Vim Venders je jedno od najznačajnijih imena filma u nekoliko proteklih decenija. Legendarni nemački režiser je ekskluzivno za MONDO govorio na Sarajevo film festivalu, gde je primio nagradu "Srce Sarajeva", u retrospektivi prikazao deset filmova, među kojima i restauriranu verziju kultnog ostvarenja "Hotel od milion dolara".
Vendersu smo najpre čestitali 76. rođendan, koji je slavio na dan kada smo razgovarali. Nasmejao se i zahvalio, a onda rekao da rođendane više ne smatra važnim.
"U mojim godinama, više se koncentrišem na budućnost. Razmišljati o prošlosti i dostignućima je kao gubitak vremena. Snimio sam mnogo filmova, ovde ih prikazujem deset, ali oni su odrasli sada. Dugo vreme, držali su se za mene kao deca, a onda sam ih pustio i sada brinu o sebi, pripadaju sebi, fondacija ih je restaurirala izgledaju bolje nego ikada i mogu da im kažem zbogom", rekao je on.
Dakle, to je dobro osećanje?
"Jeste, zaista, to je kao da su ti deca odrasla, više ne zavise od tebe."
Danas vas nazivaju živom legendom, vaši filmovi "Paris, Texas", "Wings of desire", "Buena Vista social club", dokumentarci od plesa do fotografije, deo su filmske istorije. Ali niko ne započinje karijeru misleći "e, sad ću da postanem živa legenda". Šta je bio vaš san kada ste počinjali?
"Poslednja stvar koju sam mislio da ću postati je živa legenda, zapravo sam hteo da budem slikar, za to sam se školovao. Pa pisac, jer sam voleo pisanje, imao sam i saksofon i hteo da budem muzičar, pa da budem arhitekta, i konačno shvatio da postoji jedna stvar koja objedinjuje celu tu zbrku, i sve to možeš da radiš ako praviš filmove. Gluma, pisanje, muzika, slikanje, arhitektura, idealno za mene. Trebalo mi je vremena da to pronađem, ali sam shvatio da je najbolji posao na planeti. Privilegija je što mogu i da živim od njega, ali bih ga radio čak i kada bi mi bio noćni posao", nasmejao se režiser.
Striming servisi su posećeniji nego ikada, a produkcija se, osim blokbastera, više okreće kratkim formatima koji će zadovoljiti nestrpljivog modernog gledaoca. Venders filmove snima, i gleda, već decenijama. Poznaje ih "u dušu", kao stvaralac i gledalac, i zanimalo nas je kako vidi budućnost ove umetnosti, ali i bioskopa.
"Gledam filmove već sedamdeset godina, i iskustvo gledanja već se bitno promenilo. Gledamo brže. Klinci danas u sekundi shvataju ono što sam ja za deset. Što me smaraš ovim kadrom, već sam ovo video, seci, idemo dalje? Nestrpljivi su, brže obrađuju informacije, i za mnoge od njih, bioskop je već stvar prošlosti. Nemaju oni vremena za to. Lepo im je da odu ponekad, naročito ako uzmu i kokice, ali im to nije potrebno. Meni je bilo potrebno, i još uvek mi je to divno iskustvo. Filmovi u mene 'ulaze' na bolji način ako sedim s drugima u sali, imam drugačije, dublje iskustvo. Klinci bi radije gledali nešto na kompjuteru. I znate, oni će premotavati unapred. Nestrpljivi su. Proces se jeste izmenio i neće se vratiti, samo će se dalje menjati. Za 50 godina će biti bioskopa, ići ćete tamo da vidite kako su ljudi nekad nešto gledali. Biće priča, biće pravljenja filmova ali će biti drugačije. Čovečanstvu će priče biti potrebnije nego ikada u budućnosti, ali će ih brže gledati i čitati, ne znam kako će za deset, 20 ili 50 godina izgledati. Znam da će i dalje biti filmova. Ali ceo pejzaž oko njih će biti mnogo drugačiji", rekao nam je Venders.
Pogledajte!
Njegovi stavovi o budućnosti filma, ali i fotografije kojom se pasionirano bavi, nedavno su digli veliku buru. Venders je, ukratko, izjavio da bi svakodnevno, besomučno i često besmisleno fotografisanje "svega i svačega" mobilnim telefonom trebalo da dobije drugo ime. Da se ne zove "fotografija", jer to i nije.
Režiser je za MONDO priznao da i sam ne može da odoli fotkanju pametnim telefonom, a zaprepastio nas je otkrivši koliko u svom uređaju ima fotografija.
"Fotografišem od svoje pete, šeste godine, oduvek, nikada nisam mnogo mislio o tome. Fotografija je deo mog života, a ne profesija. Umem da postavim rasvetu, razvijem sliku... Ali svi su danas fotografi, svi. I sam slikam telefonom, imam 38.000 fotografija trenutno u njemu. Previše mi slikamo, i nikada više ne vidimo te slike. Ili baš retko. Često ih izgubimo, nikad ih ne razvijemo, nabavimo novi telefon ili kompjuter i one su nestale. Ja i dalje imam slike i negative koje sam slikao kao dete. A današnje fotografije nećete imati u budućnosti. Njihov format će prestati da postoji, i one će nestati. Imaćemo, ne znam ni sam, nešto drugo, fotografisaćemo očima i slike će se čuvati na čipu u prstu, neće nam ni telefoni biti potrebni (smeh). Ali, šalu na stranu, ne bi to trebalo da se zove fotografijom, jer je u pitanju potpuno druga stvar. A fotografiju bi, kao takvu, trebalo zaštititi. I drugoj stvari dati drugo ime", rekao je Venders, koji je ranije pričao o predlozima "fotografy" ili čak "fauxtography" (lažna fotografija, prim. aut).
"Kada sam to izjavio, nastala je prava oluja go*ana. Mnogi su bili besni, drugi su mislili da je ideja super, hiljade ljudi su mi slale predloge. I mislim da nijedan od njih još uvek nije idealan."
Dogovorili smo ekskluzivni intervju, i kada sam ljudima u okolini rekla da ću razgovarati s vama, mnogi od njih su mi ispričali zašto obožavaju vaše filmove. I svi su upotrebljavali iste reči - "oni su magični", "oni su opčinjavajući". Pričamo o mnogim različitim filmovima, a opet ih doživljavaju isto. Zbog čega mislite da je tako?
"Imao sam tu sreću da rano shvatim da ništa što uradiš bez ljubavi, neće preživeti. I možeš da radiš stvari profesionalno, s mnogo novca ili Bog zna čime, i iz nekog razloga, sve će to biti prolazno ako nisi uneo ljubav. Ono što uradiš s ljubavlju ima drugačiji način da preživi i dotakne druge. To sam shvatio snimajući 'Paris, Texas', da sam zaronio dublje nego ikada, i da će ta priča drugačije dodirnuti ljude. Ili 'Wings of desire'. Toliko sam uneo u to kako nas anđeli vide, da je ljude morala da pogodi ta drugačija perspektiva. Ako ne uneseš ljubav i nežnost, neće ih biti tu. I kada ljubav i nežnosti nisu tu, ljudi film doživljavaju drugačije. Zahvalan sam na toj lekciji, pokušavam da nastavim da snimam filmove koji su za mene neophodni, koji se trude da imaju pogled na stvari pun ljubavi. Možda to izaziva takve odgovore", rekao je Venders.
Sreli smo se na filmskom festivalu, oko nas gužva, srećni i nasmejani ljudi žure na projekcije ispod vedrog neba... A pre godinu dana, nismo mogli da zamislimo da ćemo se opet okupljati, biti blizu jedni drugima. Pitali smo proslavljenog režisera kako je pandemija uticala na njega, i da li je, kao i mnogi, otkrio nešto novo o sebi tokom izolacije.
"Bio sam putnik čitavog života, putovanja skoro da su bila moje glavno zanimanje. Prvi put u životu, još od detinjstva, video sam zimu kako se pretvara u proleće, pa leto, jesen i nazad u zimu, na istom mestu. Video sam godišnja doba, isti deo grada i zemlje, kako prolaze kroz ove promene. To je bilo divno, bio sam više nego ikada u dodiru s mestom gde živim. I to je bilo dobro iskustvo, osećao sam skoro da je privilegija biti zaglavljen. Nije bilo za mnoge ljude, nekad sam i ja bio nestrpljiv, da izađem, da radim, da odem negde u svet, i to je bila velika lekcija skromnosti. Da nemaš mogućnost da uzmeš avion i odeš bilo gde, već ostaješ zaglavljen. Mnogi ljudi koje sam upoznao, ili moji prijatelji, kažu da je to vreme obogatilo njihov život. Videli smo da li, u suštini, želimo da nastavimo da živimo kao do sada. A ja ne želim. I dalje želim da snimim još nekoliko filmova, ali s drugačijim pogledom na našu planetu", zaključio je on.
(MONDO)