Domaći film koji će vas "zakucati" za stolicu!

MONDO je imao priliku da ugosti jednog od glavnih glumaca i reditelja novog domaćeg filma, od kojeg se mnogo očekuje.

"Izuzetno volim i poštujem mlađu generaciju, zato što su oni dijametralno suprotno od onog što ja jesam i što je moja generacija. Nikola je mlad, darovit i inteligentan čovek i naša priča o nastajanju saradnje je veoma čudnovata, jer sam na razgovor s njim došao jednim potpuno drugim razlogom, pa se i tom susretu može snimiti film. Vidim jednog visokog  momka, s tekstom u ruci...Počnemo da razgovaramo i shvatimo da je ta uloga koju je meni namenjena, može da bude deo saradnje. Onda nastavimo da razgovaramo i odlučimo da je mnogo bolje nešto drugo i da ću biti odličan inspektor Goran. Sve je krenulo nekim svojim tokom. Naša poslovna i privatna ljubav je nastavila da se razvija i evo već traje skoro tri godine", počinje Vujke svoju priču.

Glumac koji iza sebe ima popriličan staž u pozorištu i na televiziji kaže za Petrovića da je jedan od retkih kinematografa koji je tako spreman dolazio na snimanje i da se u samom startu iznenadio njegovom spremnošću i odlučnošću.

"Ono što želim da apostrofiram je da svaki snimajući dan koji sam imao sa Nikolom i ekipom, a nije ih bilo malo, za mene je bila razonoda, jer je on jedan od onih ljudi koji ne pravi famu i koji ima tu knjigu snimanja u glavi, a tu nema levo- desno. I zaista je retkost da se sa rediteljem nađeš 'u mušicu', pa smo se konceptualno jako dobro poklopili. Poštujem ljude koji sa 20 i kusur godina, bez ikakvih leđa imaju takvu vrstu hrabrosti".

Trejer za film "Psi umiru sami" je izašao srednom jula i probudio je veliku pažnju kod domaće publike. Negativnih komentara skoro da nije ni bilo.

"Zapravo mnogi su bili šokirani, posebno kad bih im rekao da je snimano iz ruke, jer je mnoge baš fotografija ostavila bez teksta. A mi...mi smo radili bez rasvete", otkriva glumac.

U poslednje vreme, domaću televiziju "okupiraju" triler serije, a Vujke to komentariše rečenicom da su "Srbi pomalo stihijski narod" i da zato krimi serije, pa i takvi filmovi postaju trend.

"Kod nas je to tako...kad neko krene da pravi kokice, svi bi da ih prave, kada krene dostavljanje pice po kućama, svi bi da počnu da prave i raznose pice...Tako je sad i sa sadržajem na televiziji, ali i sa filmovima. Rodonačelnik tog talasa u novijem dobu krimi serija je Dragan Bjelogrlić sa serijom 'Senke nad Balkanom'. Odličan posao je uradio. Nakon toga krenulo je još nekoliko projekata koji se naslanjaju na taj žanr. Epohe jesu različite, ali triler je zaživeo...Mene to raduje, još kao dete su me interesovale drame i trileri".

PROMENA

Publika Vujketa najbolje poznaje po brojnim televizijskim ulogama, ali i ulogama u sinhronizacijama crtaća. On je bio i Gargamel, Patak Dača, Šrek, Deda Mraz, Blinki Bil...

"Mene su uporno sve ove godine stavljali u neki žanr komedije i kada sam seo i razgovarao s Nikolom o našem inspektoru, moram priznati da me je 'zašašoljio', jer je uloga izuzetno kompleksna. U startu sam mu rekao da ja u filmu mogu da imam i deset rečenica i da ćemo uspeti da izvučemo šta treba. Narod je mene oduvek shvatao kao nekog 'ha-ha-ha' glumca, međutim ja sam nešto drugo i treće, što sam pokušao da sprovedem u film. Inspektor je čovek koji je negde celu karijeru podredio svom privatnom životu, jer mu je supruga umrla od kancera. Ima i kćerku koja je kao mala išla s njom na hemioterapije i s kojom nije u kontaktu. Negde je imao moto koji je i moj moto 'Na cilj može da stigne samo onaj koji ga ima'. On je inspektor koji ima cilj da zaokruži karijeru poslednjim zadatkom, koji ga dovodi da se susretne sa kćerkom posle 15 godina. I upravo tu možemo videti taj muški strah od lošeg".

SNIMANJE FILMA U ZATVORU, OBDUKCIONOJ SALI

Možemo da naslutimo kakva nas priča očekuje, ali ne možemo ni da pretpostavimo kako je izgledalo snimati film na nekim "suludim" lokacijama.

"Zanimljivo je bilo u obdukcionoj sali u Kraljevu, jer smo bili na dva metra od mrtvog čoveka. Pa ni boravak u zatvoru zarad snimanja nećemo zaboraviti, jer su to neke okolnosti u kojima se ne nalazite baš često. Imali smo ograničeno vreme, jer ne možete da iznajmite zatvor ili mrtvačnicu na ceo dan...To je činilo da budemo brži, ali i bolji, jer smo bili pod pritiskom", otkriva Vujke.

NAŠE "MRTVO" TELO ODUŠEVILO NAČELNIKA PATOLOGIJE

Teško možete da zadivite i iznenadite ljude koji rade na takvo mestu, jer su oni ti koji su videli sve.

"Momak koji je napravio mrtvo telo za potrebe filma oduševio je načelnika patologije, jer ga je tako verno napravio. Čak je ovaj rekao da je bolje od originala".

SCENA NAJTEŽA ZA SNIMANJE

Vujke nam je otkrio i koja je po njemu bila najteža scena za snimanje, odnosno kako on kaže, scena koja je "žila kucavica" tog njegovog inspektora Gorana.

"Snimali smo na Ušću. I desila se jedna čudna stvar. Baš kao u pozorištu. Kada te boli zub, koleno ili glava, ali kada izađeš na scenu ili pred kamere, ti prenebegneš tu situaciju. Tako je bilo i ovde. Uz sebe sam imao glumicu koja je prvi put stala pred kamere i to je jedna od onih situacija kada na putu treba da budeš i vozač autobusa, i kondukter, i putnik. Da kompletno sebe dovedeš u položaj da budeš tenda svemu tome".

SAVET MLADIM GLUMCIMA

Iako je dosta pomogao ekipi s kojom je radio, savetovao ih pre svega, Vujke kaže da nema neki poseban savet za mlade kolege ili za one koji tek planiraju da studiraju glumu.

"Evo prvi put kad je Mina stala pred kamere, tresla se kao prut. Ja sam na lošem glasu da sam džangrizavi tip, koji je težak za saradnju... I osetio sam da su mlađi glumci imali tremu što igraju sa nama starijima, i što uopšte snimaju. Ali se Mina posle petnaestak minuta opustila. Zato i nemam šta da savetujem mlade glumce, već ću uvek da budem onaj s perona koji drži pištaljku i koji 'gura' te vagone da pođu, da voz krene. Mladima treba podstrek, ništa više".

Kao i u svakom poslu, pa i u ovom, bilo je nesuglasica, ali i Nikola i Vujke smatraju da se "džak" sa snimanja napunio "svim i svačim" i da je na putu ka bioskopu, a kada se bude otvorio pred publikom, sve loše će biti zaboravljeno.

"Bilo je i tu razilaženja zbog generacijskog jaza, ali ništa strašno. Na primer, kad smo snimali scenu u kojoj ja mirišem haljinu te svoje preminule supruge, govorimo o teškoj sceni u kojoj moram da dočaram veliku emociju, čujem iz pozadine 'Jao, što sam kupio na rasprodaji..' i onda ja podvljam. Nikola me je razumeo, ali je branio i prava drugih ljudi. Ipak, na kraju je sve bilo u redu. Za mene to dosta vremena dobro potrošenog".

KAKVE FILMOVE BI TREBALO SNIMITI U SRBIJI  I ZAŠTO NEMANJIĆI NISU BILI DOBRI

"Neke biografske, ali zaista da neko sedne i pozabavi tom tematikom, a ne kao što je slučaj bio s 'Nemanjićima'. Tada je trebalo da angažuju vizantologe. Da se ne pominje Grčka, koja u to vreme nije ni postojala. Sve je to dobra namera i mi smo deo esnafa i uvek navijamo da sve te stvari koje se rade, ostave neki pečat u našoj kulturi. Mlade treba uvesti u te umetničke priče. Odlična je tema život Crnjanskog, koji je bio švaler, koji je voleo fudbal i pisao poeziju. Dobra tema za seriju ili film je o ribarima ili nekim zanimljivim likovima sa Dorćola, koji krije pregršt takvih. Ostavimo deci koja dolaze neki dokument o tome kako je bilo sedamdesetih i osamdesetih godina, jer relevatnih materijala na koje mogu da se ugledaju, nažalost nema."

Za Nikolu Petrovića, kome je ovo prvi celovečernji film i koji je završio obradu zvuka, ovo je bila prilika da pokaže kakav je u onome što najviše voli da radi.

"Generalno je teško snimiti film ovde kod nas, ali na kraju dana radim to što volim, za ono što živim. Film je moja strast i svakim danom sam se budio, radeći ono što volim i nikada nisam to preispitivao. Jesam gubio volju i snagu, jer je u jednom momentu 80 odsto ljudi koji su radili na tom filmu je izgubilo snagu...I mnogi bliski ljudi koji su radili na filmu su me napustili, mnogo prijatelja sam izgubio, ali sam mnoge i stekao. Svi smo porasli uz taj film i mislim da nije bilo svih tih izazova, ne znam da li bih bio ovakav kakav jesam i da li bi film bio u toj meri što sam ja želeo da postignem".

On je uz ovaj film, koji je snimao tri godine, porastao, sazreo ali i naučio mnogo toga. Čak i da šminka.

"Oduvek sam želeo da se bavim filmom na neki način. Smatram da reditelj ukoliko želi da bude dobar u tome, treba da zna sve o svakom sektoru dovoljno, kako bi mogao da njima koordinira. Tako sam kasnije naučio i da šminkam, da pravim masnice", smeje se Nikola.

Petrović kaže da su ga mnogi osporavali zbog toga što je film "zapadnjački" i da niko ne razmišlja o tome da smo svi mi odrasli na filmovima Zapada, na filmovima koji su zabavni. 

"Dobio sam neke loše komentare, jer navodno amerikanizacijom filma, gubimo autentični srpski film. A šta je zapravo srpski film? Mi nemamo naš autentičan film, to ne postoji. Zato ne osećam sramotu, da radim nešto što vuče na zapadnjački sistem. Želim da radim nešto što će biti zabavno", obašnjava Petrović.

I Vujke i Nikola su jako ponosni na činjenicu da film neće izgledati jeftino, iako su kuburili s novcem.

"Možda nije savršen, ali to je što je. Neki će možda prepoznati te nesavršene deliće, ali će videti da smo u film uneli celu svoju dušu i snagu", kaže Petrović, a Vujke se nadovezuje i objašnjava da se nisu baškarili s novcima, ali da film ne izgleda jeftino i da će mnoge scenografija "zakucati" za stolicu.