Dok se čekao večernji meč Novaka Đokovića bilo je vremena za upoznavanje Pariza. Od izveštača MONDA sa Rolan Garosa, Nemanje Stanojčića.
Tenis nije bio u prvom planu na Rolan Garosu ove srede, Novak Đoković se čekao u večernjem terminu, tako da je bilo više vremena za obilazak Pariza i za zanimljivosti koje nisu u direktnoj vezi sa samim grend slemom, doduše odradio je trening u "džungli". Od muka sa prevozom, do duge šetnje, Ajfelovog tornja, Trijumfalne kapije i upoznavanja Jelisejskih polja.
Ponovo nije moglo bez problema sa prevozom. Ovog puta nije moja krivica. Standardna ruta do Rolan Garosa i presedanja za centar Pariza, sve je delovalo kako treba. Onda se u jednom momentu uključio automat, ženski glas je objašnajavao nešto desetak sekundi na francuskom, nisam ništa razumeo. Potom je došla stanica "Isi Val de Sen" i ljudi su krenuli da izlaze, samo sam ja sedeo. Sve dok mi jedna gospođa nije prišla i na francuskom, uz pomoć pantomime, objasnila da moram i ja da izađem. Izbacivanje iz autobusa i to nije bio jedini problem sa autobusom, mada ćemo o tome nešto kasnije.
Ajfelova kula zaista jeste nešto spektakularno, sam prilazak oduzima dah, sve izgleda ogromno. Oko ulaza se nalazi "milion" prodavaca, nude sve, od magneta, naočara za sunce, torbi, kačketa... Jedan magnet je tri, dva za pet evra, naočare su 15 evra. Potom je usledio ulazak u deo ispod tornja, pa je usledilo veliko razočaranje. Žarko smo želeli da se popenjemo na vrh i da vidimo kako to izgleda, dok nam nisu saopštili da je krov zatvoren zbog tehničkih problema i da ne znaju kada će ponovo biti otvoren. Nadamo se uskoro. Doneta je odluka za dalju šetnju, do Trijumfalne kapije, pre svega toga videli smo i nešto neobično. Ženu koja svira harmoniku, sa kučetom koje nosi naočare. Mnogi su slikali upravo njih.
Odatle, autobusom 30 uputili smo se ka Trijumfalnoj kapiji i onda je nastao drugi problem. Na jednoj od stanica vrata nisu mogla da se zatvore. Tačnije, konstantno su se otvarala i zatvarala. Vozač je pokušao sve, tražio načine da ih zatvori, nije mogao. Onda je kolega Filip ustanovio da "imamo samo 20 minuta peške do tamo". Poslušali smo ga i ubrzo se pokajali. Samo što smo krenuli od te stanice, taj autobus je popravljen i nastavio je svoj put, dok smo mi naš nastavili pešice. Priznajem, bilo je poznatih srpskih uzrečica prilikom razgovora sa Filipom. Trajalo je to sve do odredišta, dok nismo videli da se šetnja isplatila i da je lepo upoznati grad i na drugi način, peške. Doduše, neke je umalo udario auto prilikom pravljenja fotki. Odatle smo isprobali i metro u koji ne možete da uđete bez kupljene karte. Prolazite kroz ulaz i ta karta koja košta 2,10 evra važi dokle god ne izađete iz dela za metro, sva presedanja su uključena. Tim putem našli smo i stanicu koja se zove Trokadero i komentar kolege koji je pitao da li smo stigli u Budvu. Onaj u Crnoj Gori će pričekati, pariski je zanimljiv. A sad, čekamo Novaka i nadamo se rutinskoj pobedi uz promaju koja čeka na "Šatrijeu". Ovog puta sam za to spreman.