Širom sveta ljudi preko društvenih mreža uspevaju da pronađu "identične blizance". Međutim, sa ovom braćom je malo drugačija priča...

Robert je upisao koledž u Njujorku i već prvog dana mu je bilo čudno što ga svi zovu Edi i pozdravljaju ga kao da se poznaju 100 godina. A onda je upoznao svog cimera Majkla Domica, koji mu je ispričao da njegov prethodni cimer izgleda isto kao ON!

"Imao je identičnu frizuru, gestikulaciju...bio je njegov dvojnik!", ispričao je u dokumentarcu.

Nije im dugo trebalo da shvate da su rođena braća koju su razdvojili po rođenju. Ustanovili su da su obojica rođeni 12. jula 1961. godine na Long Ajlandu.

Njihova priča je stigla do medija, pa se situacija još više zakomplikovala- pojavio se i TREĆI momak koji je isto izgledao!

Dejvid Kelman iz Kvinsa je takođe imao kovrdžavu kosu, isti osmeh i gestikulaciju. Shvatili su da imaju mnogo toga zajedničkog, da puše iste cigarete, vole italijansku hranu i starije žene.

"Kada smo prvi put seli zajedno, osetili smo sreću kao nikad do tada. I ona još uvek traje, kao da je svako od nas pronašao neki davno izgubljeni deo", rekao je Robert.

Film o Nataši: "Pomogla i zemlja koja nije moja"

Naravno priča se tu ne završava...

Momci su se dali u istraživanje i došli do saznanja da su bili deo eksperimenta psihijatra iz Njujorka, Pitera Nubauera. Doktoru oni nisu bili jedini "pokusni kunići" u istraživanju, već mu je bila praksa da razdvaja decu po rođenju.

"Namerno bi ih razdvojio i davao sličnim porodicama na usvajanje, kako bi ih posmatrao poput miševa u laboratoriji", otkriva se u filmu.

Niko nije pretpostavljao da će se dečaci koji su po rođenju razdvojeni, pronaći nakon toliko godina, jer psihijatar nikad nije rekao njihovim roditeljima da ih je u startu bilo četvorica, ali je jedna beba nažalost preminula.

"Angažovao je agenciju za usvajanje, razdvojio decu, a roditeljima nije rekao istinu. Bili su izabrani s razlogom. Svaka porodica je već imala usvojenu devojčicu staru dve godine. Dečaci su pomno posmatrani tokom odrastanja i svake godine su ih roditelji vodili na testiranje u Institut za inteligenciju i ponašanje", kažu u filmu.

Koraci njihovog odrastanja pažljivo su praćeni. Sve je snimano, a psiholozi su provodili sate i sate posmatrajući ih kako se igraju i razgovarajući s njihovim porodicama.

 "Dejvid je rano progovorio. Sećam se, jednog jutra se probudio i rekao da ima brata. Mislila sam da izmišlja, kao što deca to obično rade u tom uzrastu. Kasnije se ispostavilo da su dečaci kao bebe bili jako uznemireni, jer su ih razdvojili, ali se to pripisivalo grčevima...", rekla je Dejvidova mama.

Po saznanju, porodice su želele da tuže doktora, ali nisu uspele, jer ne postoji zakon protiv toga.

"Kada smo se našli, osetili samo i bes, ali i veliku sreću jer smo zajedno. Odmah smo našli stan i uselili se", kaže jedan od braće.

Ipak, život ih dalje nije mazio.

Robert je uhapšen kao saučesnik tokom pljačke starice, ali je sudija utvrdio da je njegova krivica minimalna, pa je odslužio samo uslovnu kaznu.

Braća su kao atrakcija lako nalazila poslove po njujorškim barovima, da bi u jednom trenutku otvorili svoj restoran koji su nazvali "Trojke".

Imali su uspone i padove, ali je stres nateže podnosio Edi, koji se zbog depresije na kraju i ubio sa 33 godine.

Restoran su zatvorili, Robert je počeo da radi kao advokat, dok se Dejvid angažovao kao prodavac osiguranja.

O neobičnom životu ovih trojki napisana je i knjiga, koja će uskoro biti objavljena.

Profesorka i autorka knjige "Braća slučajno", Nensi Segal, uspela je da intervjuiše doktora Nubauera pre smrti.

"Ono što me je zaprepastillo je bilo to da se uoošte nije kajao zbog toga što je razdvojio decu.