Glumac Marko Živić preminuo je u 50. godini, u bolnici KBC "Dragiša Mišović", nakon višenedeljne borbe sa korona virusom.
Njegovo stanje danima je bilo kritično, a poznato je i da se u 36. godini lavovski borio sa kancerom jednjaka i želuca.
Nakon što je rak otkrio na rutinskoj kontroli, nije se predavao i bio je pun optimizma i želje za životom, ali kovid 19, od kog je oboleo drugi put, ga je nadjačao.
O borbi sa karcinomom je otvoreno govorio, a u jednoj emisiji opisao je i kako se suočio sa tim.
"Potpuno slučajno sam to otkrio. Otišao sam kod akademika dr Predraga Peška, direktora Instituta za bolesti digestivnog trakta, i tako saznao da imam abdominalni problem, a zatim i bolest jednjaka. Danas imam rez od 15 santimetara, duž grudi i stomaka. Abdomen je zeznut, jer oni odstranjuju šta ne valja, a onda sklapaju šta mogu. Moja operacija je trajala sedam i po sati. Ali sam shvatio da imam dve opcije: ili da uđem hrabro ili da odustanem. Naravno odmah sam se odlučio za ovu prvu".
Marko Živić je opisao i kada mu je bilo najteže:
"Sećam se noći pred operaciju, tad mi je bilo najteže. Gledam kroz prozor, sneg pada i vidim da nema nazad, nema druge opcije. Onda kreneš da razmišljaš o svemu i svačemu, bože otkud ovo, zašto, ali mislim da mi je pomoglo što sam bio lud u svojoj energiji. Lud da tu trku istrčim", pričao je.
Marko je tada otkrio da je samo mesec dana nakon teške intervencije igrao predstavu.
"Sećam se da me je Dragan Bjelogrlić molio da ne igram predstavu, on je bio vodeći lik. Hteo je sve da otkaže ali ja sam bio uporan. Čak su mi roditelji zvali hirurga i pitali: 'Je l’ može on da se smiri', a on im je samo rekao: 'Ne. Ako se smiri, opet će upasti u loše stanje, neka ga, to je njegov način da se sa svim izbori'. I tako je i bilo, posle te predstave sam se osećao neverovatno, iako sam imao sveže rezove i nosio zavoje", rekao je tada glumac i dodao da je tokom svog oporavka često vedrim duhom bodrio i ostale bolesnike, one koji su posustali u borbi za život:
"Zvali su me često iz klinike da pshički dižem pacijente tamo. Išao sam da ih zasmejavam i verujem da sam nekome i pomogao. Kasnije sam postao maskota celog odeljenja. Tako je bilo i dok sam sam ležao u bolnici. Desi se da padneš mentalno u toku noći jer dnevno primaš 6 ili 8 infuzija, a jedna kaplje 2 sata. Noću plačeš jer si vezan za krevet, ali sam ustajao, šetao hodnikom i glumio Rokija Balbou. Boli te sve, ali ja sam glumio da boksujem sa nekim. Pacijenti su izlazili da me gledaju, smejali se, navijali. Moraš nekako da se iščupaš iz toga. Recidivi obično stignu kasnije nakon tih stresnih situacija, imao sam trenutak da kažem sebi ne mogu više, ali sam gurao kao buldožer, iako nisam imao snage".