Sinoć je u prestonici održana premijera filma "Volja sinovljeva", epska avantura inspirisana srpskom tradicijom u dalekoj budućnosti posle nuklearne katastrofe. Glavne uloge igraju Igor Benčina, Isidora Simijonović, Marta Bjelica, Sergej Trifunović... a već danas hrvatski portal Index, u svom članku hvali srpsku kinematografiju, ali i ističe jednu zamerku.
Autor teksta kaže da "hteli oni to da priznaju ili ne", srpska kinematografija deluje "gigantski u odnosu na gotovo sve regionalne".
Kada je reč o filmu "Volja sinovljeva" pišu da su već gledanjem trejlera očekivali da junace "progovore na engleskom jeziku, s jakim australijskim akcentom", jer predstavlja ostvarenje nalik postapokaliptičnom "pobesnelom Maksu"
"Ali onda čujemo reči na dobro poznatom dijalektu (od kojeg nekima trnci krenu niz kičmu) i moramo protrljati oči kako bismo bili sigurni da je ono što gledamo zaista stvarnost, a ne još jedna montaža".
"Pa šta je sve to? Kakva se mitologija krije iza svega? Je li to zaista Mad Max s aromom šljivovice?", pita se autor i otkriva da film "Volja sinovljeva izgleda odlično!".
"Plemena bez jezika, vere i nacija"
"Osim što govore srpski, ovi ljudi nemaju ni jezik, ni naciju, ni veru, niti imaju bilo kakvo sećanje na svet koji je nestao. Na nama je da pokušamo da ih povežemo s nečim poznatim pa je onda i težina potencijalne greške na našim plećima ako to previše direktno napravimo.
Autor ističe da film nema veze sa našim svetom, ali autori filma svoj kulturni kod upisuju u tkivo filma ovakvim postupcima - "slepi guslar nalik legendarnom Filipu Višnjiću, potom epizoda s otmicom mlade, arhaičnim imenima poput Aberdara, Barjaktara ili evokativnim poput Jovanove pratilje Anđelije (Isidora Simijonović) - neminovna je pomisao na istoimenu vernu ljubu Banović Strahinje, srpskog junaka iz pretkosovskog ciklusa, koju je nekad glumila Sanja Vejnović u filmu Vatroslava Mimice".
"Ako želimo biti potpuno objektivni, ta vrsta omaža im je prilično uspela i bez trunke zadrške treba priznati da je napravljen respektabilan žanrovski pastiš koji otvoreno slavi i priznaje svoje filmske uzore. S druge strane, evociranje visina i dubina srpskih epskih junačkih pesama, jednog od najvećih spomenika svetske književnosti, ipak nije ni načeto te motivi s kojima se na tu mitologiju pokušavalo nadovezati, nažalost, ostaju samo okviri za prepoznavanje, bez istinskog uticaja".
"Naš je utisak pre da će Volja sinovljeva izazvati ushićenje filmofila nego što će postati neki moderni filmski odraz mitološkog srpstva i izvor nacionalnog ponosa".
Šta nedostaje?
Ako već govorimo o ponosu, srpstvu ili kulturnom kodu (riskirajući optužbu za srbofiliju), naš je utisak da je sve to, kada je u pitanju kinematografija ove zemlje, puno više, jače i bolje živelo u nekoj drugoj vrsti filmova. Upravo u onome od čega se žanrovski, estetski i idejno Volja sinovljeva želi odmaknuti, objavljujući "novo doba".
Lepo je evocirati sve te sablje, junake, guslare, megdane, zrna pšenice, otpore tuđinu, običaje, ali bez živog duha naroda sve je uzalud. A taj duh živeo je moćno i jako upravo kroz dijaloge srpskih filmova, koji su oduvek bili najsočniji, najsmešniji, najživotniji, najmemorabilniji.
I ako sebi želimo dopustiti makar jednu kritiku na Volju sinovljevu (reskirajući optužbu za prikrivenu srbofobiju), onda je to upravo izostanak tih dijaloga. Film će izazvati poštovanje, ali prilično smo sigurni da se nijedna legendarna replika iz njega neće izdvojiti. Za ta dva i kusur sata niko se u dvorani nije skoro nijednom nasmejao.
Falilo je upravo toga - sočnosti, duhovitosti, humora.
Moguće je da je prikazana nuklearna katastrofa to ubila. U filmskom svetu. A moguće je i da u svom tributu Kuli u ovome našem, stvarnom svetu u Srbiji pre žele, umesto dobrog starog domaćeg, podariti neki po stranoj licenci skrojeni proizvod, tek s aromom lokalnog, nikako prejakog ukusa, čak i u slučaju da će ga na kraju konzumirati samo oni i eventualno njihovi susedi".
Pogledajte trejler filma:
(Index.hr, MONDO, D.P)