Srđan Dragojević za MONDO: Pogibosmo!

Srđan Dragojević sutra će pretpremijerno predstaviti svoj novi film "Atomski zdesna", tragokomediju koja govori o razornim posledicama "divljeg" kapitalizma  na živote svih ljudi. Sa njim smo pričali o slavi u Srbiji, uličnim preprodavcima filmova koji su bili "simpatičniji" od današnjih Internet pirata, spoju politike i filma, odbijenoj nagradi...

"Atomski zdesna" važi za jednu od najbesmislenijih vojnih naredbi, možete li da objasnite kako ste baš nju odabrali za naziv filma?

"Ta naredba ima neki neodoljivi, apsurdni šarm. Podseća na nekadašnje vreme, naivno i bezazleno, u odnosu na današnje. Suština je u tome da se pripremaš za atomski napad, tokom pešadijske obuke u JNA, i kada atomska bomba eksplodira sa leva strane, vi se bacate na suprotnu i - preživite. Ko pogreši stranu, poginuo je. Imam osećaj da smo, mnogo godina kasnije, svi dočekali taj kapitalizam na nogama, nasmejani, puni nade i kada je ta bomba eksplodirala – svi smo poginuli. A da nas o tome niko nije obavestio. Preživela je samo šačica onih najnemoralnijih, najpokvarenijih koja je na 'smrti' iluzija, ideala i svih pozitivnih ljudskih vrednosti, profitirala. I koja kroji kapu milionima osiromašenih, obespravljenih u regiji, ponovo spojenih u bratstvo i jedinstvo bede i siromaštva", kaže režiser za MONDO.

Rekli ste da su likovi u ovom filmu ili ovce, ili vukovi u jagnjećoj koži. Da li je tako i u životu?

"Mislim da je u filmu jasno da su i amoralni prodavci u veoma sličnom polozaju kao i njihove žrtve. Samleveni u žrvnju ove tranzicije, ovog amoralnog sistema koji u ljudima favorizuje ono najgore a vrednosti kao sto su poštenje, solidarnost i empatiju odbacuje kao bezvredne, nefunkcionalne, pa i gubitničke. Poznati psiholog Erih From je rekao da je obolelo društvo kao fabrika koja počne da proizvodi škartove. Ti škartovi imaju svest da su normalni, da je sa njima sve u redu, a nije. Ovakvoj fabrici, kao i društvu, potreban je suštinski 'remont'".

Više puta ste izjavili da ne volite da budete u kontaktu sa medijima, ali ste svesni da je to sastavni deo posla kada se promoviše film. Da li je u Srbiji teško biti poznata ličnost?

"Mislim da je to svuda teško. Znate, pogotovo u situaciji kada medijima postaje prioritet nečiji privatni život, 'prljav veš', potencijalni skandali. Ja sam prvi intervju dao 'Politici' sa 22 godine, kada sam dobio 'Brankovu nagradu' za knjigu poezije kao najmlađi dobitnik. Tada je bilo lako biti u medijima, nikome nije na pamet padalo da se interesuje za bilo šta sem delokruga rada intervjuisane osobe. Ja se sada u medijima pojavljujem svake dve ili tri godine, kada mi izađe novi film i, baš usled te dobrovoljne odsutnosti, mogu da primetim da nakon svake pauze dođe do male ali značajne promene u tretmanu intervjuisanog, sfera onoga što radite postaje sve manje privlačna a počinju da dominiraju pitanja vezana za privatno, politiku, za stvari koje potencijalno mogu da izazovu nekakv sukob. Egzibicionizam je postao poželjna i podrazumevajuća stvar, a ja se sa tim stanjem ne slažem i ne odgovara mi. Sve je stvar izbora, ovo je moj. Kako se promocija filma završava ja već žudim da se vratim u prirodno stanje, tišine i ćutanja. I ne žalim se, nije strašno 'stegnuti zube' i izdržati mesec-dva koliko traje to asistiranje sopstvenom filmu da nađe put do gledalaca".

Nedavno ste rekli da je ovo film koji će nasmejati one kojima je nakon dve decenije ostalo želje za smehom. Šta Vas pokreće da Vam želja za smehom opstaje?

"Ja volim komedije i uživam i u njihovom snimanju i gledanju komedija drugih. Da sam rođen i da živim u drugačijem društvu, možda bih ceo zivot snimao filmove kao što su 'Mi nismo anđeli' i bio, donekle, i zadovoljniji. Ovako, filmovi koje radim komediju koriste kao ventil za kolektivne frustracije, kao branu protiv okolnosti u kojima živim i koje me frustriraju, kao vid odbrambenog mehanizma da se sačuva zdrava pamet. Zato se sa pravom može postaviti pitanje jesu li to komedije? U ovom filmu posebno, ima tu dosta smeha, ali 'smeha ispod vešala' a ne onog zdravog, detinjeg. Jer smeh je svojstven detetu a to 'dete' u svakom od nas je danas dosta teško sačuvati i očuvati".

Sarađujete ponovo sa velikim brojem glumaca, od kojih ste sa većinom već snimali – da li je to znak da postoji neki provereni recept (odabir glumaca) za komediju i koliko je naporno raditi sa velikim brojem ljudi?

"Svestan sam da meni često spočitavaju nekakve 'recepte'. No, svi ti obrasci u kojima ja volim da radim nisu deo bilo kakve 'recepture' već ispoljavanje onoga što jesam, moje prirode. To što volim da radim sa glumcima iz regiona i pričam priče koje su potencijalno zanimljive celom regionu potiče od toga da ja ljude ne delim po nacijama, mestu življenja. Meni je čitav ovaj mali svet u kome živim blizak i drag. Može se reći, Balkan, možda, malo šire, Mediteran, te granice starog, antičkog sveta. Nastanjen ljudima čiji mentalitet volim, sa svim svojim, velikim, manama i vrlinama. Krug ljudi sa kojima radim često proširujem, evo, sada tu imate Branka Đurića i Mimu Karadžića, ali je tu i mnogo ljudi sa kojima godinama radim i družim se i privatno. Kao što se trudim da živim, geografski, u malom svetu, i privatno volim taj svoj mali svet, koji mi omogućuje da radim u krugu prijatelja. Evo već decenijama radim sa producentkinjom Biljanom Prvanović, direktorom fotografije Dušanom Joksimovićem i montažerom Petrom Markovićem".

U filmu sarađujete sa proverenim imenima, ali i mladom glumicom Isidorom Simijonović, poznatom iz filma "Klip". Kako je došlo do te saradnje?

"Isidora je divna osoba i glumica, po talentu me podseća na Dušana Pekića koji je u 'Ranama' fantastično odigrao lik Pinkija. Kada vam za film treba neko veoma mlad, sasvim je legitimno uzeti i mladu profesionalnu glumicu mladolikog lika. ali kada imate takav talenat kakav Isidora poseduje, njena faktička mladost liku daje i dodatnu uverljivost".

Kada ste snimili "Paradu" rekli ste da film nije sniman da bude "crowd pleaser" kao "Montevideo" i da Vas je iznenadila reakcija publike?

"Mislim da je to nekakva pogrešna parafraza moje izjave. Pisao sam scenario i za prvi deo 'Montevidea', i možemo da pretpostavimo da najbolje znam šta smo Dragan Bjelogrlić i ja imali u vidu sarađujući na njemu. Znate, postoji ta pojava u Americi, tamo se mnogi filmovi prave baš sa namerom da zadovolje mase. Ovde kod nas, to nije slučaj, nema te vrste industrije i tog načina razmišljanja. Mi smo hteli da što bolje ispričamo zanimljivu priču, a uvek je misterija da li će ta priča pogoditi ukus publike. I dobro je što je tako, samo tako možete dati sve od sebe i prepustiti publici da odluči sama. 'Parada' je zaista, posle uspeha u regionu, sa 600.000 gledalaca, ostvarila lep uspeh u zemljama Zapadne i Istočne Evrope, u Skandinaviji. Sve zajedno, preko granica našeg regiona, skoro 300.000 gledalaca. To je nešto što ne možete unapred pretpostaviti. Pogotovo je zanimljivo što među ovih tri stotine hiljada nema naše dijaspore. Ona je zbog kašnjenja evropske distribucije već odgledala film na torentima. Dakle, toliko sveta da vidi vaš film, sasvim drugačijeg mentaliteta, 'bekgraunda', to je divna stvar".

Kad smo kod torenta, piraterija cveta u Srbiji, kako se Vi kao autor nosite sa time?

"Naravno, tu ima problema, nekada su problem bili ulični prodavci, a sada stavljanje filmova na Internet. Meni su, priznajem, bili daleko bliži i prihvatljiviji ti mali, ulični prodavci, koji pripadaju obespravljenoj radničkoj klasi koja je ostala bez posla i budućnosti nego ovi novi, sa torentima. Ovi prethodni su zarađivali tako komad hleba jer im je država onemogućavala da zarađuju od svoje vokacije. Ovi danas koji stavljaju na svoje sajtove i torente pretežno to rade iz nekog 'besa', 'lične afirmacije' i 'prestiža'. Ulični pirati su čak bili i solidarni, puštali su da film ipak odigra, koliko može, u bioskopu. Nadam se da ce i ovi 'novi klinci' poštovati ovo. Znate, većina američkih studijskih filmova je prodata u pre-sales pre no što se uopšte pojavi u bioskopima i već je zaradila. Sa malim filmovima iz ovih krajeva, stvar je često sasvim suprotna. Teško je zatvoriti budžet, često se računa i na neku zaradu u bioskopima da bi autori dobili do kraja svoje honorare. Znate, često imate tu diskusiju i logiku ljudi koji stavljaju tuđa autorska dela na internet da je to opšte dobro. Bilo bi, slažem se, kada bi država potpuno subvencionisala filmove. A to je daleko od istine. Zaista je šteta da ljudi koji ulože neki novac verujući u domaću kinematografiju, i autori koji ulože svoj rad, ne dođu u priliku da vrate uloženo i zarade honorar".

Trejler za film je označen kao nepodoban za mlađe od 18 godina, zbog čega je tako?

"To vam je valjda deo tog senzacionalističkog pristupa o kome sam već rekao reč-dve, želje da se po svaku cenu šokira i od nečega što to nije, napravi kontraverza i potencijalni skandal. Teško da u ovom filmu ima bilo čega, kako kažete, 'nepodobnog'. Niti bilo kome od nas ovakva reklama odgovara. Stvarno smo se svi potrudili i ponosni smo na taj trud. Bićemo srecni ako ga publika prepozna. Bez obzira na starosnu dob".

Nakon bioskopske premijere, koji su planovi za "život" filma? Imate li već pozive za festivale?

"Velika je gre'ota što nismo uspeli da završimo sve na vreme za Berlin. Očekivali su nas tamo posle uspeha 'Parade'. A sada, videćemo. Nadam se da će film imati svetsku premijeru na nekom finom i reprezentativnom festivalu, to posle garantuje solidnu svetsku distribuciju".

Koje je rešenje za problem bioskopa u Srbiji i da li ste dobili (ili saznali) odgovor na pitanje šta sa bioskopima koji se pretvaraju u kafiće i seks šopove?

"Na poslaničko pitanje od Ministarstva kulture sam dobio dogovor da 'nisu nadlezni'. Identičan odgovor sam dobio na pitanje o ponižavajućem stanju Slobodnih umetnika koji se opterećuju kamatama na doprinose koje je grad Beograd kasnio da uplaćuje. Dobro, 'niste nadležni', ali verujem da morate imati stav, morate dati doprinos da se stvar promeni. To 'nije moja nadležnost' je prečesto korišćena floskula. Kolektivna odgovornost, namerno zakomplikovano pitanje nadležnosti, 'pređi brigo na drugoga'. Često vam trebaju detektivske sklonosti i sposobnosti da utvrdite ko je, dođavola, nadležan. Često dođete do toga da je nadležan – niko. Ovi što zameraju Vučiću da se meša u sve i svašta treba da pomisle da se i on najčešće susretao sa ovim 'nije moja nadležnost'".

Pokušali smo u šali da pitamo režisera kog bi žanra bio film o našoj Skupštini, ali nas je ozbiljno izgrdio jer ovo ne smatra temom za šalu.

"Odbijam da odgovaram na pitanja koja sugerišu da sam ja neka egzotika ili gost posmatrač u Skupštini. Oprostite, možda niste svesni, ali to zvuči potcenjivački. Došao sam u Skupštinu da se, kroz Odbor za kulturu bavim važnim temama kulture i da pokušam da realizujem neke praktične ideje koje bi mogle da unaprede srpsku kulturu i dovedu do bolje i kvalitetnije umetničke prakse. Zaista ne mešam svoju osnovnu profesiju i posao narodnog poslanika. Trudim se da obe stvari obavljam maksimalno odgovorno ali jedini način da to postignem jeste da ih držim strogo razdvojeno. Nije lako, verujte mi".

Nedavno je režiser odbio Kristalnu prizmu, priznanje koje je dodeljeno nakon 14 godina pauze. Odbijanje je izazvalo burne reakcije u javnosti.

"Izvinite, ne bih da pričam o tome. Dosta mi je bilo što sam nedeljama prolazio kroz 'toplog zeca' u medijima kada sam raskrinkao prevaru te grupe građana  prilikom izbora za domaćeg kandidata za Oskara. Neka su živi i zdravi"...

Šta se dešava sa filmom "Bodljikavo prase" koji ste najavljivali?

"Ništa ne najavljujem! Dugo sam u ovom poslu i većina stvari u njemu su 'kula od karata' i 'građenje Skadra na Bojani'. Parola mog prvog pomoćnika režije, reditelja Zdravka Randića, je 'alanfordovska' - Film se snima samo kad se snima. Ništa tačnije od toga! Ni dobijanje na do sada pet fondova Evrope ne garantuje srećan kraj. Ako se desi, divno, mislim da smo upornošću i istrajnošću to zaslužili. Ako ne, šta da se radi. Život najčešće nije pravedan. U ovom poslu frustracije, neuspesi i porazi su 'radna temperatura' i neminovnost. Mnogo ih je više od lepog i uspeha".

Koje je ostvarenje svetske kinematografije koje Vas je oduševilo u poslednjih, recimo, godinu dana, a koje je neko koje Vas je razočaralo?

"Znate, imam tu radost i privilegiju da svojoj deci, koja su raznih uzrasta, kada dođe vreme, prikazujem stotinak nekih od najvećih filmova evropske i svetske kinematografije. Najstariji sin i ćerka su kroz to prošli zajedno sa mnom pre više godina. Sada sa trinaestogodišnjom ćerkom ponovo gledam ostvarenja 'Amarcord', 'Brave Heart', 'Barry Lyndon', 'Doctor Strangelove', itd. Biću srećan ako doživim da kroz ovo gledanje svetskih klasika prođem i a ovim najmlađima, za deceniju i po".