"Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru"
Na današnji dan, 1933 godine, rođen je jedan od najvoljenijih srpskih glumaca - Dragomir Bojanić Gidra. Nadimak po kome su ga svi širom Jugoslavije znali je zapravo šatrovačka verzija nadimka Dragi.
I zaista veliki glumac Gidra bio je pre svega drag čovek, posvećen porodici i prijateljima. O tome kakav je bio van ekrana svedočili su mnogi, ali možda najupečatljivije sećanje na njega dali su njegova ćerka Jelena i njegov filmski unuk Nikola Kojo.
"U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem", ispričala je Jelena svojevremeno za Nedeljnik.
Kako je opisala VMA nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom.
"Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18, 19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike", ispričala je ona.
Kakav je Gidra bio prema svojim prijateljima, kolegama, najbolje opisuje jedan događaj iz januara 1986. godine.
“Osamdeset šesta, januar. Ja mlad vojnik, još uvek na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu… Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne. Dolazim na kapiju, čeka me komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši Gidra.
‘Šta čekaš? Ulazi’, kaže mi svojim šumadijskim akcentom koga se nije nikada odrekao", ispričao je Kojo za Nedeljnik.
Gidra je potom Nikolu odveo u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao.
"U par rečenica koje smo izmenili, rekao mi je da je došao jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali. Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Rekoše mi da je tako Milivoje Živanović brinuo o njemu i drugim glumcima – klincima. Želeo je da vrati tu pažnju i da se nastavi tradicija. To je bio Dragomir Bojanić Gidra”, ispričao je svojevremeno Nikola Kojo.
TATA JE MESEC DANA UMIRAO OD RAKA, A SVAKO VEČE JE ZASMEJAVAO RANJENIKE: Gidrina ćerka otkrila POSLEDNJE trenutke glumca
Šira Javnost u Jugoslaviji je Gidru posebno zavolela u serijalu "Lude godine" i kasnije njenom nastavku - "Žikina dinastija". Malo je poznato da umalo i ne dođe do snimanja "Žikine dinastije".
Scenario za "Žikinu dinastiju" Zoran Čalić je napisao krajem 1984. Već početkom naredne godine počele su pripreme za snimanje novog nastavka superpopularnog filmskog serijala "Lude godine".
Sve je bilo dogovoreno - pronađen novac, odabrane lokacije i potpisani ugovori s glumcima, ali početak snimanja se odlagao nekoliko puta. Zbog previše posla, Gidra nije mogao da odvoji mesec i po za snimanje Žikine dinastije. Odlaganje snimanja ozbiljno je dovelo u pitanje realizaciju ne samo "Žikine dinastije" već celog nastavka serijala Ludih godina.
"Gidra je te 1985. snimio sedam, osam filmova. Nije znao gde će pre, jer je igrao i neke predstave u pozorištu. Film se nije mogao snimiti bez njega. I zato sam bio primoran da odlažem početak snimanja nekoliko puta. Taman sve dogovorimo, napravimo knjigu snimanja s jasnim planom, a onda mi se javi Gidra i kaže da ne može. Šta ću, onda zovem druge glumce i tehničko osoblje kako bih ih obavestio da odlažemo. Posle drugog odlaganja, pozvao me je Marko Todorović i rekao da vraća ulogu", ispričao je reditelj Zoran Čalić.
Čalić i istakao da mu je glumac rekao da ima druga posla i da u filmu ne glumi samo Gidra.
"Ranije sam planirao odmor i neću ga pomerati. Možete vi bez mene", citirao je Čavić reči Marka Todorovića.
"Njegova uloga je bila velika i nije dolazilo u obzir da snimamo bez Marka. Pokušao sam da ga odobrovoljim. Našli smo se nekoliko puta u kafani kako bih omekšao njegov stav. Na kraju smo snimili film koji je doživeo neverovatan uspeh kod publike. Gidra je znao za tu priču i često je podbadao Marka na snimanju. Inače, odlično su se slagali. Pripadali su različitim glumačkim stilovima, ali su na setu i van njega bili sjajna kombinacija", ispričao je Zoran Čalić.
(MONDO)
“Osamdeset šesta, januar. Ja mlad vojnik, još uvek na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu… Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne. Dolazim na kapiju, čeka me komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši Gidra.
‘Šta čekaš? Ulazi’, kaže mi svojim šumadijskim akcentom koga se nije nikada odrekao.
Odveo me je u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao. U par rečenica koje smo izmenili, rekao mi je da je došao jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali.
Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Rekoše mi da je tako Milivoje Živanović brinuo o njemu i drugim glumcima – klincima. Želeo je da vrati tu pažnju i da se nastavi tradicija. To je bio Dragomir Bojanić Gidra”, opisao je tada za Nedeljnik Nikola Kojo svoju epizodu sa Gidrom, ali ne sa snimanja, već iz vojske, kada mu je u posetu došao njegov “filmski” deda.
