Publika će 17. maja ponovo imati priliku da pogleda onlajn predstavu "Don Kihot"- Gagi Jovanović se priseća kolega i objašnjava ko su danas "vetrenjače i divovi"
Na sceni Opere i teatra Madlenianum pre 15 godina odigrana je predstava "Don Kihot" u režiji i izvedbi Dragana Gagija Jovanovića.
Predstava će za dva dana biti u mogućnosti da pogleda predstavu onlajk, a glumac se sada priseća rada na predstavi i svog kopljonoše Petra Kralja.
Don Kihot se u njegovo vreme čitao u osnovnoj školi i tada su ga đaci zavoleli, ali ga nisu dovoljno razumeli.
"Naš junak, vitez od La Manče, delovao je kao neki smešni čikica, a imali smo i njegovog još smešnijeg kopljonošu Sanča Pansu. Zajedno su putovali po svetu boreći se protiv zla - i to je bilo dovoljno za taj uzrast", priča Jovanović.
Međutim, kada na red dođe i drugo čitanje, obično u polu-zrelom studentskom dobu, tada shvatimo, kaže, da je ono što je nekada bilo toliko smešno - sada je u stvari veoma tužno.
"Shvatiš zapravo šta su vetrenjače, zli divovi, crni đavoli... Počneš da poštuješ ideale čudaka koji veruje u bolji svet i bori se za njega ne štedeći svoj život u borbi protiv zla".
Odabir Sanča Panse nije mu teško pao, jer mu je, kako se priseća, Petar Kralj bio prvi izbor, "ne samo zato što je bio najbolji na ovim prostorima, već i na celom svetu".
"Bio je to čovek predivne duše, čovek ispunjen ljubavlju prema svima i svemu, profesionalan, posvećen, kreativan, lucidan, zaigran, dakle, bio je glumac, glumčina - doktor primarijus", ističe on.
U komadu je igralo mnogo glumaca poput Nebojše Ljubišića, Radeta Markovića ml, Branke Pujić, neki su tada pravili prve korake na daskama poput Nade Macanković, Petra i Igora Benčine, a ritmnove flamenka na sceni su izvodili Veljko Nikolić- Papa Nik i Vuk Bradić.
"Svi glumci, kao i ekipa iza i oko scene, pomogli su mi da izađem na kraj sa ovim zahtevnim komadom, jer režirati i igrati glavnu ulogu pretežak je zadatak, a da budem iskren, kada bih se ponovo upuštao u nešto tako - ili bih samo režirao ili samo glumio", kaže Jovanović.
Kada bi danas radio komad "Don Kihot" publici bi, kako ističe, jasno prikazao šta su vetrenjače i divovi ovog vremena.
"To su velike korporacije i organizacije koje ne misle na ljude, nego na svoj profit. Vetrenjače su visoke tehnologije koje su dovele do masovne otuđenosti. Divovi su političari koji treba da budu naše sluge, a ne mi njihove. Vetrenjača je i korona za koju još uvek ne znamo da li je nastala u prirodi ili labaratoriji", napominje glumac.
Dodaje da su divovi pohlepni i da se ne bi iznenadio da se neko još više obogati tako što će ubiti silne nedužne ljude, a ovima drugima prodati vakcine, lekove i skafandere "jer - pohlepa danas vlada, a ona je čak i opasnija od korone".
Prema njegovom mišljenju, divovi i vetrenjače su sile protiv kojih naš vitez ne može sam da se bori, ali on je svetlo upalio i oni koji ga vide ne bi trebalo da sklanjaju pogled.
"Robovlasničko društvo je ukinuto davno, mi smo slobodni vlasnici svog života i zašto je onda novac postao religija u koju verujemo, kada je život religija koja nas objedinjuje", pita se Jovanović.
Evocirajući uspomene na izvedbu pre 15 godina na pamet mu padaju reči koje je tada izgovorio kao Don Kihot.
"Don Kihot kaže svom Sančo Pansi: E, moj Sančo, nisu se uvek organizovale gozbe za vitezove, oni su bili lutalice koje su se hranile maglom, cvećem i maštom", na šta mu Sančo odgovara da nema cveće ali hleba i belog luka ima, što Don Kihot i prihvata. Pansa je u čudu što njegov gospodar jede njegovu hranu, a Don Kihot na to odgovara: Ti kažeš Sančo, moju hranu, a ja razmišljam o onom dobu kada nije bilo reči moje-tvoje, kada su ljudi rado delili među sobom ono što im je poklanjala blaga priroda, tada nije bilo zlata, koje je porodilo prevaru, zavist i koristoljublje, a zadatak viteza je da vrati to blistavo doba", recituje glumac i podseća da je najveća snaga Don Kihota bila njegova ljubav prema dragoj i idealima.
Na pitanje da li je i borba za kulturu danas, borba sa vetrenjačama, Jovanović kaže da je to prepreka s kojom ćemo se teško izboriti ukoliko vlast ne poseduje osećaj za vrednovanje kulture.
"Kultura odavno nema značaj u ovoj zemlji koji zaslužuje, ali moram da priznam da su skoro najzaslužniji za takvo stanje sami kulturni radnici, odnosno oni koji se tako predstavljaju. I tu se pojavilo mnogo politike, mnogo novaca se razvlačilo jednim te istim ljudima koji su ušli u sistem i klanove. Raspoređivali su ga za svoje egzibicije koje je retko ko video, a pozorište nije napravljeno za svoje stvaraoce, već za publiku", iskren je dramski umetnik.
Ističe da naša najvrednija zaostavština jeste kultura, jer bez nje - mi smo izgubljene ovčice koje tumaraju okolo u potrazi za boljim pašnjacima.
"Dok sam igrao predstave po svetu, dešavalo se da ne mogu da razgovaram sa našim mladim ljudima jer nisu znali srpski. To je slučaj sa većinom naše dece koja se tamo rađaju ili su otišli kad su bili mali. Jezik je prva linija fronta i ako ga zaboravimo, zaboravićamo naše poreklo i istoriju koja je, istina, ponekad za zaborav, ali je uglavnom za slavu i ponos", smatra Jovanović.
Skloni smo tome, dodaje, da se stidimo sebe samih, a i za to ima puno opravdanja.
"Međutim, iz svoje kože ne možemo iskočiti, to smo što smo, i idemo dalje, bre", jasan je glumac.
Što se tiče trenutnog stanja u pozorištu i emitovanja predstava onlajn, ističe da je pozorište postojalo otkada postoji i čovek, da se se u prvobitnim ljudskim zajednicama održavali nastupi koji su ljude opuštali nakon svakodnevnih stvari, a smeh im je bio odušak.
"Predstave su se igrale i u vreme velikih ratova i epidemija. Zato mislim da je pozorište kao voda koja će na kraju naći svoj put do publike. Narodu treba hleba i igara, hleba za sada ima, ali bez duševne hrane nikada nećemo biti siti", zaključuje Jovanović i za kraj kroz osmeh poručuje "Glasajte za stranku prirode i društva!".
Pogledajte emisiju s Gagijem:
