ROĐEN JE U SAMOSTANU, A U RATU MU SRUŠENA KUĆA: U filmu "Nedelja" glumi Futu, sad otkrio detalje koje niko nije znao!

Glumca Zlatana Vidovića upoznali smo u filmu koji je izazvao veliku pažnju domaće, ali i svetske javnosti - "Dara iz Jasenovca". Glumio je u serijama "Ubice moga oca" i "Pevačica", a sada ga gledamo u ulozi Fute Radulovića, muža pokojne Marine Tucaković u filmu "Nedelja" koji govori o životu i karijeri Džeja Ramadanovskog. 

"Kada je moja majka krenula u Sarajevo na taj volonterski rad dobila je prevremena trudove, pre Sarajeva je bilo jedno malo mesto Fojnica i tamo je postojao, milsim da dan-danas postoji samostan i tu je moja majka zbrinuta, tu sam se ja rodio. Samo uz pomoć tih sestara koje su bile u tom samostanu ja sam ostao živ jer sam rođen nešto ranije nego što sam trebao. Moja majka je osećala veliku zahvalnost prema tim ženama i pitala je tu babicu koja je mene porodila, tu časnu sestru i dala joj je čast da ona meni da ime, pošto je ona bila zaslužna što sam ja, je li, ostao živ i ona je rekla: "Ovo je Zlatno dete, neka se zove Zlatan". Tako da je to neka priča o mom imenu, o mom znaku".

Imao je samo sedam godina kada je počeo rat, njegov otac je otišao u rat, a Zlatan je strepeo da li će se vratiti.

"Bila je čak jedna situacija kada je tata otišao na ratište i bio je na Igmanu i onda je stigao spisak sa tim nekim ranjenim, poginulim borcima, on je bio na spisku za poginule. To je bila poprilično velika havarija, a onda je moj deda koji je bio uticajan čovek u Gradišci uradio sve da se sazna da li je moj otac živ ili nije i na svu sreću ispostavilo se da je živ".

Njegov otac je došao sa Igmana, a iste večeri je njihova kuća srušena.

"Taj dan je krenulo bombardovanje sa hrvatske strane još od ranog jutra i moj deda pokojni je pokupio mene i mog brata i odveo nas u Romanovce, to je selo gde su moji baka i deda bili, majka je ostala kod kuće jer je otac tu noć trebalo da dođe sa ratišta na dopust preko vikenda. Došao je, istuširao se, međutim njemu nešto nije dalo mira i rekao je: "Ajmo da vidimo decu, nisam ih dugo video", a onda su ujutru dobili poziv da je kuća srušena. Tako da eto, neko proviđenje, ne znam ni ja šta je, neko čudo. U toj ulici gde smo mi bili porušeno je dosta kuća pošto je tu u blizini bila bolnica, a oni su valjda gađali bolnicu".

Kao dečak koji je izgubio svoj dom Zlatan je dosta, kaže bežao u sebe i nije želeo da se suoči sa tim.

"Bežao sam u knjige, bežao sam u muziku, u sport. To me je izvuklo. Bilo je jako teško gledati svaku noć na televiziji te slike. Taj rat je bio u neposrednoj blizini i meni to kao detetu nije bilo jasno. Zašto ljudi ratuju, stvarno mi to nije bilo jasno, mislim, nije ni dan-danas, naravno ali tada je bilo neshvatljivo to nekako približiti, odjednom ta količina agresije među ljudima. Ja nisam navikao da to postoji, nisam tako odgajan, nisam živeo u takvoj u porodici. Naprotiv, moja porodica je poprilično onako kosmopolitski orjentisana i nikada ljude nisu gledali ni kroz veru, ni kroz naciju, ni kroz finansijski status već nekako smo uvek pokušavali što kaže jedan pisac, "postoji samo jedan podela to je na dobre i na loše ljude, sve ostale podele su lažne", tako i ja mislim".

Rat je taj koji ga je, kako sam kaže učino jačim i dečakom koji je spoznao empatiju i to da saoseća sa onima koji pate.

"Verujem da se niko ne rađa zao. Mislim da nas neke okolnosti formiraju i mislim da okolnosti generalno formiraju čoveka na najveći mogući način. Uvek sam bio za tu kulturu dijaloga, tu kulturu razumevanja".

BONUS VIDEO:

(MONDO, Blic)