Kolumnista MONDA Mladen Nikolić podseća vas na veliku damu jugoslovenske kinematografije - Rahelu Ferari. "Ja neću da budem u penziji. Glumac mora da igra dok god može i dok je dobrodošao", govorila je.
/u čast Rahele Ferari: rođena 27. avgusta 1911. godine u Zemunu, preminula 12. februara 1994. godine/
Tekst: Mladen Nikolić /MONDO/
Nedavno sam na TV-u gledao (ko zna koji put) Kresojin "Oktoberfest", meni drag, sjajan film sa impresivnom glumačkom ekipom; negde u poslednjoj trećini pojavljuje se, tada anonimna i neiskusna, Vesna Trivalić u ulozi Buce, nesrećno zaljubljene gimnazijalke...
Ko je gledao zna kako je Vesna već davne 1986. godine zablistala u toj minijaturnoj ulozi, sa svega tri ili četiri replike u ukupno tri minuta filma - nagrađena je tog davnog leta pulskom "Zlatnom arenom" za najbolju epizodnu ulogu!
Mnogo puta čuo sam (ili pročitao) onu već pomalo izlizanu frazu - nema malih uloga.
Ono što svakako može biti veće ili manje jeste glumačka veština. Trivalićeva je u pomenutom "Oktoberfestu" demonstrirala veliko umeće na majušnom prostoru (njena scena sa Lauševićem odigrava se u liftu!) i u ultrakratkom vremenskom intervalu, pa se ova njena rola može komotno priložiti kao dokaz da male uloge možda i postoje na papiru ali snagom interpretacije mogu postati - velike. Jedna starija Vesnina koleginica plenila je takvom snagom i umećem na velikom platnu nepunih pola veka - pretvarala je male uloge u istinske bisere glumačkog zanata: neponovljiva Rahela Ferari.
"Neretko sam sa naše glumačke trpeze dobijala samo mrvice... Vremenom, naučila sam sebe da uvek budem maksimalna u toj - minimalnosti", izjavila je u jednom od retkih intervjua, pre tačno 40 godina. Svi je znamo po njenom umetničkom imenu - Rahela Ferari - rođena je pre 104 godine kao Bela Rohel Frajnd u Zemunu (tadašnja Austrougarska). Tokom Velikog rata ovu jevrejsku porodicu ugarske vlasti su deportovale u Bačku Palanku, rodno mesto Belinog oca. Njeno odrastanje obeležilo je siromaštvo, sama glumica pričala je kasnije kako kao devojčica nije imala nijednu lutku, niti bilo kakvu igračku.
Uprkos svemu, od malena je volela da peva i igra, pa je ubrzo zapevala u palanačkom horu. Nešto kasnije počela je i da glumi u novosadskom pozorištu u kojem su na repertoaru preovlađivale operete, za široke narodne mase, što bi se reklo. Opčinjena glumom i igrom na daskama, Rahela je znala da je to ono čime želi da se bavi. U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu dobija stalni angažman u svojoj 20. godini, kada počinju da se ređaju i ozbiljnije, dramske uloge. Za vreme nemačke okupacije prestala je da profesionalno nastupa, da bi 1947. godine, odmah po osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, Rahela postala njegov stalni član.
Početkom pedesetih, Rahela ulazi, na mala vrata, u svet domaćeg filma - debitovala je u komediji "Bakonja Fra Brne" (1951), po motivima proze Sime Matavulja; usledila je još jedna ekranizacija, "Daleko je sunce" (1953, po romanu Dobrice Ćosića), a zatim i prva zapaženija uloga, u krimi filmu Žike Mitrovića "Potraži Vandu Kos" (1957).
Tokom šezdesetih godina, Rahela Ferari glumila je u više od 20 filmova ali sigurno je najupečatljivija uloga Igumanije u famoznim "Skupljačima perja" (1967) Saše Petrovića. U isto vreme, ređaju se njene sjajne role u matičnom pozorištu, naročito u Sterijinim i Nušićevim komadima. Već tada Rahela je označena kao vrsna interpretatorka osobenih ženskih karaktera, uglavnom ćudljivih, onih za koje kažu da su "na svoju ruku".
Najšira publika pamti je kao gđu Kanački iz "Kamiondžija", baš kao i po ulozi Banetove bake Elvire u kultnoj TV seriji "Grlom u jagode". Te sedamdesete Rahela je zaokružila i nezaboravnim epizodama u komedijama "Nacionalna klasa" i "Tigar". Taj potonji period u njenoj karijeri, negde od sredine 70-tih pa sve do smrti (1994.) karakterističan je po čitavoj galeriji komičnih, ponekad i opskurnih baka, tetaka i vremešnih dama koje je Rahela Ferari dočarala na svoj, neponovljivi način.
U najgledanijoj domaćoj komediji svih vremena, "Tesnoj koži" (1982) briljirala je kao Mitina džangrizava staramajka i svaki sledeći nastavak sage o Pantiću i Šojiću bio je nezamisliv bez njenih urnebesnih bravura.
U međuvremenu, Slobodan Šijan je angažuje u svojoj fantastičnoj horor-komediji "Davitelj protiv davitelja" (1984) za ulogu bizarne majke glavnog junaka, kreirane po motivima iz klasika horora, filmova "Psiho" i "Keri".
Usledila je i jedna atipična rola - u TV seriji "Sivi dom", u kojoj je Rahela ubedljivo tumačila Ružu Lopužu, vremešnu marginalku. Igrala je i u kultnoj "Metli bez drške", u nekoliko epizoda.
Gledali smo je i u Paskaljevićevom "Tango Argentino" (1992), dirljivoj melodrami o sudbinama starih i nemoćnih, odmah zatim, u ratnoj drami "Kaži zašto me ostavi" i na posletku, u ostvarenju Miroslava Lekića "Bolje od bekstva" (1993).
Rahela Ferari bila je veliki ljubitelj životinja, živela je u svom stanu na Bulevaru revolucije, a praktično sama je napravila vikendicu u blizini Grocke, u kojoj je provodila deo slobodnog vremena, uz živinu koju je uzgajala, više iz razonode i ljubavi. Bila je udata za glumca Acu Stojkovića koji je, nažalost, rano preminuo. Omiljena među kolegama, naročito prijateljstvo gajila je sa Žarkom Lauševićem koji je Rahelu obožavao.
Izraelci su je uvrstili u almanah "Ko je ko u svetu Jevreja" kao eminentnu jugoslovensku umetnicu.
"Reč penzioner ja ne priznajem. Ja neću da budem u penziji. Glumac mora da igra dok god može i dok je dobrodošao".
Rahela Ferari nije bila glumica čije bombastične izjave bi mogli da čitamo u medijima, niti je zauzimala mesta na naslovnim stranama časopisa i dnevne štampe. Nije plenila atraktivnim izgledom, nije vodila buran privatni život - jednostavno, bila je od onih umetnika koji su pažnju javnosti privlačili isključivo svojim radom, umećem, talentom u okvirima profesije. Zvuči pomalo neverovatno, zar ne?
***OSTALE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA
