U saradnji sa platformom koja objedinjuje ponudu vodećih galerija i privatnih kolekcija savremene umetnosti, kolekcija.org pokušaćemo da damo odgovor na pitanje “Ko su ljudi koji u Srbiji kupuju umetnička dela?”

Šire gledano, bilo da se bave kolekcioniranjem umetnosti ili periodičnom kupovinom umetničkih dela, ukupan broj kupaca je daleko manji u odnosu na period sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u bivšoj Jugoslaviji, kada su jezgro činili pripadnici više srednje klase, pa se činilo da su umetnička dela naših savremenih slikara dostupnija daleko širem krugu kupaca nego danas, kada su to, gotovo po pravilu, uspešni preduzetnici i biznismeni, lekari, profesori, sportisti, privrednici… Drugim rečima, platežna moć je danas isključiva odrednica koja dopušta da deo porodičnog ambijenta bude, recimo, slika Petra Omčikusa ili Vladimira Veličkovića. Sa druge strane postoje i dalje „obični ljudi“ koji ne pripadaju kolekcionarima i samim tim se ređe odlučuju na izdvajanje novca za umetničko delo; kupuju ga prevashodno u dekorativnu svrhu, i to dela čije cene nisu (pre)visoke i koja nisu u fokusu kolekcionara, pa su samim tim dostupnija.

“Ne postoji precizan odgovor na pitanje ko su domaći kupci; to su ljudi različitih zanimanja i starosnih dobi koji imaju potrebu i strast za posedovanjem umetničkih dela” navodi Andjela Maletić, kustos galerije ARTE. “Pored pasioniranih zaljubljenika, postoje i oni koji kupovinu umetnosti posmatraju kao investiciju. Govorimo o umetnosti nastaloj uglavnom tokom XX veka i o autorima koju su poznata imena domaće umetničke scene, a koji su se školovali, stvarali i veliki deo života proveli u velikim evropskim umetničkim centrima, pa se u širem smislu mogu smatrati delom internacionalne umetničke scene.”

Vladimir Velickovic-Bez naziva-Galerija Arte
Vladimir Velickovic-Bez naziva-Galerija Arte 

Ako se priča proširi na savremenu umetnost, dela živih umetnika koji trenutno stvaraju, Ana Simona Zelenović iz galerije Novembar objašnjava da se “kupci najčešće ljubitelji umetnosti koji stalno posećuju sve izložbe u galeriji, a ako ih klasifikujemo u ciljnu grupu, obrazovani ljudi srednjih godina, sa “dobrim“ poslovima. Mladi jako često pokažu interesovanje i želju “kad bi samo imali novac”, a isti je slučaj i sa onima koji umetnost cene ali njihovi prihodi ne pružaju te mogućnosti. Ipak desi se i da neko posle nekoliko meseci kupi rad a rezerviše ga jer mu se jako dopao i galerija u tim slučajevima ponekad izlazi u susret kada je u pitanju odlaganje kupovine. Uskoro će moći da se vrši kupovina karticama, što znači i na rate što će verujem otvoriti vrata za mnoge mlade kupce i srednju klasu.

Pored fizičkih lica, koja kupuju umetnost za sebe, postoje firme i korporacije koje, povremeno, tačnije, vrlo retko, vrše otkup umetničkih dela, ali, svakako, ne u meri u kojoj je to bio slučaj tokom postojanja Jugoslavije, a ista praksa je primetna i kada je u pitanju otkup umetničkih dela od strane sadašnje države u pitanju.

Što se tiče privatnih lica, koja su vrlo značajna karika u lancu funkcionisanja umetničke scene u Srbiji, veliki broj aktivnih i redovnih kupaca dolazi iz redova, gore već opisane ciljne grupe, koju jasno diferencira platežna moć. Treba istaći da je ovde reč o kupcima koji se okreću etabliranim imenima moderne i savremene umetnosti, čija dela se prodaju po, za naš standard, visokim cenama. Među tom vrstom kupaca, mogu se izdvojiti oni koji su istinski ljubitelji i poznavaoci umetnosti, ali i oni za koje je dobar rad statusni simbol - posedovanjem kulturnog kapitala oni se dodatno potvrđuju u društvu. Druga grupa kupaca se periodično aktivira i dugo bira pravo delo za sebe - veliki je izbor a njihovo delovanje ograničeno - sistematični su i skloniji kupovini ne toliko afirmisanih, uglavnom mlađih autora. Poseban tip kupaca čine kolekcionari koji kupovini pristupaju, gotovo, muzeološki, sa velikom strašću i predanošću, gradeći tako svoje lične zbirke od nemerljivog značaja za sve segmente umetničke teorije i prakse.