U 35 godina samostalnosti hrvatska kinematografija još nije realizovala nijedan mejnstrim gej film, tek jedan lezbejski, ali tu je u prvom planu bila društvena kritika, a tek u drugom ljubavna drama, pa ćemo 2025. pamtiti kao godinu u kojoj su prikazana čak dva domaća gej filma – "Lepa večer, lep dan" Ivone Juke i "Zečji nasip" Čejen Černić Čanak.
Poslednji je pre nekoliko dana ušao u bioskopsku distribuciju uz fanfare nedavnog prikazivanja na Filmskom festivalu u Berlinu, gde je u okviru programa za mlade Generations bio izuzetno lepo primljen. Ipak, već smo navikli da domaća recepcija ne prati nužno međunarodnu festivalsku, pa je u prva četiri dana prikazivanja u Hrvatskoj Zečji nasip pogledalo svega 638 gledalaca.
Sam u bioskopu
U jednoj od 23 sale u kojima se film prošle sedmice prikazivao, i to ne baš maloj, autor ovih redova gledao je film potpuno sam, što je u neku ruku bilo zanimljivo – prvo takvo iskustvo – ali za konkretan film poražavajući ishod.
Očigledno je da će se "Zečji nasip" pridružiti dugom nizu domaćih filmova kojima prihod od bioskopskih ulaznica jedva pokriva trošak izrade DCP kopija, specijalnog digitalnog formata s kojeg se film prikazuje u bioskopima.
Hrvatski autorski film tematski, stilski i produkcijski jednostavno ne pripada korpusu šarenih filmova na kakve su navikli gledaoci tržnih centara, u svoj toj raskošnoj holivudskoj produkciji, kojom dominiraju spektakli sa superherojima i superatraktivni animirani filmovi, sumorne drame sa smanjenom dozom akcije, humora i kolora, snimljene za pola miliona evra, bez obzira na njihov kvalitet, deluju poput neželjenog posetioca – siromašnog rođaka iz provincije.
Kakav je to film?
Početni kadrovi "Zečjeg nasipa" upoznaju nas sa zgodnim mladićem na pragu punoletstva, Markom (Lav Novosel), koji je vrlo aktivan i omiljen u društvu i mestu u kojem živi. Voli fizičke aktivnosti, učestvuje u takmičenjima u obaranju ruku, trči, vežba, ima devojku (Franka Mikolaci), dobro funkcioniše u porodici, a ističe se i nežnim odnosom prema mlađem bratu sa Daunovim sindromom, Fići (Leon Grgić).
Lako bismo mogli pomisliti da bi svaka majka poželela ovakvog sina, ali to ovde ipak nije slučaj. Ubrzo saznajemo da je upravo Markova majka Vanča (Tanja Smoje) odigrala ključnu ulogu u nasilnom prekidu veze između njega i mladića Slavena (Andrija Žunac), koji živi u susednoj kući.
Nakon nekoliko godina izbivanja, Slaven se vraća u mesto na očevu sahranu, što je prilika da se dva mladića ponovo sretnu. Nakon početne zbunjenosti i distanciranosti, ponovo se zbližavaju.
Dok njih dvojica pomažu meštanima da pune džakove peskom i grade zečji nasip koji će sprečiti moguću poplavu, istovremeno pokušavaju da probiju zečji nasip koji su izgradili u sebi.
Metafora iz naslova funkcioniše na više nivoa – gledaoca ne zanima hoće li ti džakovi sa peskom izdržati i zaštititi mesto od poplave, ali itekako je zainteresovan za sudbinu barijere koju je u sebi podigao glavni lik.
Ona ga štiti od sopstvenih emocija, ali i od društva – i to ne od nekog apstraktnog društva, već od sopstvene porodice, prijatelja i devojke, dakle ljudi od kojih u malim mestima poput ovog nije moguće pobeći, kao što je to donekle moguće u većim urbanim sredinama.
A upravo će majka biti ta iz koje će izbiti najveća agresija:
"Ja sam te rodila! Zašto? Da budeš pe*er?!", viče mu ona, dok će mu podrška stići iz pravca iz kojeg ju je najmanje očekivao.
"Zečji nasip" koristi već poznate trope coming out / coming of age filmova, ali ipak pronalazi autentičan sopstveni stil i tonalitet.
Životni likovi, kompleksne situacije
Scenario Tomislava Zajeca gradi vrlo životne, trodimenzionalne likove i postavlja ih u kompleksne, dramaturški snažne situacije, kloneći se objašnjavanja, dociranja i ideoloških ili političkih poentiranja. Umesto toga, fokusira se na intimnu, emotivnu priču dvojice mladića, koju rediteljka realizuje s mnogo takta i suptilnosti.
A kada film uzme zamah, te ga sporogoreći ritam dovede na ivicu eksplozije, "Zečji nasip" se pretvara u napetu dramu u kojoj je samo pitanje trenutka kada će sve otići dođavola. Osim što zaista vešto vodi naraciju i orkestrira širok spektar emocija, na račun Čejen Černić Čanak s pravom pljušte pohvale za rad s glumcima, prvenstveno s dvojicom mladića, koji su još studenti.
Suptilno napisani likovi na filmu oživljavaju kroz detaljne i emotivno proživljene interpretacije Lava Novosela i Andrije Žunca, u kojima nema ukočenosti, falš rečenica ni straha od potencijalno kontroverzne teme i uloge. I iskusniji glumci uspeli su da ostvare značajne iskorake – u prvom redu to se odnosi na izvrsnog Filipa Šovagovića, koji maksimalnim podigravanjem postiže maksimalne efekte, dok je Alma Prica ostvarila dopadljivu ulogu Slavenove majke. Posebna priča je sjajni dečak Leon Grgić u ulozi Fiće, koji filmu dodaje još jedan značenjski, ali i emotivan sloj.
Fotografija već renomiranog Marka Brdara uronjena je u realizam i ne preteruje sa stilizacijama, ali ipak uspešno gradi neku pomalo izmaknutu i setnu atmosferu, koja postaje važan formativni element celog filma.
S druge strane, stiče se utisak da se način snimanja protagonista u pokretu s leđa, takozvani shot from behind, zaštitni znak indie i arthouse filma, posle toliko decenija korišćenja već pomalo izlizao i više ne donosi neku posebnu stilsku ili emotivnu vrednost. Sa stanovišta takozvanog običnog gledaoca, on je oduvek bio zamoran i dosadan, pa bih predložio hrvatskoj kinematografiji da ga ubuduće koristi štedljivije.
Nema tog unutrašnjeg duševnog stanja o kojem u okviru hrvatske kinematografije nije snimljen barem jedan film, pa zapravo iznenađuje što je ova tema toliko dugo bila preskakana.
Ipak, raduje što je "Zečji nasip" toliko dobar film da čak ni prve asocijacije na "Call Me By Your Name" Luke Gvadanjina nisu potpuno neumesne, piše Index.
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
U 35 GODINA samostalnosti hrvatska kinematografija još nije realizovala nijedan mejnstrim gej film, tek jedan lezbejski - Fine mrtve devojke, ali tu je u prvom planu bila društvena kritika, a tek u drugom ljubavna drama, pa ćemo 2025. pamtiti kao godinu u kojoj su prikazana čak dva domaća gej filma – Lepa večer, lep dan Ivone Juke i Zečji nasip Čejen Černić Čanak.
Poslednji je pre nekoliko dana ušao u bioskopsku distribuciju uz fanfare nedavnog prikazivanja na Filmskom festivalu u Berlinu, gde je u okviru programa za mlade Generations bio izuzetno lepo primljen. Ipak, već smo navikli da domaća recepcija ne prati nužno međunarodnu festivalsku, pa je u prva četiri dana prikazivanja u Hrvatskoj Zečji nasip pogledalo svega 638 gledalaca.
Sam u bioskopu
U jednoj od 23 sale u kojima se film prošle sedmice prikazivao, i to ne baš maloj, autor ovih redova gledao je film potpuno sam, što mi je bilo zanimljivo – prvo takvo iskustvo – ali za konkretan film poražavajući ishod.
Očigledno je da će se Zečji nasip pridružiti dugom nizu domaćih filmova kojima prihod od bioskopskih ulaznica jedva pokriva trošak izrade DCP kopija, specijalnog digitalnog formata s kojeg se film prikazuje u bioskopima.
Hrvatski autorski film tematski, stilski i produkcijski jednostavno ne pripada korpusu šarenih filmova na kakve su navikli gledaoci tržnih centara; u svoj toj raskošnoj holivudskoj produkciji, kojom dominiraju spektakli sa superherojima i superatraktivni animirani filmovi, sumorne drame sa smanjenom dozom akcije, humora i kolora, snimljene za pola miliona evra, bez obzira na njihov kvalitet, deluju poput neželjenog posetioca – siromašnog rođaka iz provincije.
Mnogo je tu problema, kako na strani samih autora i producenata, tako i distributera i prikazivača – previše za ovaj ne baš tako ambiciozni članak, pa ćemo se njima možda pozabaviti neki drugi put. Sada se vratimo samom filmu.
Kakav je to film?
Početni kadrovi Zečjeg nasipa upoznaju nas sa zgodnim mladićem na pragu punoletstva, Markom (Lav Novosel), koji je vrlo aktivan i omiljen u društvu i mestu u kojem živi. Voli fizičke aktivnosti, učestvuje u takmičenjima u obaranju ruku, trči, vežba, ima devojku (Franka Mikolaci), dobro funkcioniše u porodici, a ističe se i nežnim odnosom prema mlađem bratu sa Daunovim sindromom, Fići (Leon Grgić).
Lako bismo mogli pomisliti da bi svaka majka poželela ovakvog sina, ali to ovde ipak nije slučaj. Ubrzo saznajemo da je upravo Markova majka Vanča (Tanja Smoje) odigrala ključnu ulogu u nasilnom prekidu veze između njega i mladića Slavena (Andrija Žunac), koji živi u susednoj kući.
Nakon nekoliko godina izbivanja, Slaven se vraća u mesto na očevu sahranu, što je prilika da se dva mladića ponovo sretnu. Nakon početne zbunjenosti i distanciranosti, ponovo se zbližavaju.
Dok njih dvojica pomažu meštanima da pune džakove peskom i grade zečji nasip koji će sprečiti moguću poplavu, istovremeno pokušavaju da probiju zečji nasip koji su izgradili u sebi.
Metafora iz naslova funkcioniše na više nivoa – gledaoca ne zanima hoće li ti džakovi sa peskom izdržati i zaštititi mesto od poplave, ali itekako je zainteresovan za sudbinu barijere koju je u sebi podigao glavni lik.
Ona ga štiti od sopstvenih emocija, ali i od društva – i to ne od nekog apstraktnog društva, već od sopstvene porodice, prijatelja i devojke, dakle ljudi od kojih u malim mestima poput ovog nije moguće pobeći, kao što je to donekle moguće u većim urbanim sredinama.
A upravo će majka biti ta iz koje će izbiti najveća agresija:
Ja sam te rodila! Zašto? Da budeš peder?! – viče mu ona, dok će mu podrška stići iz pravca iz kojeg ju je najmanje očekivao.
Zečji nasip koristi već poznate trope coming out / coming of age filmova, ali ipak pronalazi autentičan sopstveni stil i tonalitet.
Životni likovi, kompleksne situacije
Scenario Tomislava Zajeca gradi vrlo životne, trodimenzionalne likove i postavlja ih u kompleksne, dramaturški snažne situacije, kloneći se objašnjavanja, dociranja i ideoloških ili političkih poentiranja. Umesto toga, fokusira se na intimnu, emotivnu priču dvojice mladića, koju rediteljka realizuje s mnogo takta i suptilnosti.
A kada film uzme zamah, te ga sporogoreći ritam dovede na ivicu eksplozije, Zečji nasip se pretvara u napetu dramu u kojoj je samo pitanje trenutka kada će sve otići kvragu. Osim što zaista vešto vodi naraciju i orkestrira širok spektar emocija, na račun Čejen Černić Čanak s pravom pljušte pohvale za rad s glumcima, prvenstveno s dvojicom mladića, koji su još studenti.
Suptilno napisani likovi na filmu oživljavaju kroz detaljne i emotivno proživljene interpretacije Lava Novosela i Andrije Žunca, u kojima nema ukočenosti, falš rečenica ni straha od potencijalno kontroverzne teme i uloge. I iskusniji glumci uspeli su da ostvare značajne iskorake – u prvom redu to se odnosi na izvrsnog Filipa Šovagovića, koji maksimalnim podigravanjem postiže maksimalne efekte, dok je Alma Prica ostvarila dopadljivu ulogu Slavenove majke. Posebna priča je sjajni dečak Leon Grgić u ulozi Fiće, koji filmu dodaje još jedan značenjski, ali i emotivan sloj.
Teško da ćemo imati bolji domaći film ove godine
Fotografija već renomiranog Marka Brdara uronjena je u realizam i ne preteruje sa stilizacijama, ali ipak uspešno gradi neku pomalo izmaknutu i setnu atmosferu, koja postaje važan formativni element celog filma.
S druge strane, stičem utisak da se način snimanja protagonista u pokretu s leđa, takozvani shot from behind, zaštitni znak indie i arthouse filma, posle toliko decenija korišćenja već pomalo izlizao i više ne donosi neku posebnu stilsku ili emotivnu vrednost. Sa stanovišta takozvanog običnog gledaoca, on je oduvek bio zamoran i dosadan, pa bih predložio hrvatskoj kinematografiji da ga ubuduće koristi štedljivije.
Nema tog unutrašnjeg duševnog stanja o kojem u okviru hrvatske kinematografije nije snimljen barem jedan film, pa zapravo iznenađuje što je ova tema toliko dugo bila preskakana. Ipak, raduje što je Zečji nasip toliko dobar film da čak ni prve asocijacije na Call Me By Your Name Luke Gvadanjina nisu potpuno neumesne.
