"BIO JE LOŠE, PRIMIO JE I HEMIOTERAPIJU" Čedomir Petrović - Smrt je jedna piz*a! Umesto nekog od nas, ona uzme Glogovca!

Veliki Nebojša Glogovac. Njegova smrt bila je udarac za pozorište, film, televiziju - tri terena na kojima je maestralno igrao. Glumački esnaf ostao je 2018. bez jedne od svojih najsjajnijih zvezda.

Kako je izgledao Nebojšin poslednji dan pre nego što će preminuti, sa tugom koju samo otac može da zna i oseti, ispričao je prota Milovan Glogovac.

"To je bilo nekoliko sati pred Nebojšinu smrt. Tog popodneva, tog četvrtka, on je bio podosta u lošem stanju. Trebalo je da primi i drugu hemioterapiju. Uz njega je bila njegova supruga Milica. Ona je stalno bila sa njim. Sve vreme. I ja sam bio sa njima. Smestili smo ga u krevet i nismo, tada mnogo pričali. Sestre su mu priključile terapiju i ja sam otišao. Oko osam, uveče, Milica nam se javila. Kaže nam: 'Dobro je podneo terapiju, čak se i šalio sa mnom. U petak, oko dva po ponoći...' Bolest je bila jača. Nagla. Za mesec dana ga nam je uzela", ispričao je prota Milovan za Novosti.

Glumac i profesor Fakulteta dramskih umetnosti Dragan Petrović Pele otkrio je kako je izgledao njegov poslednji razgovor sa kolegom Nebojšom Glogovcem.

"Meni je žao što se on i ja nismo bolje upoznali. Poznavali smo se, šalili smo se, on na moj ja na njegov račun. Uvek sam se radovao kada ga sretnem. Čuli smo se na manje od nedelju dana pre nego što je preminuo. Taj razgovor me je posebno dirnuo. Kada sam čuo da je bolestan, i da je u ozbiljnom zdravstvenom stanju pozvao sam ga telefonom", rekao je Pele.

Kako kaže, Glogovac mu je zvučao vitalan.

"Rekao sam mu - ajde nemoj da se foliraš, šta se izležavaš. Ti si Glogovac, ti si glog, jak, žilav… nemoj tu da mi se maziš. Primetio sam u njegovom glasu nešto. To je ono kad neko napravi pauzu a vi imate osećaj da su mu krenule suze. To mi je ostalo u sećanju, zapamtio sam taj momenat. Kao da je preispitivao sebe. A nije bilo potrebe, on je bio čista duša, bio je dobar čovek. Velika glimačka pojava i zaista dobar čovek. Koliko je malo dobrih ljudi, je l’ da? On je bio poseban u svakom smislu, i kao čovek i kao umetnik. Tako vam je to, po pravilu dobri ljudi odlaze pre nekih drugih ljudi. Ali ostaje sećanje", ispričao je Dragan Petrović Pele za Balkan info.

Kada je preminuo 9. februara 2018. godine ostaće upamćeno pismo, utorski tekst za Nedeljnik, njegovog kolege i prijatelja glumca Sergeja Trifunovića kojim se oprostio od Glogovca.

Prenosimo vam delove tog pisma

"Vreme koje je dolazilo donelo nam je svašta. Sve ću to u skladu sa svojom ljubomorom i lepim vaspitanjem sačuvati za sebe, jer mi smo porodica i makar razmenili 15 rečenica u osam godina, porodične stvari ostaju samo u kući i ne iznose se napolje pred svetinu. I kakvi nam god lični odnosi u datom momentu bili, čuvali smo se pred drugima i nismo dali na ovog drugog. To je valjda bezuslovna ljubav i poštovanje", napisao je Sergej Trifunović.

Glogovac je, kaže Sergej, i dalje bio jedini naš glumac koji je nekom svojom ulogom mogao da mu priušti besanu noć.

"Kad sam iz 'Stupice' posle 'Hadersfilda' došao kući, šetkao sam se i pušio do 5 ujutru. Opet je lestvica dignuta. Šta je moja sledeća uloga? Hoću li moći da napravim nešto barem približno ovako upečatljivo, duboko i snažno? Kada je otišao Fasbinder, Hana Šigula je zavapila: 'Ko će sad od nas tražiti više?!' On je taj koji me je terao da tražim od sebe preko granica, da kopam dublje i jače, samim svojim postojanjem na sceni. Pada mi na pamet rečenica Medžika Džonsona (bez ikakve namere o bilo kakvom poređenju): 'Igrao sam svoju košarku, kako sam najbolje znao i umeo. Ali sam uvek sa puno pažnje gledao šta radi Leri Bird. I koliko god sam mislio da napredujem, bio sam vrlo svestan da tamo negde, u polumraku neke sale u Bostonu, Leri vežba...'", napisao je Trifunović.

Njihov poslednji susret desio se samo par meseci pre Nebojšine smrti.

"Ja na svojoj plavoj vespi, sunčan i lep dan, naravno koji će mi kaciga, pored mene staje neki motor s moćnijom kubikažom, lik s kacigom diže vizir i kaže: 'Gde je kaciga, Trifunoviću?' - 'Imaš odličnu radnju na Novom Beogradu, veliki izbor', kažem ja u maniru bezobraznog Glogovca, kako me je i učio. On skida kacigu, ja ga prepoznajem i prasnemo u smeh. Pali se zeleno. 'Aj, budi dobar', kaže on i posle mnogo godina vidim taj osmeh, miran i sladak, onaj kad okice postanu nevidljive i celo lice se smeši. 'Ljubim te! Ljubi Sunčicu', dovikujem ja i svako opali po gasu na svoju stranu.

Naravno, na kratkom putu do pozorišta, razmišljam o njemu. Kako ga dugo nisam video srećnijeg i zadovoljnijeg. Pomislim odjednom kako sam hteo da siđem s motora i da ga zagrlim. Onda se začudim toj svojoj pomisli. Ajde, ne patetiši, srešćemo se.

Desetak dana pre toga, drugarica mi pošalje fotku koju je uslikala u vreme onih velikih protesta protiv Miloševića, kad je Beograd bio svet. Gledaj šta sam iskopala kod majke, kaže. Ukapiram da je to jedina fotografija nas dvojice. Imamo grupnih fotografija, iz predstava, filmova, sa klase, ali ovo je jedina fotografija na kojoj smo nas dvojica. Pošaljem mu je odmah. Gledaj reko' ovo: duet šiptarski terorista i sirijski izbeglica. Vidim da je dobio, ništa ne odgovara. Posle par dana stiže mi poruka: 'Pošalji mi, molim te, opet onu fotografiju, beba se igrala telefonom i izgleda izbrisala', napisao je Trifunović.

Kako kaže ne zna šta je sve osetio poslednjih dana.

"Sve je bilo jebeno brzo, u maniru njegovog života, vozača koji je uspeo četiri puta da upravljajući volanom, okrene automobil na krov. U tom redu plača, smeha i opet plača i smeha, osetio sam da sam ostao sam. Bilo mi je žao što nismo parkirali motore i zagrlili se. Što nismo stigli da se ispričamo. Setio sam se predstave Bitef teatra 'Ziggy Stardust' iz devedesetih: u jednoj sceni, Mark Bolan koji je sasvim sigurno bio najtalentovaniji predstavnik svoje generacije kojoj je pripadao i Dejvid Bouvi, gine u saobraćajnoj nesreći. To na sceni naravno ne vidimo. Vidimo Bolana koji posle svirke, skida gitaru, i pre nego što izađe sa scene, spusti nežno ruku na Bouvijevo rame i kaže: 'Dalje ćeš morati sam...'

Bolelo me je što nisam imao ni taj pozdrav. Naša profesorka psihologije, predivna Tijana Mandić, napisala mi je: 'Gledala sam vas kako odrastate, rastete u velike glumce. Otišao je veliki talenat s njim. Zato ti sada moraš da glumiš i za njega i za sve nas koji smo gladni kulture u ovoj zemlji.' Učiniću sve da te ne izneverim.

Možda se Glođ i neće naljutiti na mene što ovo pišem. Dan nakon što je otišao, imao sam predstavu 'Voz' u Zvezdara teatru. Živ nisam bio kako ću uspeti da se uopšte dovučem do pozorišta. Bubnjalo mi je u glavi ono što mi je Tamara Vučković rekla prethodne noći: 'Zvao me je osmog januara i rekao mi: ja više nikada neću stati na scenu.' Znao je. Pokušavam da se skupim, boli me svaki deo tela, perem zube i odjednom ga osetim pored sebe. Ne baš pored sebe, negde malo iznad, u kupatilu.

Okrenem se i kažem: 'Aj sa mnom na predstavu!' Pristaje na keca sa onim osmehom koji ozari celo lice i skuplja okice. Da ne prdim previše, ali dobar deo te publike od 270 ljudi to veče, kažu da su nas na sceni videli svu trojicu, Voju, mene i njega. Voja je zamolio za minut ćutanja a ja, videvši kako se Glogi kao i uvek mršti na P od patetike, i kako se taj osmeh koji skuplja okice razvlači u onu grimasu koju je naš profesor krstio sa 'ućebani bizon', kaže: 'daaaj Vojo, ne kvari...', pozovem na aplauz", napisao je Trifunović.

Kako kaže, nije Glogovac čovek za minut ćutanja, to je čovek za deset minuta aplauza. I toliko je trajao taj aplauz njemu to veče u Zvezdari.

"Eto. Zavesa se ne spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A ti ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije. I da: zaista bih voleo da me baš ti sačekaš tamo, kad dođe moj čas. Niko drugi. Prvo ti. Ako budeš mogao i hteo naravno, bez presije. I znaš šta, Lobanja: srušićemo i to pravilo, dići ćemo lestvicu: srešćemo se mlađi. Puno, puno mlađi. Voli te Tvoj, Sera", završio je pismo svom prijatelju Sergej Trifunović.

Nebojša Glogovac sahranjen je 12. februara 2018. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

(MONDO)