najmlađe, postati deo njihovih života i uspomena je zaista neprocenjivo".



Posetu Kopaoniku, najbolji teniser sveta iskoristio je i za evociranje uspomena na detinjstvo i priču o NATO bombardovanju Srbije 1999. godine.

Za veliki broj njegovih pratilaca na društvenim mrežama, koji nisu iz ovog dela sveta, to su neke sasvim nove informacije i novi prizori.

"Ovo je moj omiljeni teniski zid na celom svetu", rekao je po dolasku na napušteni teren.

"Rupe u zidu su posledica bombardovanja. Šteta što je oštećen, ali lepo je videti da je izdržao. Tu smo moja braća i ja odigrali neke od prvih teniskih udaraca".

Novak je onda pokazao mesta gde je nekada njegova porodica sa prijateljima provodila prijatne trenutke.

"Poslednji put kad smo bili ovde, a da nije bilo snega, bilo je 1998, godinu dana pred, nažalost, strašno bombardovanje, iza koga su ostale brojne ruševine... Tu je bilo naše malo mesto za odmor, gde bismo ručali i družili se uz vatru, u neverovatno lepoj prirodi".

Đoković je uglavnom pričao na engleskom, ali imao je i poruku na srpskom, za svoje sunarodnike.

"Žalosno, ali to je to što se dogodilo. Ne treba nikoga da mrzimo zbog toga, ali isto tako ne možemo da zaboravimo, jer nas ovakve stvari podsećaju. Treba nastaviti dalje, prihvatiti stanje kakvo jeste".