BLIZANAC: OZBILJAN KANDIDAT ZA NAJGORI FILM OVE GODINE (FILMSKA RECENZIJA)

U nastavku, dakle, ostajete bez odgovora na ova pitanja. Umesto toga dobijate samo dosta spojlera i preporuka da pobegnete iz dvorane u neku drugu salu svog lokalnog multipleksa. Može bilo šta drugo, čak i ovaj kineski trosatni film u slavu KPK.

Vil Smit je operativac neke od bezbednosnih agencija, sada već u godinama. U stvari je, da to nazovemo pravim imenom, plaćeni ubica angažovan od države, odgovoran za preko 70 ubistava po nalogu ljudi iz senke. Henri (to je u stvari pravo ime našeg junaka), međutim, sa godinama kao da razvija i sopstvenu savest, pa tako nakon brojnih smaknuća dolazi i do slučaja u kojem saznaje da je kod poslednjeg ubistva koje je počinio prevaren, to jest da žrtva nije bio ruski terorista kako mu je rečeno, već ruski naučnik angažovan na nekom tajnovitom projektu američke vlade. Tako nešto.

Naravno, već pomenuta savest mu ne dozvoljava da to prođe tek tako, pa Henri kreće u sopstvenu istragu koja ga, nakon brojnih akcionih sekvenci i novih ubistava dovodi do - sebe samog. Jer ispostaviće se da je novi igrač na ovom zanimljivom tržištu obučenih i dobro plaćenih ubica niko drugi nego njegov sopstveni klon.

Džunior, kako je nazvan u ovom neverovatno glupom scenariju, ima bar 25 godina manje od Henrija (okej, mladi Vil Smit ima toliko manje godina od sebe starog) i okretniji je i brži, samim tim i smrtna pretnja za originalnog Henrija. Nakon nekoliko scena ozbiljne makljaže i u trenutku kada se klonovi (dvojnici, blizanci...) konačno nađu na istoj strani - pazite sad, ovo je ozbiljan spojler - u film ulazi i treći Vil Smit. Zaista previše.

Jer je Vil Smit toliko očajan u ovom filmu da je to rečima teško opisati. On u "Blizancu" prolazi kroz sve znane i neznane glumačke faze - tu ima i suza i besa, bola i patnje, brige i destrukcije, ma baš svega osim komedije, verovatno jedine forme u kojoj bi popularni Fresh Prince imao šta da nam pokaže.

Gledanje Vila Smita je od prvog minuta pravo mučenje koje svakim minutom postaje sve jače i jače. Sve dok se ne pojavi prvi, mladi klon koji je, gle čuda, još gori od starog Henrija. Ovaj digitalno podmlađeni Vil Smit je povrh svega još i zbunjen i nesiguran i u sebe i u svog lažnog oca, u svog novootkrivenog dvojnika...ma, u sve živo.

Od čiste nule ovaj film spasava samo na trenutke inovativna tehnološka usluga (nije car:go) CGI tima koja je, čini se, isključivo zaslužna za neke sjajne akcione sekvence i, naročito, spektakularne jurnjave. To ne važi i za posao učinjen na zabrinjavajuće neubedljivom podmlađivanju glavnog glumca.

Ne znam da li će do skoro nedodirljivi Ang Li i za ovo delo dobiti neku nagradu (onu Malinu, recimo), ali ja samo mogu da se nadam da je ovo u stvari samo užasno loša procena velemajstora kojeg je matirao neki polupismeni producent.

Ocena: **

U nastavku, dakle, ostajete bez odgovora na ova pitanja. Umesto toga dobijate samo dosta spojlera i preporuka da pobegnete iz dvorane u neku drugu salu svog lokalnog multipleksa. Može bilo šta drugo, čak i ovaj kineski trosatni film u slavu KPK.

Vil Smit je operativac neke od bezbednosnih agencija, sada već u godinama. U stvari je, da to nazovemo pravim imenom, plaćeni ubica angažovan od države, odgovoran za preko 70 ubistava po nalogu ljudi iz senke. Henri (to je u stvari pravo ime našeg junaka), međutim, sa godinama kao da razvija i sopstvenu savest, pa tako nakon brojnih smaknuća dolazi i do slučaja u kojem saznaje da je kod poslednjeg ubistva koje je počinio prevaren, to jest da žrtva nije bio ruski terorista kako mu je rečeno, već ruski naučnik angažovan na nekom tajnovitom projektu američke vlade. Tako nešto.

Naravno, već pomenuta savest mu ne dozvoljava da to prođe tek tako, pa Henri kreće u sopstvenu istragu koja ga, nakon brojnih akcionih sekvenci i novih ubistava dovodi do - sebe samog. Jer ispostaviće se da je novi igrač na ovom zanimljivom tržištu obučenih i dobro plaćenih ubica niko drugi nego njegov sopstveni klon.

Džunior, kako je nazvan u ovom neverovatno glupom scenariju, ima bar 25 godina manje od Henrija (okej, mladi Vil Smit ima toliko manje godina od sebe starog) i okretniji je i brži, samim tim i smrtna pretnja za originalnog Henrija. Nakon nekoliko scena ozbiljne makljaže i u trenutku kada se klonovi (dvojnici, blizanci...) konačno nađu na istoj strani - pazite sad, ovo je ozbiljan spojler - u film ulazi i treći Vil Smit. Zaista previše.

Jer je Vil Smit toliko očajan u ovom filmu da je to rečima teško opisati. On u "Blizancu" prolazi kroz sve znane i neznane glumačke faze - tu ima i suza i besa, bola i patnje, brige i destrukcije, ma baš svega osim komedije, verovatno jedine forme u kojoj bi popularni Fresh Prince imao šta da nam pokaže.

Gledanje Vila Smita je od prvog minuta pravo mučenje koje svakim minutom postaje sve jače i jače. Sve dok se ne pojavi prvi, mladi klon koji je, gle čuda, još gori od starog Henrija. Ovaj digitalno podmlađeni Vil Smit je povrh svega još i zbunjen i nesiguran i u sebe i u svog lažnog oca, u svog novootkrivenog dvojnika...ma, u sve živo.

Od čiste nule ovaj film spasava samo na trenutke inovativna tehnološka usluga (nije car:go) CGI tima koja je, čini se, isključivo zaslužna za neke sjajne akcione sekvence i, naročito, spektakularne jurnjave. To ne važi i za posao učinjen na zabrinjavajuće neubedljivom podmlađivanju glavnog glumca.

Ne znam da li će do skoro nedodirljivi Ang Li i za ovo delo dobiti neku nagradu (onu Malinu, recimo), ali ja samo mogu da se nadam da je ovo u stvari samo užasno loša procena velemajstora kojeg je matirao neki polupismeni producent.

Ocena: **

U nastavku, dakle, ostajete bez odgovora na ova pitanja. Umesto toga dobijate samo dosta spojlera i preporuka da pobegnete iz dvorane u neku drugu salu svog lokalnog multipleksa. Može bilo šta drugo, čak i ovaj kineski trosatni film u slavu KPK.

Vil Smit je operativac neke od bezbednosnih agencija, sada već u godinama. U stvari je, da to nazovemo pravim imenom, plaćeni ubica angažovan od države, odgovoran za preko 70 ubistava po nalogu ljudi iz senke. Henri (to je u stvari pravo ime našeg junaka), međutim, sa godinama kao da razvija i sopstvenu savest, pa tako nakon brojnih smaknuća dolazi i do slučaja u kojem saznaje da je kod poslednjeg ubistva koje je počinio prevaren, to jest da žrtva nije bio ruski terorista kako mu je rečeno, već ruski naučnik angažovan na nekom tajnovitom projektu američke vlade. Tako nešto.

Naravno, već pomenuta savest mu ne dozvoljava da to prođe tek tako, pa Henri kreće u sopstvenu istragu koja ga, nakon brojnih akcionih sekvenci i novih ubistava dovodi do - sebe samog. Jer ispostaviće se da je novi igrač na ovom zanimljivom tržištu obučenih i dobro plaćenih ubica niko drugi nego njegov sopstveni klon.

Džunior, kako je nazvan u ovom neverovatno glupom scenariju, ima bar 25 godina manje od Henrija (okej, mladi Vil Smit ima toliko manje godina od sebe starog) i okretniji je i brži, samim tim i smrtna pretnja za originalnog Henrija. Nakon nekoliko scena ozbiljne makljaže i u trenutku kada se klonovi (dvojnici, blizanci...) konačno nađu na istoj strani - pazite sad, ovo je ozbiljan spojler - u film ulazi i treći Vil Smit. Zaista previše.

Jer je Vil Smit toliko očajan u ovom filmu da je to rečima teško opisati. On u "Blizancu" prolazi kroz sve znane i neznane glumačke faze - tu ima i suza i besa, bola i patnje, brige i destrukcije, ma baš svega osim komedije, verovatno jedine forme u kojoj bi popularni Fresh Prince imao šta da nam pokaže.

Gledanje Vila Smita je od prvog minuta pravo mučenje koje svakim minutom postaje sve jače i jače. Sve dok se ne pojavi prvi, mladi klon koji je, gle čuda, još gori od starog Henrija. Ovaj digitalno podmlađeni Vil Smit je povrh svega još i zbunjen i nesiguran i u sebe i u svog lažnog oca, u svog novootkrivenog dvojnika...ma, u sve živo.

Od čiste nule ovaj film spasava samo na trenutke inovativna tehnološka usluga (nije car:go) CGI tima koja je, čini se, isključivo zaslužna za neke sjajne akcione sekvence i, naročito, spektakularne jurnjave. To ne važi i za posao učinjen na zabrinjavajuće neubedljivom podmlađivanju glavnog glumca.

Ne znam da li će do skoro nedodirljivi Ang Li i za ovo delo dobiti neku nagradu (onu Malinu, recimo), ali ja samo mogu da se nadam da je ovo u stvari samo užasno loša procena velemajstora kojeg je matirao neki polupismeni producent.

Ocena: **