Ljuba Moljac - kralj smeha i audio kaseta

Četvrti razred, ni dve godine od Titove smrti, zimsko vreme, sećam se... Kod Dušana, školskog druga, slušali smo nas trojica novu ploču "Riblje čorbe". Najednom, Dule reče, "hej, sad ću da donesem nešto da čujete, valjaćete se od smeha!", i eto njega sa nekom kasetom koja je ustvari bila vlasništvo njegovog oca (oficira JNA).

Iako smo, mi klinci, znali za tog nosatog brku sa televizije, nismo imali pojma da on snima nekakve kasete. Kako god, u tih dvadesetak minuta samo smo razrogačili oči i smejali se kao blesavi, onako, u čudu. Bio je to prvi put da sam te nebrojene sočne izraze i psovke čuo, pa još snimljene na traci, glasom poznate TV face!?

Na svetloplavoj kaseti je pisalo - Ljuba MOLJAC.

Miodrag Andrić dete je ratnih godina, rođen ’43. u Kragujevcu ali u tom gradu nije odrastao, već su se preselili u Beograd. Detinjstvo je proveo na Čuburi. Kao klinac nije maštao da postane glumac, ali je, kao i svi njegovi vršnjaci, obožavao tamu bioskopske sale i holivudske šmekere tog vremena.

Nešto kasnije, Andrići se sele na Krst, nadomak Beogradskog dramskog pozorišta. Vickasti tinejdžer kakav je bio, Miodrag počinje da se druži sa mlađim glumcima iz BDP-a, a zatim i da povremeno statira u predstavama. Posle nekoliko takvih glumačkih "zadataka" u kojima se lepo snašao, Miodraga nagovaraju da pokuša da se upiše na Pozorišnu akademiju. Nije se dugo dvoumio. Mnogo kasnije, u jednom intervjuu Andrić je rekao kako je postao glumac zato što su ga primili iz prve; da su ga na prijemnom oborili, više sigurno ne bi ni pokušavao.

Prvi put se pred filmskom kamerom pojavio u satiričnoj drami "Inspektor" 1965. godine (u naslovnoj ulozi briljirao je Slobodan Perović). Zanimljivo, Andrić nije dobio neku komičnu ulogu, naprotiv, bio je jedan od dvojice siledžija u putničkom vozu.

Sa "Misterijama organizma" Makavejev beskompromisno ide korak dalje, kako u tematskom smislu oličenom u odvažnoj kritici ondašnjeg političkog sistema, tako i po pitanju forme, eksperimentišući sa kolažnom strukturom, ubacujući u tkivo priče dokumentarne sekvence i, na primer, opskurne snimke seansi tzv. telesne psihoterapije (prema učenjima kontroverznog seksologa Vilhelma Rajha).

Centalna tema koja, ne samo u ovom filmu zaokuplja autora jeste sloboda (oličena u ljudskoj seksualnosti) žestoko suzbijena političkom represijom karakterističnom za totalitarno društvo.

Miodrag Andrić, sada već iskusan u tumačenju svakojakih marginalaca, glumi baš takve likove i u solidnoj drami Zdravka Randića "Opklada" kao i u kultnoj TV seriji "Kamiondžije". Ipak, najširoj publici posebno je zanimljivo bilo kada su ga videli u ulozi po kojoj se proslavio Dragan Zarić tih ranih sedamdesetih - u pitanju je slatkorečivi harmonikaš Lepi Cane iz serije "Muzikanti".

"BURDUŠ" - INSERT

Naime, po scenariju Žike Lazića snimljena je i filmska komedija o tim ubogim, beskrajno simpatičnim seoskim muzikantima, zamišljena kao nastavak serije. Film se jednostavno zove "Burduš", a pošto je Zarić bio sprečen da reprizira svoju ulogu, u kostim Lepog Caneta uskočio je upravo - Ljuba Moljac.

Paralelno sa pojavljivanjem na bioskopskom platnu, Andrić je snimao i brojne TV emisije, ne samo u okviru igranog programa, već i zabavne, šou programe, razne specijale poput novogodišnjih i sl. Međutim, ono što je ovog vrsnog glumca učinilo jedinstvenim u domaćim okvirima jesu njegovi komični solo nastupi koje je izvodio u maniru američkih "stendap" umetnika. Ustvari, mnogi za njega govore da je prvi uspešni i autentični "stendap" komičar iz Srbije.

BALADA O LJUBI MOLJCU - AUDIO (1982)

Sve je počelo nešto ranije, kada je kao mlad glumac, Miodrag pripremio i sa puno uspeha izvodio komičnu monodramu po tekstu Dragana Aleksića o lažnom fudbaleru Ljubi Moljcu, patološkom lažovu koga se ni baron Minhauzen ne bi postideo. Publika, uglavnom mlađa, ga je primila sa oduševljenjem, a kao svojevrsna "nagrada" Andriću je ostao taj nadimak, ustvari, novo ime - Moljac. Isto onako kao što je, recimo, njegov kolega Jovan Janićijević zauvek (p)ostao Burduš, posle uloge u "Muzikantima".

Imao sam sreću da, kao klinac, u dva ili tri navrata uživo gledam Ljubu na sceni, za jedan put sam siguran da je to bilo u Domu sindikata. Nisu to bile njegove solo predstave, već samo komične tačke koje je izvodio u pauzi nekog koncerta, priredbe i slično. Ono čega se sećam je da se narod smejao kao lud, da je Ljuba imao tu fascinantnu neposrednost u odnosu sa svojom publikom, da je nepogrešivo osećao kako ona diše i da mu se to vraćalo "sa kamatom" u vidu sveopšteg smeha i gromkih aplauza.

Da se razumemo, Jugoslavija je tada bila zemlja Čkalje i Mije, Minimaksa i "Sedmorice mladih", oni su držali banku kada su zabava i smeh u pitanju. Ali, samo kada je reč o mejnstrim medijima, da se izrazim moderno. Paralelno sa njihovom komikom koja je bila sveprisutna, postojala je i svojevrsna andergraund scena, makar kada je u pitanju izbor tema, kao i značajno oštriji smisao za humor obojen lascivnošću ili čak političkom provokacijom. U toj "sivoj zoni" izdvajali su se Ljuba Moljac i, nešto kasnije, Indexovo radio pozorište i sarajevski Nadrealisti.

LJUBA MOLJAC - AUDIO (1984)

Prva asocijacija na Ljubu i danas su njegovi antologijski monolozi puni psovki i seksa, "obrade" epskih pesama ili Šekspirovih tragedija, nebrojeni bezobrazni vicevi, mnogi od njih, srećom, zabeleženi kao audio snimci koji su se u ono vreme kupovali ispod ruke i presnimavali na kasetama, slušali kod kuće, u kolima i na sedeljkama, a danas su na famoznom Jutjubu.

Neko je rekao za Ljubu da je bio "kralj kaseta". Njegov „kočijaški“ rečnik, masan, prepun onih reči koje počinju na k... i p... bez sumnje je u to vreme bio nešto egzotično na ovom prostoru, najblaže rečeno. Ali sav taj ulični vokabular ne bi sam po sebi mogao da mu donese ni približnu slavu i popularnost da tu nije bilo sjajne komike, urnebesnih rima i Ljubine neodoljive interpretacije koja je od bujice ružnih reči kreirala duhovite opservacije muško-ženskih odnosa, aktuelnosti u društvu, istorijskih i raznih drugih mitova.

Neko će reći kako Ljubin humor i nije za svačije uho, da je možda i previše obojen seksom i psovkama, skoro do nivoa pornografije, i to se ne može potpuno osporiti. Ipak, treba uzeti u obzir da su ta vremena bila bitno drugačija, da je humor na televiziji (samo dva kanala!) bio, i za ondašnje shvatanje, veoma sužen i "mekan" i da je publika sasvim izvesno bila gladna nekog drugačijeg, otvorenijeg, pa i bezobraznijeg humora i možda je upravo u tome tajna Ljubinog neverovatnog uspeha.

LJUBA MOLJAC - NASTUP UŽIVO (AUDIO)

Kako god bilo, već tada su ga neretko poredili sa velikim asovima "stendap" komedije poput Lenija Brusa, legendarnog američkog komičara bit generacije - iako različitih senzibiliteta, ono što je zajedničko ovoj dvojici umetnika je svakako lascivnost, politička nekorektnost kao i upadljivo odsustvo smeha (na sopstvene fore). Lično, fan sam i Lenijev, i Ljubin. Usput, svakom ljubitelju dobrog biografskog filma toplo preporučujem klasik Boba Fosija "Leni" (brilijantni Dastin Hofman u svojoj životnoj ulozi).

Da li zbog tog Ljubinog imidža komičara kome je seks nezaobilazna tema, ili makar "začin" u svakoj šali ili možda zbog njegovih gore pomenutih likova iz ranijih filmova, a za koje je karakteristično da su "konkretni" sa devojkama, tek Goran Marković ga angažuje za svoj treći igrani film, odličnu komediju "Majstori, majstori" (1980); u ovoj satiričnoj priči o strahovladi direktorke nad nastavnicima u jednoj osnovnoj školi Ljuba Moljac perfektno je odglumio Šilju, licemernog nastavnika fizičkog koji se kao ne meša mnogo u tuđe stvari, a za koga se na posletku ispostavlja da je seksualni predator koji svoje "žrtve" (koleginice iz škole) namamljuje u fiskulturnu salu...

"MAJSTORI, MAJSTORI" - INSERT

Andrić (Ljuba Moljac) je i u "Majstorima" tako ležerno prirodan, dajući svom liku dubinu tako što ga je obogatio svim onim detaljima i crticama u ponašanju, karakterističnim za nastavnike fizičkog. Svi se sećamo tih pomalo čudnih tipova koji su se neretko "tripovali" na vojnički dril i disciplinu ili su čak znali da se jako uvrede ako bi se negde pomenulo kako njihov predmet i nije baš u rangu sa onim važnijim, matematikom, jezicima...

Neki će se ovde sa osmehom setiti i njegovih minijatura u TV seriji "Vruć vetar", kao i u komediji Miće Miloševića "Laf u srcu" (1981). A onda se dogodilo i ono neizbežno: Ljuba Moljac najzad je postao i filmski junak, i to centralni, a Miodrag Andrić dobio priliku da igra - samog sebe. Dabome, reč je o simpatičnoj komediji "Moljac" iz 1984. godine koju je kao režiser takođe potpisao Mića Milošević.

"MOLJAC" - INSERT

U filmu, baš kao i u realnom životu, Ljuba Moljac postigao je veliki uspeh i postao slavan. I tu kreću njegove nevolje, Ljubi je šou biznisa i popularnosti preko glave, a celu priču obogatili su urnebesnim epizodama nezamenljivi Nikola Simić, Burduš i Seka Sablić. Ovu komediju neki svakako pamte i po ulogama dvojice sjajnih komičara koji nisu bili profesionalni glumci - Neša Radulović iz grupe "Poslednje igre leptira" i Indexovac Branislav Petrušević Petrući.

Svi sa osmehom vole da se sete fenomenalnog Nikole Simića u urnebesnoj ulozi pedera-teroriste u narodskoj komediji "Ćao, inspektore" (1985). Ništa manje sjajan u toj priči nije ni Ljuba kao Mrki, uvek namršteni Simićev partner na subverzivnom zadatku sa šifrom "vazelin".

I opet ta seksualna konotacija - utisak je da je u toj fazi svoje karijere Ljuba već bio "predodređen" (najviše zahvaljujući sopstvenom „minulom radu“) za uloge koje imaju izraženu seksualnu notu; ili su opterećeni, ili su homoseksualci, ili... oboje.

"ĆAO, INSPEKTORE" - INSERT

Ni komedije poput "Hajde da se volimo" ili "Tajne manastirske rakije" nisu mogle da prođu bez Ljube u glumačkoj postavi. Andrić je permanentno bio zauzet - ako i ne bi snimao neki film ili TV seriju, samo bi još više i češće glumio u svojim predstavama sa kojima je gostovao širom one, velike Jugoslavije.

Ljuba je bio i više od zabavljača, komičara. Baš kao što je i njegov prijatelj Milovan Ilić Minimaks, legendarni novinar, humorista, radijski i TV voditelj bio svestran u svom fahu, pa je stizao da se, pored najrazličitijih projekata u kojima je učestvovao, bavi i pisanjem, tako je i Miodrag Andrić stigao da stavi na papir i jedan scenario koji je dvadesetak godina kasnije pretočen na filmsko platno. Reč je o lakoj komediji Zdravka Šotre "Pljačka Trećeg Rajha" (2004) sa Gagom Nikolićem i Nikolom Đuričkom u glavnim ulogama.

Miodrag Andrić se relativno rano oženio, ubrzo posle završetka studija glume. Krajem sedamdesetih, sa suprugom Nevenkom i dvoje dece, preselio se u novobeogradski Blok 45. Živeli su skromno i važili za porodicu koja je plenila vedrinom i jednostavnošću.

Ljuba je jako voleo sport, pratio je sa velikom pažnjom sve, od fudbala do skijanja, a najviše ga je zanimala atletika, kažu da je znao sve živo kada je u pitanju "kraljica sportova". Pored toga, njegova supruga i on bili su pasionirani ljubitelji jamba, znajući da bacaju kockice satima...

"Nos veliki kao truba,
pozdravlja vas Moljac Ljuba!"

Taj njegov golemi nos, Ljubin zaštitni znak zbog koga je neretko zbijao šale na sopstveni račun bio je samo jedan od tri velika nosa koji su gospodarili ondašnjom scenom kada je humor u pitanju. Druga dva pripadali su Minimaksu i Jovi Radovanoviću.

"Tri nosketara", bio je to naziv ovog urnebesnog trija koji je te 1989, u predvečerje raspada Jugoslavije, zasmejavao publiku od Julijskih Alpa do granice sa Grčkom. Svaki je imao svojih nekoliko tačaka koje su se smenjivale ukrug - "stendap" u najboljem smislu, vrhunski komičari, materijala za komentare na pretek, komunizam i cenzura već bejahu prošlost...

Jedne januarske večeri te 89. gostovali su sa predstavom u Glini, u tadašnjoj SR Hrvatskoj. Ljuba je već stigao do završnice svog dela nastupa kada je iznenada izgubio svest, tu na sceni, pod reflektorima. Bio je to moždani udar, fatalan. Tada se pokojni Minimaks obratio publici sa pitanjem ima li među njima neki lekar da pomogne... Andrić više nije došao svesti, umro je te večeri u svojoj 46. godini.

Ljuba je bio pre svega sjajan glumac, profesionalan, temeljan i, što možda i nije baš tako redovna stvar u ovoj branši, vredan, neumoran. Pojavio se u oko 50 filmskih naslova, a naslovnu ulogu imao je samo jednom - u pomenutom "Moljcu". Ali zato sa scene, sa onih famoznih dasaka osvetljenih reflektorima, gotovo da nije ni silazio, iz dana u dan nastupajući širom zemlje.

Jednom je izjavio: "Strašno volim vredne ljude. Talenat je jedno ali rad je najvažniji".

"LJUBINO SAVETOVALIŠTE" - INSERT

Ako je suditi po njegovom pogledu sa scene, pogledu na život, na svet oko sebe, Ljuba je sve posmatrao kroz humor i zafrkanciju. A eto, bez ijednog osmeha, uvek ozbiljan, na tragu Bastera Kitona, velikana nemog filma, "čoveka koji se nikad ne smeje".

Posebno je bio upadljiv njegov smisao za humor na sopstveni račun - podsmehujući se sebi, publici nije ostavljao drugu mogućnost osim da se potpuno opusti u uživa u njegovim pošalicama, sprdnji i urnebesnim poređenjima.

Osim "masnog", ni crni humor nije mu bio stran, naprotiv; znao je da se šali i na račun sopstvene smrti, ne sluteći da će ga ona zateći upravo na sceni. Jedan od takvih Ljubinih fazona koje je prosipao svojoj publici glasio je:

"Ovde leži Ljuba Čuburac, umro na vreme, boli ga... uvo".

Ovo je ipak samo šala, Ljuba je umro mnogo pre vremena. Ali trag iza njega je ostao, i danas ga svi pamtimo, uz osmeh. Jedan je bio Moljac.
------------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA

***ZABRANJENO JE PREUZIMANJE DELOVA ILI CELOG TEKSTA BEZ DOZVOLE MONDA