Goran Sultanović - mangup sa Čubure

Pre 40 godina na beogradskoj televiziji dogodile su se tri velike premijere, tri dramske serije od kojih je svaka zauzela naročito mesto kako u ovdašnjoj televizijskoj zaostavštini, tako i u sećanjima onih malo starijih koji su ih gledali i voleli. Da, tri kapitalne igrane TV serije u godinu dana, iz današnje fotelje zvuči nestvarno.

Jedna se zove "Grlom u jagode", do današnjeg dana izrasla u kultni dramski projekat iz tog vremena, nostalgična i romantična priča o odrastanju mladih Beograđana tokom šezdesetih; druga je "Više od igre", simpatičan i u najboljem smislu duhovit prikaz turbulentnih zbivanja u maloj varošici usred Srbije, a kroz priču o preplitanju društvenih prilika u predvečerje rata sa najvažnijom sporednom stvari - fudbalom. I treća, po kvalitetu možda ne na nivou pomenute dve ali svakako vredna pamćenja, "Salaš u Malom Ritu", priča o snalažljivosti ubogog dečaka sa sela koji se našao na ratnoj vetrometini u okupiranom Banatu.

Ovu poslednju gledaoci možda i najbolje pamte po jezivo ciničnom nacističkom isledniku Šiceru. Tumačio ga je maestralni Mrgud Radovanović. Sećam se odlično njegove "njuške", sitnih i prodornih očiju iza naočara i ciničnog keza koji nije značio ništa dobro. Ipak, u drugom delu serije, u događajima u selu Jakobsfeldu pojavljuje se još jedan jezivi negativac - mladi folksdojčer zadojen nacizmom, po imenu Hans Lajter.

Sećam se i koliko sam ga kao klinac mrzeo, ustvari, plašio ga se. Zaista, bio mi je jednako strašan kao Šicer. Plavušan u onoj uniformi boje duvana, sa prodornim pogledom i užasnim osmehom, veštačkim i ledenim.

Ubrzo je primljen i u dramsku grupu legendarnog Bate Miladinovića. U to vreme, družio se sa velikim krugom tinejdžera, među kojima su bili i Predrag Ejdus i Svetlana Bojković, buduće kolege. Međutim, glumu Goran nije doživljavao kao svoju ultimativnu ambiciju; za razliku od većine budućih kolega glumaca, on se zanimao glumom kao hobijem, računajući da će mu to doneti privilegovan status kod devojaka i lakši "prolaz".

Išao je tada i u kultno omladinsko pozorište "Dadov" i tamo sticao kakvo-takvo iskustvo na amaterskoj sceni.

A kada su njegovi drugari Ceca Bojković i Peca Ejdus rešili da studiraju glumu, i Goran se prijavio na prijemni ispit, uprkos tome što se nije naročito pripremao, što je napamet znao svega nekoliko stihova i što ga za polaganje niko nije pripremao. Ipak, njegova šansa ležala je u recitovanju, talenat mu nije manjkao, naprotiv. Više od glume mladi Čuburac želeo je da postane - fudbaler, ali to nije moglo da prođe bez redovnih treninga i posvećenosti, pa se priča o fudbaleru Sultanoviću brzo okončala.

I kada je primljen na Akademiju, tek tada se, kako sam kaže, "primio na glumu i tako se otrgao ulice". Među Goranovim kolegama na klasi stasavali su i Miki Manojlović, Marko Nikolić i Aljoša Vučković... Družio se tada i sa Draganom Nikolićem, Tamarom Pavlović, Lanetom Gutovićem.

Još kao student postao je stipendista Beogradskog dramskog pozorišta. Teatar na Krstu bio je i ostao za Gorana posebno mesto, druga kuća. Tri decenije kasnije, Sultanović je postao upravnik ovog pozorišta. Krajem devedesetih niko nije želeo da se prihvati takvog posla, a eto, ovaj svojeglavi Čuburac jeste.

Prvo Goranovo pojavljivanje pred filmskim kamerama dogodilo se na snimanju melodrame Nikole Rajića "Ima ljubavi, nema ljubavi" (1968) sa Nedom Spasojević i Oliverom Katarinom u glavnim ulogama. Tek tri godine kasnije, dobio je prvu značajniju rolu, ovoga puta u čuvenom TV filmu "Šešir profesora Koste Vujića" iz 1971. godine.

Sultanović je odigrao mladog Jovana Cvijića, okružen kolegama Vojom Brajovićem, Josifom Tatićem i neponovljivim Pajom Vuisićem u naslovnoj ulozi. Zbog velikog uspeha pozorišnog komada "Sarajevski atentat" u kojem je Goran nastupao, 1972. je snimljena i kamerna TV drama istog naziva, zasnovana na stenografskim beleškama sa suđenja zaverenicima. Sultanović je, zajedno sa kolegama Predragom Manojlovićem, Draganom Maksimovićem i Milanom Mihajlovićem tumačio likove momaka koji su učestvovali u atentatu u Sarajevu 1914. i promenili tok moderne istorije.

Sultanović je jednom prilikom rekao da je u svojoj karijeri glumio samo u jednom filmu, kultnom "Poslednjem krugu u Monci", a da su sve ostale njegove uloge bile samo "protrčavanje kroz filmove". Ovde bih želeo da ga podsetim da to nije tako, da iako jeste bilo puno njegovih "protrčavanja", jedan film nikako ne može da se mimoiđe u priči o Goranovim glumačkim dostignućima.

U pitanju je "Devičanska svirka" (1973) maestra Đorđa Kadijevića, crno-bela drama urađena u maniru horor klasika iz ere nemog filma. To je bila Goranova prva glavna uloga pred kamerama. Sultanović je sjajno interpretirao lik naivno romantičnog mladića Ivana koji upada u mrežu čini prelepe misteriozne udovice, u tumačenju Olivere Katarine.

Sredinom sedamdesetih godina, ovaj glumac ostvario je verovatno svoje najupečatljivije uloge na filmu i televiziji. Nema ih puno, naprotiv, Sultanović nije bio u fokusu interesovanja većine filmskih autora, dobrim delom zbog toga što nije bio u sjajnim odnosima sa ljudima koji su upravljali filmskom produkcijom, pa su i angažmani izostajali. Zato je mnogo više radio na pozorišnim daskama nego pred objektivom kamere. Iz tog perioda izdvojio bih dve odlične role koje je Goran kreirao.

Prva je već pomenuti mladi nacista Lajter u "Zimovanju u Jakobsfeldu" (1975) Branka Bauera, odnosno seriji "Salaš u Malom Ritu". Uverljiv do nivoa Mrgudovog Šicera ili čak do Perovićevog folksdojčera Jakoba. Ustvari, ovu filmsku priču krase stvarno odlične, nezaboravne role velikih majstora, od mlađanog Slavka Štimca, preko Milana Srdoča u ulozi Jakobovog sluge, pa sve do legendarnog Slobodana Perovića koji deluje tako da pomislite kako gledate neki dokumentarac o strogom ali pravičnom gazdi velikog poljoprivrednog imanja, a ne filmsku dramu.

Druga je uloga poručnika kraljevske vojske u TV drami Save Mrmka "Metak u leđa", centralni lik u priči o komplikovanim odnosima unutar četničkih grupa tokom nemačke okupacije Srbije. Sultanović je kreirao lik moralno ispravnog, čestitog oficira kraljevske vojske koji diže glas protiv samovolje i zločinačkog delovanja pojedinih saboraca.

Sultanovića smo gledali i kao Radeta Testeru u "Povratku otpisanih", pojavio se i u danas pomalo zaboravljenom krimiću "Pozorišna veza" (1980) u ulozi fotografa, kao i u filmovima "Šmeker" Zorana Amara i "Već viđeno" Gorana Markovića, sredinom osamdesetih. Ipak, zahtevnije, jače uloge su ga zaobilazile. Ćešće se pojavljivao u TV projektima nego na filmu i to se nije promenilo sve do Goranove penzije. Govorio je kako nikada nije želeo da snima "kojekakve budalaštine", da je radio samo ono što mu se dopalo i da se nikada nije gurao da bi se domogao više posla i uloga.

"POSLEDNJI KRUG U MONCI" - INSERT

Najšira publika najbolje ga pamti kao Urketovog ortaka Peđu u kultnoj "Monci", urbanoj priči o momcima sa beogradskog asfalta po scenariju Dušana Prelevića. Uzimajući u obzir Goranov životni stil, kao i njegovo odrastanje na Čuburi, razume se da mu je ova uloga posebno legla i da je sa lakoćom mogao da je iznese i dočara Peđinu emociju, razočaranje u život i okolinu koja se menja na gore, u kojoj više nema mesta za mangupe poput njega i glavnog junaka, Urketa.

Iz današnje perspektive, ovaj film skromnog umetničkog dometa uspeo je da jasno oslika atmosferu nastupajućih ratnih, nesrećnih devedesetih godina koje su mogle da se "namirišu" te 1989. Sultanovićev Peđa u tom kontekstu paradigmatski oslikava bespomoćnost pred mrakom koji pada na voljeni Beograd, na njegove žitelje, makar i one na društvenim marginama, za koje važi da su snalažljivi i žilavi, da se uvek dočekaju "na noge". Peđa svojom apatijom ali bez cinizma kao da poručuje da nema izlaza, u šta će se uveriti i sam glavni junak na kraju priče.

I u tom sivilu koje je nastupilo devedesetih Goran Sultanović je odigrao nekoliko dragih uloga, u svom ležernom maniru, onako kao "od šale". Ne mislim da se zaista tako i odnosio prema svojim ulogama, da nije bio studiozan i temeljan, već da je uvek ostavljao utisak kao da se poigrava. A to mu dođe kao kompliment.

"Policajac s Petlovog Brda" (1992), TV serija rađena po uzoru na američke porodične sitkome i istoimeni film predstavili su nam Sultanovića i kao policajca, inspektora Jovu, kolegu i prijatelja glavnog junaka.

Simpatična TV serija "Volim i ja nerandže... no trpim" Zdravka Šotre, bogata izvanrednim glumcima koji su se razigrali u ovoj komediji o naravima ljudi zarobljenih u zabiti crnogorskih pašnjaka i njihovim rođacima koji žive u Beogradu, bila je jedna od retkih televizijskih emisija koje su unosile radost i smeh među gledaocima tih godina.

Sultanović se sjajno uklopio u ansambl, kao da nije rođeni Čuburac već autentični brđanin iz šavničkog kraja.

Jedna druga uloga još više je Sultanovića predstavila kao vrsnog komičara koji je u stanju da bez problema glumi provincijalce iz balkanskih zabiti. Svi ga se rado sete kao jednog od urnebesnih likova iz serije "Složna braća" (1995).

Njegov Čenga, bosanski trgovac (tačnije, švercer) i ženskaroš koji, kao uostalom i sva druga "složna braća" u istoimenoj kafani, laže kako zine, mulja i baroniše, sve sa grimasama koje neodoljivo podsećaju na De Nira iz mafijaških filmova.

"SLOŽNA BRAĆA" - INSERT

Sultanovića je publika gledala i u urnebesnoj seriji "Otvorena vrata" Miloša Radovića. Pojavio se i u akcionoj drami "Do koske" (1996) Bobana Skerlića. Goran je oblačio čak i ustašku uniformu za malu ulogu u drami "Nož" (1999) Miroslava Lekića.

Posebno upečatljivu minijaturu odigrao je u socijalnoj drami "Država mrtvih", poslednjem filmu velikog Živojina Pavlovića, glumeći surovo bezobraznog i bahatog frizera koji odbija da zaposli trudnu ženu jer "ne može da je isproba". U gorkoj komediji "Sedam i po" (2006) videli smo kako je uverljivo odigrao modernog srpskog političara lišenog skrupula, sa svim pratećim manirima.

U mladosti neukrotiv i željan uzbuđenja, Goran se "kalio" na beogradskim ulicama, družeći se sa ondašnjim mangupima, marginalcima, devojkama, stasavajući na onaj teži način. Srećom, zavoleo je umetnost, teatar i boemštinu i to ga je odvratilo od nevolja koje se kriju na gradskom asfaltu.

Kažu da dobar deo ženske publike Gorana doživljava kao oličenje muževnosti i šmekera starog kova par excellence. Glavni razlog za njegovu atraktivnost, još kažu, jeste njegov - glas. Dubok, hrapav i moćan, ali ako zatreba čist i zvonak. Za recitovanje poezije savršen. Baš kao i za snimanje reklama. Tako Sultanović u poslednjih 15 godina najviše posla ima kao narator, čovek iza mikrofona.

"Pušite četiri pakle dnevno, i to loših cigareta, 40 godina i imaćete glas kao ja. Mikrofon voli moj glas. Najskuplji sam prodavac glasa na teritoriji Srbije i Bosne. Ali snimam samo informativne reklame, ne radim crtaće ili neko kreveljenje".

"Ne idem više u kafane. Njih čine ljudi. Kafana je nekada bila ono što je danas, recimo, Fejsbuk, Jutjub, u njima ste mogli da se upoznate i pričate sa ljudima, da razmenite misli. Danas se u kafani priča samo o biznisu, avionima, kamionima".

"Salaš u malom ritu" - INSERT


Salas.u.malom.ritu.13by serije-crtaci

Gorana Sultanovića ljudi ne percipiraju kao velikog glumca koji je ostavio duboki trag u srpskom filmu. Ipak, ne mogu mu se osporiti šarm i harizma autentičnog gradskog šmekera i umetnika koji nije sklon kompromisima i oportunizmu, zbog čega je cenjen i kao kolega, i kao čovek. Kaže da je ponosan na svoje uloge i na to da nije snimao bilo šta, po bilo koju cenu. Goran je bio i ostao oličenje Beograda kakvog više nema, osim u sećanjima. I u filmovima.

--------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA