Dan u Parizu koji se neće lako zaboraviti, putešestvije od jutra, pa skoro do mraka... /Od izveštača MONDA sa Rolan Garosa/
Pariz je grad svetlosti, ljubavi, poznat po mnogim znamenitostima, ali i po još nekim stvarima. Imao sam priliku da se u to uverim prvog dana u prestonici Francuske, još kada se na sve to javio i prijatelj Marfi i njegov zakon, e onda se sve to pretvori u dan za pamćenje i to u gradu u kom niko ili neće ili ne zna da priča engleski. I to usred Rolan Garosa, jednog od najpoznatijih teniskih turnira na planeti.
Krenulo je sve iz Beograda oko 6 ujutru, malo kašnjenje, zbog problema sa radio vezama, preko Amsterdama i lakog i jednostavnog aerodroma, do neverovatnih pariskih komplikacija. Kako izgleda kada dođete na najveći aerodrom u Evropi gde su tri terminala kao tri odvojena aerodroma na "Šarl de Golu" i gde je do izlaska na voz potrebno oko 15 minuta pešačenja i praćenja upustava. Sve to nekako je i prošlo i bilo je samo uvod u ono što sledi...
Sa aerodroma do grada, ako je verovati aplikacijama, vodi voz i to je jedini način da izađete do Pariza. Šta je problem? Radovi na linijama zbog kojih voz staje posle 10 stanica i onda postoje dve opcije, da slušate aplikaciju i dalje i da pređete dve linije metroa, trolu i da uz malo pešaćenja stignete do smeštaja i potrošite još oko sat i po do dva ili da probate malo skuplji način preko jeftinije verzije taksija. Jasno vam je kuda priča ide. Došao je čovek po imenu Janik, smestio kofer u gepek i izgledalo je da sve ide kako treba, sporazumevanje pantomimom, on zna tri reči na engleskom, ja po koju više na francuskom, idemo ka smeštaju, zaustavlja se na semaforu i tu se sve završava. Ne može čovek da upali auto posle crvenog svetla na semaforu. Pokušava na sve načine, kompjuter mu pomaže, daje savete, ali ih on ne razume. Zašto? Jer ne zna italijanski. Uz malo muke uspevamo da prevedemo i da shvatimo da je ključna reč ključ. Pretresao je džepove, jaknu, auto i shvatio da ključa nema. Ispao mu je kada je ubacivao kofer. Zaustavlja auto nasred ulice, pali sva četiri, dodaje mi kofer, izvinjava se i zove taksi. Hitno odlazi da traži ključ od sopstvenog auta.
Kola su ostala da stoje na putu, Janik je pobegao, ubrzo sam i ja otišao sa njegovim kolegom koji je stigao kao zamena. Kao i Janik, ni Farid ne govori engleski. Nekako sam mu objasnio zašto auto njegovog kolege stoji parkiran na putu i uputili smo se ka destinaciji. Još jednom je delovalo da će ovom predugom danu konačno doći kraj. Sve je išlo ka tome dok u jednom momentu nisam video stadion "Sen Deni" sa moje desne strane, ništa to ne bi bilo čudno da ga nisam video ni iz voza oko sat vremena pre toga. Ponovo je prste umešao prijatelj Marfi, postoje dve ulice u Parizu sa istim imenom, na različitim delovima grada i prema Faridovom objašnjenju "aplikacija pogrešila", pa je to značilo da će put do odredišta trajati još duže i da će biti još skuplji. Da napravim paralelu, kao da je iz centra Beograda otišao u Borču umesto u Žarkovo... Ako ništa drugo, iskoristio sam vreme da naučim šta je e-sim, kako može da se kupi internet i kartica koja ne mora da se ubaci u telefon. Ne kaže se bez razloga da se svaka škola plaća, pa tako i ova, pariska. Nadam se samo da će Marfi i njegovi zakoni da me zaobiđu, bar do kraja Rolan Garosa.
Da na kraju spomenem i ono najvažnije, razlog zbog kog ima mnogo srpskih novinara u Parizu, pohod Novaka Đokovića na 23. grend slem trofej. Već u ponedeljak izlazi na teren "Filip Šatrije". Za razliku od mene, njemu je Pariz odlično poznat, pa neka ga završi onako kako je do sada dva puta činio, sa peharom u rukama.