ZELENA KNJIGA (Green Book)

SUSPIRIA

MALA MATURA (Eighth Grade)

DIVLJINA (Wildlife)

U nastavku FEST-a, čije se održavanje po običaju poklapa i sa dodelom Oskara, prikazani su skoro svi relevantni filmovi i sa te svečanosti. Na žalost, iz meni nepoznatih razloga, na FEST-u nije bilo "Rome". Falio je novi Kuaronov film.

Ali zato je tu bio film "Zelena knjiga", koji je osvojio tri velika Oskara – za najbolji film, scenario i glavnu mušku ulogu. Zasluženo, rekao bih, iako već pomenutu "Romu" još uvek nisam odgledao. "Zelena knjiga" je i najbolji film koji sam uspeo da pogledam na ovogodišnjem FEST-u.

Radi se o biografskoj drami (i komediji), smeštenoj u 1962. godinu, inspirisanu istinitom pričom o slavnom džez i klasičnom pijanisti Donu Širliju i njegovom prijateljstvu sa izbacivačem i grubijanom italijanskog porekla Tonijem Valelongom. Širli planira turneju po američkom jugu na kojem u tom trenutku još uvek caruje težak rasizam, dok je Toni trenutno bez posla i nevoljno prihvata da po jugu vozika poslodavca koji je crnac. Nije teško predvideti kakve sve prepreke i nevolje čekaju na turneji ovaj neuobičajeni tandem, ali svejedno, "Zelena knjiga" je sve samo ne stereotipna drama o teškom životu na američkom jugu.

Priča teče neuobičajeno glatko, uz pregršt genijalnih i često urnebesnih dijaloga, pa nije ni čudo da je film imao veliki uspeh i kod kritike i publike. Reditelj Piter Fareli (poznat po bratskom tandemu sa Bobijem Farelijem; braća su čuvena i po svojim komedijama koje su u isto vreme i idiotske i genijalne – samo se setite "Glupana i tupana", "Irene", "Meri" ili onog ludog rimejka filma "Heartbreak Kid") kreće na put ka jugu lagano, bez velikih intervencija i zahvata, samo da bi tokom dugog putovanja postepeno davao gas i tako stigao do zaista spektakularnih visina.

Samo finale filma publici pruža nešto što je zaista neophodno ovom današnjem trenutku u kojem se svet nalazi, nešto istinski magično što ga, zašto i to ne reći, smešta i u najveće Božićne filmove ikad snimljene. O toj vrsti magije se radi u "Zelenoj knjizi".

Blistaju, ali zaista, Maheršala Ali i neverovatni Vigo Mortensen. Kaže Kvinsi Džons, koji je poznavao Širlija: "Divno je što je ova priča konačno ispričana. Maheršala, fantastičan si posao napravio i mislim da tvoja i Vigova kreacija idu u istoriju kao jedno od najvećih prijateljstava na filmu ikada". Nema tu šta da se doda.

Sjajan kinematografski trenutak ponovo stiže od Luke Guadanjina, koji se nakon ljubavne priče "Skrivena ljubav" okrenuo horror klasiku zemljaka Darija Arđenta "Suspiria". Za mene lično vrlo značajan trenutak, jer je originalna "Suspiria" jedan od "onih" filmova iz moje mladosti. Ne samo da će mi uvek, u bilo kojoj kombinaciji, Arđentovo remek-delo biti jedan od top 10 filmova svih vremena, već i na zidu u svojoj sobi imam okačen originalni plakat filma iz 1977. godine, sve sa ovim genijalnim sloganom za film.

Berlin, 1977. godine, Suzi Benion, američka plesačica stiže u prestižnu berlisnku plesnu akademiju. Stiže tamo u nezgodnom trenutku, u kojem je jedna balerina nestala, dok druga za njen nestanak optužuje baš one koje i upravljaju ovom akademijom i internatom. Svejedno, Suzi svojim talentom diže školu na noge, ali ništa dobro neće izaći iz toga. Napolju besne hladni rat i čuvena "Nemačka jesen", dok unutar internata, prepunog tajnih hodnika i odaja, vladaju veštice.

Guadanjino koristi 35mm traku, kao i zumove i uglove kamere karakteristične za filmove iz 70-ih i tako jasno komunicira i sa originalnim filmom i sa vremenom u kojem se priča odvija, ali tamo gde Arđento u svojoj stilizaciji koristi jake, osnovne boje, kod Guadanjina sve izgleda mnogo mračnije i nekako isprano. To je sjajan efekat kojim reditelj stvara atmosferu koja progoni od samog početka do kraja. Tu je naravno i demonska koreografija, ali i muzika Toma Jorka koja možda i ne zvuči toliko impresivno na puko slušanje, ali u kontekstu priče to je još jedan od elemenata koji ovaj film i čine izuzetnim.

Pripremite se dakle na 150 minuta terora, na dva i po sata teške glavobolje, na vrhunski arthaus horor, na fantazmagorične momente – ali budite spremni i na to da ovo definitivno nije film za svakoga.

Neko bi rekao da je film "Mala matura" zalutao na FEST jer se radi o tinejdžerskoj priči, i to onoj usmerenoj ka onim najmlađim tinejdžerima, 13-godišnjacima, ali upravo je suprotno. "Eighth Grade" je u stvari savršen film za ovaj naš festival jer se zapravo radi o ozbiljnom autorskom filmu, debitanta Boa Burnama, 28-godišnjaka, bivšeg jutjubera (velika zvezda, preko 250 miliona hitova…), kompletnog autora u ovoj odličnoj drami/komediji.

Kejla je, logično, osmakinja, cura prosečnog izgleda, lica prepunog užasnih bubuljica, ali i devojčica odlučna da se izbori sa svojom anksioznošću i adolescentskom depresijom. Ona je takođe i vlogerka koja u svojim kratkim motivacionim video zapisima deli životne i svakakve druge savete. Na žalost, čini se da skoro niko i ne gleda njene postove.

Ona je trenutno i u završnoj nedelji škole, kao i u nepodnošljivoj fazi sa svojim samohranim ocem koji očajnički pokušava da ostvari neki kontakt sa svojom ćerkom. Ipak, na velikom partiju na koji je ipak nekako pozvana, počinju da se dešavaju neke stvari koje će promeniti mnogo toga.

Ovaj mali, inteligentan, osećajan i jedinstven film otkriva sve što bi trebalo da znate o novoj generaciji dece koja tek stupa na veliku scenu. Reditelj i scenarista Bo Burnam je možda najveća senzacija ovog filma koji predstavlja pravi mali trijumf nezavisnog američkog filma, ali Elzi Fišer je u stvari taj tajni sastojak koji tako suvereno nosi Burnamovu ideju.

Plašim se da će ovaj sićušni dragulj od filma proći potpuno nezapaženo na ovogodišnjem FEST-u (sakriven je u programu, ne postoji u najavama kritičara i promotera), ali pojaviće se on već i u redovnoj bioskopskoj distribuciji, valjda. Ako se tako nešto i desi, biće sakriven duboko iza moćnih holivudskih blokbastera i uglavnom izvikanih i Oskarima ili Globusima ovenčanih filmova. Ali budite uporni, pronađite ga. Makar tako mali trud dugujemo ovoj zapostavljenoj i neshvaćenoj generaciji.

Na samom kraju, odgledao sam i "Divljinu", film koji je ne samo prikazan u glavnom takmičarskom programu FEST-a, već je odneo i glavnu nagradu koju je dodelio ovogodišnji žiri.

I "Wildlife" je klasičan američki nezavisni film, delo koje je okrenulo pun krug svih festivala relevantnih za ovakve filmove – Sandens, Toronto, Njujork, pa čak i Kan. Džejk Džilenhal je najveće ime ovog filma, ali glumac Pol Dejno je taj koji u svom debitantskom rediteljskom ostvarenju dobija sve poene za relativan uspeh koji je "Divljina" napravila na svojim festivalskim putešestvijama.

Šezdesete su godine, recesija u Americi i mi pratimo porodicu koja očajnički pokušava da pronađe svoju sreću i svoje mesto u američkom snu. Od grada do grada, oni konačno stižu u zabitu Montanu, ali čak ni tu Džeri ne uspeva da nađe pristojno uhlebljenje. Njegova žena Džinet pokušava da i sama nađe posao, ali to će se ispostaviti kao dodatni udarac na Džerijev ponos i čast. U centru je ipak 14-godišnji Džo koji nikako da shvati šta se to dešava sa njegovim roditeljima. U obližnjoj Kanadi divljaju požari koji se približavaju i Džeri odlučuje da privremeno napusti porodicu i pridruži se vatrogascima.

I to je otprilike to. Život se odvija i bez Džerija, ali ne na način koji je bilo ko priželjkivao ili očekivao. Dejno ovu priču razvija polako, bez ikakvih iznenađenja. Priča o osetljivoj porodici i teškim vremenima koju smo videli više stotina puta, ovog puta je nešto emotivnija i intrigantnija, ali bez prave strasti, a uz puno monotone melanholije. Sve to, ali i nekako očigledne i nametnute metafore čine da se nakon odgledanog filma osećamo nekako šuplje i prazno.

Daleko od lošeg filma, "Divljina" je ipak iskustvo za lagani zaborav. Pamtićemo možda jake uloge, svakako dečaka Eda Oksenbolda i naravno prvu nagradu sa ovogodišnjeg FEST-a. Koji je upravo otišao u istoriju, barem što se mene tiče.

A sad, gde se beše sakrila ta Kapetanica Marvel?