TIHO MESTO (FILMSKA RECENZIJA)

A Quiet Place (2018)

Distributer: Taramount

Upozorenje – spojleri na sve strane!

Sve mi je zvučalo kao perfektan izlet do bioskopa na petak trinaesti. Vrlo svež film sa obećavajućim kastingom, sjajnim kritikama i brojnim pohvalama, konačno horor koji je nagoveštavao nešto posebno, više nego zanimljivom idejom i početnom pričom. Ali, kao što svi znamo, dug je put od dobre ideje do još boljeg filma. Čini se da "Tiho mesto" nije prevalilo kompletan maraton.

Da sam znao da je Majkl Bej jedan od onih koji, srećom samo kao producent, stoje iza ovog filma, sigurno ne bih ni krenuo u bioskop. S druge strane, u "Tihom mestu" nema ničega od trejdmark obeležja ovog reditelja, tako da možete da zaboravite na specijalne efekte i brojne eksplozije. Svejedno, univerzalno dobar prijem ovog filma, meni je poprilično neobjašnjiv.

Jednostavnost "Tihog mesta", kao jedan od najviše isticanih kvaliteta filma, potiče od osnovne ideje koja je diktirala dalji tempo i ritam rada Džona Krasinskog, reditelja i glavnog glumca. Njegova žena u pravom životu, Emili Blant, tu ulogu igra i u filmu, ali ako im je u braku kao i u ovom "Tihom mestu", onda im nimalo ne zavidim.

O čemu se ovde zapravo radi? U bliskoj budućnosti, samo na par godina od današnjeg vremena, svetska populacija je skoro pa zbrisana od strane misterioznih bića nepoznatog porekla koja ubijaju sve živo što proizvodi bilo kakav, iole glasniji zvuk. Porodicu Abot, sa troje dece, zatičemo kako lešinare ostacima civilizacije ne bi li nekako preživeli, a u isto vreme komunicirajući isključivo jezikom znakova, iako je, kako uskoro saznajemo, jedino Regan zaista gluva.

U početku je potpuno nejasno zašto porodica komunicira na taj način ili šapatom u najboljem slučaju, sve dok maleni Bo jednog trenutka ne aktivira spejs šatl igračku i tako privuče na sebe superbrzo, montruozno biće koje ga u trenutku počisti sa lica mesta. Očajni roditelji i deca užasnuti, ali i nemoćni, mogu samo da posmatraju ovaj brutalan napad.

Godinu kasnije, porodica živi na nekoj drugoj farmi, boreći se i dalje sa ovim gubitkom i pojedinačnim osećajima krivice. Evelin je u drugom stanju. Drugi ljudi se praktično i ne pojavljuju u 90 minuta filma.

I to je otprilike sve što uspevamo da saznamo o okolnostima kojima se Krasinski bavi u "Tihom mestu". Nikakvih naznaka nema o tome šta se zaista desilo sa ostatkom čovečanstva, niti o poreklu agresivnih i naizgled neuništivih predatora. Ne znamo čak ni šta je motiv ovih bića da nemilosrdno napadaju sve živo što proizvodi buku, da li glad ili neki čisto ubilački nagon. Iz pojedinih novinskih naslova saznajemo da ostatak sveta praktično ne postoji, baš kao ni način da se agresivna bića zaustave ili unište.

Ne znamo ništa ni o našim glavnim junacima, ni čime su se bavili, ni kako su se upoznali, kako su decu izrodili. Ili gde su živeli, kako su preživeli ovu kataklizmu. Ama baš ništa. Znamo samo da su valjda snalažljivi i žilavi, čim su uspeli da prežive pošast koja je počistila čovečanstvo.

I tako, kad se sve to sabere, ostaje nam jedna generička američka porodica, negde u nekoj zabiti, kako pokušava da preživi vodeći dosta sumoran i turoban život u tišini. Hodaju bosi, tumaraju okolinom pokušavajući da dođu do hrane i pokušavajući da ne privuku smrtonosne grabljivce. To zaista ne zvuči preterano uzbudljivo i koliko god se glumci trudili da nam dočaraju ovaj neuobičajeni ambijent, to im nekako baš i ne polazi za rukom, iako su pojedini delovi filma impresivan ogled u kreativnom pravljenju tenzije uz pomoć slike bez zvuka.

Zbog svega toga, dosađivao sam se kao retko kada. Nisam uspeo da se vežem ni za jedan lik u filmu. Sve mi je bilo ili logički neobjašnjivo ili apsolutno predvidivo. Naši junaci žive na uredno obrađenoj farmi, ali kako su obrađivali zemlju i uzgajali kukuruz, a da ne proizvode buku? Kako su mislili da donesu na svet nečujnu bebu? Kako je i da li je ostatak životinjskog sveta preživeo napade superiornog grabljivca?

Čim sam video ogromno uvo kojim su tajanstvena bića bila obdarena, bilo mi je jasno i kako će se film završiti, ali ne i kako je moguće da ostatak čovečanstva nije u roku od jednog dana shvatio da jedan običan kiloherc može da spasi celu planetu. I tako dalje.

Ali okej, nekada filmovi ne smeju da se gledaju na takav način. Nekada bi trebalo odbaciti naučno iz fantastičnog i prepustiti se priči i čistom i nedodirljivom strahu, kako to obično i biva sa dobrim horor filmovima. Ipak, ovog puta se to nije dogodilo.

Meni barem, da naglasim i to. Već pominjan uspeh filma i kod kritike i kod publike, moraćete sami da proverite i eventualno analizirate. Meni to definitivno nije uspelo.

Ocena:

**1/2