Aleksandar Berček, po mnogima najveći živi srpski glumac, nedavno je proslavio 72. rođendan. Većinu uloga je odigrao maestralno, čak i one koje su bile "samo" dobre su odlične u odnosu na mnoge druge role koje su ostvarile njegove kolege.

Znamo ga iz "Ko to tamo peva", "Nacinalne klase", "Otpisanih", tu su i filmovi "Bure baruta", "Dečko koji obećava", "Specijalno vaspitanje"... Za jednu karijeru, za jednu veliku karijeru, i više nego dovoljno. Ali ono što je obeležilo Berčekov glumački put je svakako uloga Miloša Obrenovića. Prvo u drami "Karađorđeva smrt" a onda u seriji "Vuk Karadžić."

Poverenje koje je dobio od reditelja Đorđa Kadijevića, Berček opravdava toliko da danas niko ne može da zamisli drugačijeg, ni filmski ni istorijski, Miloša Obrenovića od onog koga je Berček odigrao sa samo 33 godine.

To je to. Nema dalje. Glumački vrhunac. A kako je do toga svega došlo i šta se sve dešavalo na snimanju, jednom prilikom je ispričao upravo reditelj Kadijević. 

O tome kako je pao izbor na to da baš Berček igra Miloša Obrenovića, Kadijević kaže:

“Miloš i Berček zaista liče, ali glavni povod da uzmem njega za ovu ulogu je to što sam i ranije radio sa Berčekom, tako da sam znao s kim imam posla. Kao reditelj nisam nikada imao potrebu da pričam mnogo o tome šta treba da uradi. On je jednostavno iz teksta, iz kontakta sa mnom, pročitao mene kao što sam ja pročitao njega. Za razliku od drugih dobrih glumaca, kao što je bio Marko Nikolić, kojima sam morao reći šta da rade, Berčeku to nisam morao. Moje je bilo da mu samo ispričam mizanscen. Gde da dođe, gde da stane... Ali nije bilo potrebe da ja ulazim u dublju analizu karaktera. To je bilo izlišno, jer sam bio siguran da je on to razumeo."

Kadijevića su svi upozoravali da ne uzima Berčeka jer je težak za saradnju.

"Mene su upozoravale uvažene kolege na Berčeka. Govorili su mi da ga ne uzimam, da je težak, da može da pobesni i da napusti snimanje. Međutim, on je kod mene bio kao pamuk. Nikada nismo imali nikakav konflikt, naprotiv, imali smo srdačno prijateljstvo koje traje do današnjeg dana", ispričao jesvojevremeno Kadijević za B92.

Napominje da je Berček bio Miloš, više nego sam Miloš.

"Za mene je rad sa njim bio ogroman doživljaj. Umeo sam da ga posmatram sa neke strane koja nije imala veze sa filmom. Bio sam fasciniran činjenicom da vidim jednog genijalnog i izuzetnog čoveka, čoveka kakav se retko sreće. Znate i iz iskustva da smo mi okruženi masom mediokriteta, dosadnih, praznjikavih ljudi. I onda kada sretnete takvog jednog čoveka koji vam osvetli životni prostor, onda ste zaista fascinirani", priča Kadijević.

Govoreći o kultnoj seriji "Vuk Karadžić" u kojoj su bila najveća imena tadašnje jugoslovenske glumačke scene, Kadijević priča o umetničkom rivalitetu dva glavna glumca.

"Miki Manojlović je u vreme snimanja serije bio veća zvezda od Berčeka. I igrao je Vuka Karadžića sjajno. Ali je vrlo brzo primetio kako igra Berček. I onda se cela ogromna ekipa od preko 100 ljudi, koju sam četiri godine vodio po Evropi dok smo snimali, podelila na dva tabora - na berčekovce i na manojlovićevce. Većina prekaljenih, iskusnih ljudi, koji su radili sa mnom mi je bez ustezanja rekla da Berček prevazilazi Manojlovića. Rekli su mi da Miki igra sjajno, ali da Berček igra genijalno", kaže Kadijević.

Kadijević ističe da je Berček je bogomdan glumac.

"Mi nemamo tumačenje za prisustvo stvaralačkog duha kod ljudi koji prave čuda u umetnosti. To ne može niko da objasni. To je potpuno iracionalno, čak na neki način mistično, religijsko. Berček ima neki duh koji drugi ljudi nemaju, onaj najuzvišeniji koji može da se zamisli, ali i sposobnost da taj duh plasira tako da on pređe na drugoga. To je ono idelano, to je ono čudo. U pravom smislu reči Berček je čudo. A to čudo vam može biti podareno samo od Gospoda", ističe Kadijević.

Reditelj tada otkriva i deatlj sa snimanja drame "Karađorđeva smrt" o kome je malo ko znao.

"U sceni u kojoj Toma Vučić-Perišič donosi odrubljenu Karađorđevu glavu, i kada Miloš sve istera iz prostorije, glava stoji uvijena u platno na stolu. I on gleda tu glavu, prilazi stolu i iz torbe vadi Karađorđeve lične stvari, brijač, čuturu, orden, sve dok u jednom momentu ne izvuče Karađorđevu zastavu. Onu istu pod kojom je on ratovao. I odjednom Berček počinje da plače i da ljubi tu zastavu. A to mu ja nisam rekao, to ne piše u scenariju. On plače, suze su prave. I on plače sa tom zastavom, plačem ja, plače i cela ekipa.

A onda Berček odmota Karađorđevu glavu, vidi mrtvog vožda, počne da ide unazad, dolazi do zida i tada uradi nešto što mu takođe nisam rekao - padne na kolena. Znate li vi kako je to podiglo scenu. Koliko je to objasnilo Miloša. Znam da su akademici koji su bili moji konsultanti u seriji rekli da je ovo najveća odbrana Miloša koja je ikada učinjena u istoriji naše kulture."

Ta scena je, kako napominje, nezaboravna i jedna od najjačih u celoj seriji.

"To su veliki trenuci, to je ono po čemu Berček nadmašuje sve glumce sa kojima sam snimao, a ja sam, bez lažne skromnosti, snimao sa svim jugoslovenskim glumcima koji su nešto značili. E to je razlika između odličnog i velikog glumca. Vi od odličnog glumca dobijete ono što tražite, a od velikog dobijete više. Takva glumačka čuda kakva sam video kod Berčeka, nisam video ni kod jednog drugog glumca", rekaoje  Đorđe Kadijević.

(MONDO)