NEBESKA TEMA

Režija: Mladen Matičević
Uloge: Darko Rundek, Bajaga, Ivana Šoljan
Distributer: Starhill

Prikaz filma "Nebeska tema" u mnogome će se razlikovati od onoga što ste možda navikli da čitate na ovim stranama. Ovo neće biti klasična kritika ili recenzija, kolumna možda, ne znam, blog recimo, štagod potpada pod ove moderne internet formate. U svakom slučaju jedna potpuno lična priča, ne samo o ovom filmu.

Sa Vladom Divljanom sam imao najmanje 3 zanimljiva susreta, svaki emotivan na svoj način. Imao sam priliku da kao klinac slušam Idole uživo par puta i na koncertima u Beogradu, ali pravi udar na moj sistem je izvršen tokom one legendarne zajedničke morske turneje Idola i Filma po Jadranu. Bio sam tinejdžer i mislim da je to bilo moje prvo letovanje bez roditelja, sa drugarima u kampu u Vodicama.

Nije bilo interneta, nije bilo ničega preko čega bismo mogli da se informišemo, samo je u gradu jedno jutro osvanuo plakat sa najavom koncerta. Kažem, nikada neću zaboraviti tu famoznu svirku - prvo su nastupili Idoli, pa Film i na kraju svi zajedno na bis. Naravno, sledeće večeri smo se svi pokupili i otišli autobusom za Šibenik, da još jednom pogledamo ovaj neverovatni nastup. Sve je bilo podjednako fenomenalno, samo je raspored sada bio obrnut.

Mnogo, mnogo godina kasnije, upoznao sam Vladu Divljana i par dana smo radili zajedno. Ludo, zar ne? On je radio muziku, a ja sam sklapao saundtrek za prvi film Raše Andrića "3 palme...".

Kao nešto smo se dogovorili okvirno u kom bi smeru sve to trebalo da ide, a u stvari sam ja samo piljio u njega. On bi sedeo za klavijaturama i nešto prebirao po dirkama. Negde na Kopitarevoj gradini ako se ne varam. Pričali o muzici uglavnom.

A onda sam ga jedno pet godina kasnije sreo na letovanju u Rovinju. On se već uveliko družio sa mojom starijom sestrom, ali na plaži su se moja ćerka i njegov sin brčkali u vodi, dok smo nas dvojica sedeli u debelom borovom hladu, pored mini golfa na ostrvu Katarina. Satima. Tada smo i zvanično razmenili telefone sa čvrstim dogovorom da se ponovo vidimo čim on dođe u Beograd.

Ali nikada se više nismo ni čuli ni videli, svako je otišao na svoju stranu. Onda je jednog dana Vlada umro. Opalakali smo ga svi - oni koje ja poznajem, i oni koji su ga znali i oni koji nisu. Znate već kako je to izgledalo tog marta 2015. godine.

Nekoliko meseci kasnije, dobio sam ping na svom telefonu i primio najjeziviju poruku koju sam ikada video. Vajber poruka je glasila: Vlada Divljan is new to Viber! Say Hi!

Ne znam, verovatno je neko iz familije uključio Vladin telefon i priključio se na ovu mrežu i tako verovatno odaslao na stotine poruka istog sadržaja celom njegovom adresaru. The Ghost In The Machine? Šta bi rekao Džilbert Rajl? Ne znam. Znam samo da sam nakon početnog užasa postao svestan da je Vlada i dalje tu.

I onda, pre neko veče, priča je zaokružena na premijeri filma "Nebeska tema" u Centru "Sava". Novi dokumentarac Mladena Matičevića na premijeru je doveo njegove prijatelje, poznanike, saradnike i obožavaoce. Malo je reći da je bilo dirljivo.

"Nebeska tema" - "ljubavna poruka za Vladu Divljana"

Mladen se tokom ovog pomalo neuobičajenog dokumentarca, koji se uzgred gleda kao da je igrani film u pitanju, služi sa tri tačke oslonca. Prva je arhiva, druga igrani deo, sa izmišljenom radio stanicom Starhill u koju na Vladin rođendan dolaze gosti koji pričaju o njemu, dok je treći, muzički oslonac, zamišljen tako što neki od savremenih stvaralaca izvode obrade pojedinih Vladinih pesama.

Originalan koncept u potpunosti funkcioniše, iako je uklapanje svega za Matičevića verovatno bilo prava noćna mora. Arhiva je senzacionalna i kroz stare TV emisije i fotografije pratimo Vladu, Idole i kasnije projekte hronološki.

Smenjuju se očekivane slike iz porodičnog i prijateljskog okruženja, ali i pikanterije tipa Vladin stand-up u školskom programu Radio- televizije Beograd kada mladi diplomirani geolog priča o magmatskim stenama (i da, umalo da zaboravim, moj otac mu je bio i profesor na geologiji!), dopelganger trenutak sa Dubravkom Marković ili zajedničko gostovanje na zagrebačkoj TV sa Arsenom Dedićem. Ovo mora da je za reditelja filma bio poseban momenat, jer je njegov prethodni dokumentarac ("Moj zanat") bio upravo o ovom slavnom singer/songrajteru iz Šibenika.

Igrani deo dopunjuje sliku o Divljanu prijatelju, mužu, ocu, genijalno autoru, blistavom ljudskom biću. Reči porodice, Slobe Konjovića ili recimo Ivane Šoljan, govore nekada više i od same arhive.

Matičevićev recept po kojem drugi izvode Vladine pesme funkcioniše savršeno - Bajagina "Rusija" je tako pravo otkrovenje, ali pored Kojine "Plastike", najjači utisak na samom kraju filma, kako to i treba da bude, ostavlja emotivno izvođenje naslovne teme od strane Dušana Strajnića, poznatijeg kao Stray Dogg.

Mislim da je ovo tek drugi put da ovaj neverovatni pevač izvodi pesmu na srpskom jeziku, a njegova melanholična vokalna egzibicija u stilu jednog Džefa Baklija sabila je sve emocije tri i po hiljade ljudi u onoj hladnoj i oronuloj dvorani smeštenoj između dva Beograda u samo nekoliko završnih minuta filma.

Neki su se naježili, mnogima su ova pesma i Mladenov film naterali suze u oči.

Vlada je tu i dalje, svuda oko nas. Oseća to svako ko je znao za njega, ko ga je voleo. Osećaju to čak i hladne, beživotne mašine.

Da li vam se dopao film?