Sigurno jedno od najtoplijih domaćih filmskih ostvarenja poslednjih godina, konačno je tu!
Mada se bavi košarkom i najviše će interesovati zaljubljenike u igru pod obručima, film "Žućko" je i priča o Beogradu i Jugoslaviji od pre 50-60 godina: gradu i bivšoj državi, čiji je Radivoj Korać bio jedan od istinskih simbola.
Počev od premijere u Sava centru 16. februara (20.30), publika svih uzrasta imaće dobar razlog da skokne do bioskopa.
Starije će film podsetiti na vreme kada se Jugoslavija "otvorila" prema Zapadu i počela da prima kulturne uticaje koji će trajno promeniti život na ovim prostorima.
Pripadnici srednje generacije shvatiće zašto roditelji nisu mogli, ni umeli, da ih odgaje kao lopove, lažove i muljatore.
A, mladi? Oni će za manje od sat i po uvideti kako nasilje, vulgarnost i internet nisu uvek bili sastavni deo odrastanja... Ili, blaže rečeno, kako je sada SVE drugačije.
"Žućko" nije klasičan igrani film, pošto se značajnim delom sastoji od retko viđenih ili do sada neviđenih snimaka iz arhiva Kinoteke, odnosno od uspomena na Koraća koje kazuju njegovi prijatelji, saigrači, treneri i protivnici.
Što se tiče igranog dela, glavnu reč ima Vladimir Aleksić, mladi glumac kojeg će srpska javnost - dominantno okrenuta televiziji - lako prepoznati kao voditelja šou programa "Ja imam talenat".
Zato smo ocenili da ne bi bilo loše da se predstavi u dve-tri rečenice...
"Završio sam glumu 2000. godine u klasi profesora Petra Banićevića, a igram više u inostranstvu, nego ovde. Trenutno nastupam u dve italijanske predstave, sa kojima gostujem po celom svetu. Nedavno sam se vratio iz Njujorka, sada idem u Australiju i tako dalje..."
Mada se bavi košarkom i najviše će interesovati zaljubljenike u igru pod obručima, film "Žućko" je i priča o Beogradu i Jugoslaviji od pre 50-60 godina: gradu i bivšoj državi, čiji je Radivoj Korać bio jedan od istinskih simbola.
Počev od premijere u Sava centru 16. februara (20.30), publika svih uzrasta imaće dobar razlog da skokne do bioskopa.
Starije će film podsetiti na vreme kada se Jugoslavija "otvorila" prema Zapadu i počela da prima kulturne uticaje koji će trajno promeniti život na ovim prostorima.
Pripadnici srednje generacije shvatiće zašto roditelji nisu mogli, ni umeli, da ih odgaje kao lopove, lažove i muljatore.
A, mladi? Oni će za manje od sat i po uvideti kako nasilje, vulgarnost i internet nisu uvek bili sastavni deo odrastanja... Ili, blaže rečeno, kako je sada SVE drugačije.
"Žućko" nije klasičan igrani film, pošto se značajnim delom sastoji od retko viđenih ili do sada neviđenih snimaka iz arhiva Kinoteke, odnosno od uspomena na Koraća koje kazuju njegovi prijatelji, saigrači, treneri i protivnici.
Što se tiče igranog dela, glavnu reč ima Vladimir Aleksić, mladi glumac kojeg će srpska javnost - dominantno okrenuta televiziji - lako prepoznati kao voditelja šou programa "Ja imam talenat".
Zato smo ocenili da ne bi bilo loše da se predstavi u dve-tri rečenice...
"Završio sam glumu 2000. godine u klasi profesora Petra Banićevića, a igram više u inostranstvu, nego ovde. Trenutno nastupam u dve italijanske predstave, sa kojima gostujem po celom svetu. Nedavno sam se vratio iz Njujorka, sada idem u Australiju i tako dalje..."
"Najlepše glumačko iskustvo mi je upravo ovaj film. Vrlo sam srećan što je napokon izašao i što je uopšte snimljen film na tu temu. Mislim da je pun emocija, ali da nije pretenciozan... Prve reakcije su zadovoljavajuće, a kakva će biti reakcija šire publike, videćemo", počeo je Aleksić priču za MONDO.
Zbog prirode filma tvoj lik nije toliko dominantan, ali glavna uloga je, ipak, glavna uloga. Na njoj počiva značajan deo odgovornosti za uspeh kompletnog ostvarenja?
"Za mene je ova uloga bila veliki glumački izazov, pre svega zato što je sećanje na Žućka još sveže. Kroz razgovore sa ljudima koji su ga poznavali i druga saznanja, shvatio sam koliko su ga u ono vreme obožavali. Osećam odgovornost što interpretiram Radivoja Koraća, ali daleko od toga da film počiva na meni. Ja sam samo deo ovog filma, u kojem ima mnogo toga da se vidi i čuje".
Poznati trener Vlade Đurović, koji je u Koraćevo vreme bio junior OKK Beograda, kaže da je oduševljen kako si "skinuo" Žućkove manire, ali i njegove košarkaške poteze - iako je on bio levoruk, a ti si dešnjak.
"Nije mi bilo teško da dočaram njegovu stidljivost u nekim situacijama, pošto sam i sam donekle takav. Mada sam i veseo, hahaha! Naravno, biće mi drago ako ljudi ocene da sam uradio dobar posao".
Koliko si se uživeo u ulogu idola iz 60-ih, tadašnji način života, muziku...? Da li bi voleo da se svi zajedno teleportujemo u to vreme?
"Da, voleo bih! Danas se sve svodi na touch screen telefone i tako neka tehnološka dostignuća, sve nam je dostupno, nadohvat ruke... Trebalo bi malo da se vratimo sebi. Trčimo za statusom, putem finansijske dobiti, a mislim da bi status trebalo da gradimo iznutra, kao što je radio Korać - studiranjem, čitanjem, sportom, odlascima u pozorište".
Gledaoci filma saznaće mnoge zanimljive stvari - da je Žućko (po kojem je FIBA nazvala tada najmasovnije evropsko takmičenje) imao svoju ložu u Narodnom pozorištu, da je u Beograd doneo prvu ploču "Bitlsa", da je snabdevao Radio Beograd muzičkim novitetima, koji su se tada mogli nabaviti samo u inostranstvu, gde većina nije imala mogućnost da ode...
"Radivoj Korać kao ličnost je imao veliku širinu i mislim da upravo u tome leži naša sreća, a ne u tome da li imamo 100 ili 200 evra više u novčaniku. Ovaj film govori o tome i zbog toga je važan - da shvatimo da je jurcanje za materijalnim, ustvari jurcanje za nesrećom... Ne mislim bukvalno za nesrećom, ali ono što može da se kupi, nikada nas neće učiniti ispunjenim".
Zbog prirode filma tvoj lik nije toliko dominantan, ali glavna uloga je, ipak, glavna uloga. Na njoj počiva značajan deo odgovornosti za uspeh kompletnog ostvarenja?
"Za mene je ova uloga bila veliki glumački izazov, pre svega zato što je sećanje na Žućka još sveže. Kroz razgovore sa ljudima koji su ga poznavali i druga saznanja, shvatio sam koliko su ga u ono vreme obožavali. Osećam odgovornost što interpretiram Radivoja Koraća, ali daleko od toga da film počiva na meni. Ja sam samo deo ovog filma, u kojem ima mnogo toga da se vidi i čuje".
Poznati trener Vlade Đurović, koji je u Koraćevo vreme bio junior OKK Beograda, kaže da je oduševljen kako si "skinuo" Žućkove manire, ali i njegove košarkaške poteze - iako je on bio levoruk, a ti si dešnjak.
"Nije mi bilo teško da dočaram njegovu stidljivost u nekim situacijama, pošto sam i sam donekle takav. Mada sam i veseo, hahaha! Naravno, biće mi drago ako ljudi ocene da sam uradio dobar posao".
Koliko si se uživeo u ulogu idola iz 60-ih, tadašnji način života, muziku...? Da li bi voleo da se svi zajedno teleportujemo u to vreme?
"Da, voleo bih! Danas se sve svodi na touch screen telefone i tako neka tehnološka dostignuća, sve nam je dostupno, nadohvat ruke... Trebalo bi malo da se vratimo sebi. Trčimo za statusom, putem finansijske dobiti, a mislim da bi status trebalo da gradimo iznutra, kao što je radio Korać - studiranjem, čitanjem, sportom, odlascima u pozorište".
Gledaoci filma saznaće mnoge zanimljive stvari - da je Žućko (po kojem je FIBA nazvala tada najmasovnije evropsko takmičenje) imao svoju ložu u Narodnom pozorištu, da je u Beograd doneo prvu ploču "Bitlsa", da je snabdevao Radio Beograd muzičkim novitetima, koji su se tada mogli nabaviti samo u inostranstvu, gde većina nije imala mogućnost da ode...
"Radivoj Korać kao ličnost je imao veliku širinu i mislim da upravo u tome leži naša sreća, a ne u tome da li imamo 100 ili 200 evra više u novčaniku. Ovaj film govori o tome i zbog toga je važan - da shvatimo da je jurcanje za materijalnim, ustvari jurcanje za nesrećom... Ne mislim bukvalno za nesrećom, ali ono što može da se kupi, nikada nas neće učiniti ispunjenim".
U Srbiji teško da imamo glumca koji je fizički sličniji Koraću od tebe. Otkrij nam, na kraju, kako si uspeo onako dobro da oponašaš njegove poteze i kakav si inače košarkaš!
"Rodom sam iz Zrenjanina, a blizu Zrenjanina je Klek, odakle je Dejan Bodiroga, moj idol. Igrao sam amaterski, ali to je bilo davno. Kada je došlo vreme da snimamo film, morao sam ozbiljnije da se bacim na treninge. Bilo je leto, vrućina, ali sam svako jutro išao u klub Radivoj Korać, kod trenera Draška, koji je dobro poznavao Žućkovu igru. Jedva sam čekao te treninge", otkriva Vlada.
"Ispašće da samo pričam kako je na snimanju bilo lepo i divno, ali zaista je bilo sjajno iskustvo. Svi ljudi koji su poznavali Koraća bili su srećni što mogu da nam pomognu i ja im se svima od srca zahvaljujem. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni ovakvog rezultata".
Posle premijere u Beogradu, film će 17. februara moći da vidi publika u Novom Sadu, pa 18. u Somboru - rodnom Koraćevom gradu i konačno 19. u Nišu, na dan odigravanja finalne utakmice nacionalnog Kupa Radivoja Koraća.
(Ivan Bogunović - MONDO)
"Rodom sam iz Zrenjanina, a blizu Zrenjanina je Klek, odakle je Dejan Bodiroga, moj idol. Igrao sam amaterski, ali to je bilo davno. Kada je došlo vreme da snimamo film, morao sam ozbiljnije da se bacim na treninge. Bilo je leto, vrućina, ali sam svako jutro išao u klub Radivoj Korać, kod trenera Draška, koji je dobro poznavao Žućkovu igru. Jedva sam čekao te treninge", otkriva Vlada.
"Ispašće da samo pričam kako je na snimanju bilo lepo i divno, ali zaista je bilo sjajno iskustvo. Svi ljudi koji su poznavali Koraća bili su srećni što mogu da nam pomognu i ja im se svima od srca zahvaljujem. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni ovakvog rezultata".
Posle premijere u Beogradu, film će 17. februara moći da vidi publika u Novom Sadu, pa 18. u Somboru - rodnom Koraćevom gradu i konačno 19. u Nišu, na dan odigravanja finalne utakmice nacionalnog Kupa Radivoja Koraća.
(Ivan Bogunović - MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.