Novak Đoković je pobedom u Parizu zacementirao sebi mesto na vrhu lestvice najboljih. Od izveštača MONDA sa Rolan Garosa Nemanje Stanojčića.
Novak Đoković je najbolji teniser svih vremena. To je tako sada i tako će ostati, a svako ko kaže drugačije, ne govori istinu. Nema nikoga iznad njega, brojke ne lažu. Može neko više da voli Rafu Nadala ili Rodžera Federera i to je legitimno, ali ne može niko da tvrdi da je bilo ko od njih dvojice bolji. A kada se u to uveriš uživo, na licu mesta, osetiš ponos dok zbog Noleta pevaš "Bože pravde" i vidiš kako sa 23. trofejom zapušava usta svima, osećaj je zaista neopisiv. A pogotovo kada to radi nasred Rafinog kraljevstva, baš u Parizu.
Kažu pravila novinarstva da uvek treba pisati objektivno, da treba stvari sagledati sa distance. Dragi čitaoci, oprostite, ovog puta prekršiću to pravilo. Ostaću subjektivan i pokušaću da vam dočaram kako to sve izgleda sa mesta najvećeg uspeha srpskog i svetskog tenisa. Mučio se Novak protiv Kaspera Ruda samo u prvom setu (7:6, 6:3, 7:5), sve ostalo bila je igra mačke i miša. Osetilo se to i u vazduhu, čak i u momentu kada je Norvežanin imao 4:1 u prvom setu. Videlo se da je Nole stegnut, verovatno je i sam izgubio fokus i razmišljao o svrgavanju Rafe sa trona. Čim je vratio brejk stvari su došle na svoje i pokazao je kako to radi najbolji ikada - tako što u šest taj-brejkova ove sezone na Rolan Garosu nije napravio nijednu jedinu neiznuđenu grešku. Dobio je 42, izgubio samo 13 poena. Bolje od toga ne može ni na video igricama verovatno.
Norvežanin je posle toga bio lak zalogaj, drugi set bio je ekspresan, dok su se u trećem šanse za brejk ređale, samo se čekao momenat kada će priliku da iskoristi. Koliko to znači nekome ko je osvojio "milion" turnira pre toga? Videlo se čim je Rud poslao forhend u aut. Pao je na šljaku, slavio je kao da je prvi, ne 23. grend slem. Prvo je otišao kod svojih najbližih, pa onda se vratio na stolicu, stavio peškir na glavu i najverovatnije pustio neku suzu radosnicu. I to je bio samo uvod u momenat koji je ostavio neizbrisiv trag na svima nama koji smo na Šatrijeu navijali za njega i istoriju.
Kada je uzeo pehar u ruke, stao na kraj improvizovanog podijuma, sa razglasa se čulo "A sada, himna Srbije u čast pobednika". Prvi taktovi su se čuli, svi u novinarskoj loži spustili smo telefone, jer ionako je snimanje kažnjivo na razne načine, i prepustili se momentu. Zajedno sa Đokovićem pevali smo uglas "Bože pravde" i čule su to i kolege koje su sedele oko nas. Momenat dok srce kuca jače nego pre, dok osećaš ponos, gledaš oko sebe i shvatiš jednu stvar - čoveče, pa ti prisustvuješ istoriji. Deo si nečega o čemu priča cela planeta, o čemu će se pisati i pričati danima, mesecima, godinama. Stojiš i gledaš najboljeg sportistu kog je Srbija ikada imala, uz svu čast Nikoli Jokiću koji radi nešto slično ovome, ali u košarci. Gledaš na Šatrijeru Srbina iz male zemlje koji je uspeo nešto što niko nikada nije i što niko nikada verovatno neće i na tome se Novak, naravno, neće zaustaviti. Izbrojao je do 23 i nastavlja, dokle? Ko to zna...
Zbog ove dve neverovatne nedelje, momenata sreće, panike, nervoze, iščekivanja i na kraju suza radosnica. Zbog svega toga - Novače, hvala. I neka ovo bude samo zalet za nastavak, dva grend slema su osvojena u 2023, još dva su ostala za perfektan skor, pa da opet iz prvih redova to gledaju zvezde poput Toma Brejdija, Zlatana Ibrahimovića, Kilijana Mbapea, Majka Tajsona... Gledaju to Novače i milioni kod kuće, kojima si ulepšao život za ovih 15 godina i kojima tvoje pobede znače mnogo, mnogo više nego tom društvu iz prvog reda. Više nego što bi mogao i da pomisliš. I zbog toga - HVALA, MAJSTORE!