Na današnji dan pre četiri godine u Beogradu je umro jedan od najvećih srpskih pozorišnih i filmskih glumaca Danilo Bata Stojković, koji je u legendu ušao još za života ulogama Bubuleje, Ilije Čvorovića, Lakija Topalovića, Luke Labana...
Iako teško bolestan poslednjih deset godina života, Bata Stojković je neprestano igrao u pozorištu i na filmu, pa je tako mesec dana pred smrt pobegao iz bolnice da bi za mlade slovenačke glumce igrao "Profesionalca", a nešto ranije i 300. predstavu "Korešpondencije" (po "Zlatnom runu" Borislava Pekića u režiji Arse Jovanovića).
Bata Stojković je rodjen 11. avgusta 1934. godine. Odrastao je na Čuburi, u porodici uglednog Alekse Stojkovića, predratnog veletrgovca drvima i ugljem. Tokom gimnazijskih dana pohadjao je privatne časove matematike kod tadašnjeg studenta Borislava Mihailovića Mihiza. To vreme i porodicu Stojković sa Čubure, Mihiz je zabeležio u svojoj "Autobiografiji o drugima".
Glumačku karijeru započeo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1959), a 1962. postao je stalni član ansambla Ateljea 212.
Ceo život proveo je sa suprugom Nadom, za koju je ponekad imao običaj da dovede trubače u Zvezdara teatar da mu tiho odsviraju "Stani, stani Ibar vodo".
Bata Stojković je imao običaj da trazi savet od Mihiza na koji način da odigra neku ulogu. Sa njim je razgovarao i kad je pripremao lik Lupusa, veletrgovca iz Pekićevog romana koga igra u
"Korešpondenciji".
Mihiz mu je tada rekao: "Igraj, Danilo, Aleksu, tvog oca! Unutra, u sebi, u karakteru, budi ono što je on bio, a spolja ono sto je želeo da bude". I tako je nastao lik Lupusa.
Bata Stojković je bio podjednako uspešan i kod publike i kod kritike. O ulozi u „Klaustrofobičnoj komediji", kritičari su zapisali: "U predstavi dominira izvanredni Stojković, u ulozi čoveka sa dna društvene lestvice, odžacara Save. Njegov glumački izraz je i robustan i prefinjen: on rečima samo naznačuje konture jednog opipljivog ljudskog karaktera, a intenzitet, dubinu i dirljivost mu dodaje nemim radnjama, bleskom oka, senčenjima koja dolaze iznutra, time što navodi gledaoca da mu pogled luta preko lica tog lika, kao kroz sumoran, pustošan pejzaž“.
Poslednji film u kojem je igrao je "U ime oca i sina".
Nije otkrivao mnogo činjenica iz svog privatnog života, ali je zabeležno da je rekao: "Vaspitavan
sam u vreme kada je bilo sramota pričati o svom bogatstvu, materijalnom ili duševnom.Velike gazde nisu govorile da imaju para, a veliki švaleri nisu nikada govorili o svojim ljubavima. Što se mene tiče, sve što je trebalo da osetim i da prodjem za života, bilo je u redu. Možda sam neke stvari ponekad dobijao malo kasnije, ali sam dobijao i više nego što mi je, može biti, pripadalo".
Poznata je bila i njegova ljubav prema Beogradu: "Rodjeni sam Beogradjanin i obožavam svoj grad. Istrpeću sve bez obzira ko je na vlasti! U mojoj karijeri prebrojao sam čak 32 ministra za kulturu, a ne sećam se imena nijednog od njih. Ali zato ću i ja i svi drugi uvek pamtiti imena Ljube Tadića, Marije Crnobori, Mire Stupice, Steve Žigona, jer su oni pravo obeležje ovog grada. Ovaj grad ima svoju dušu, otvoren je za izbeglice, za sve dobronamerne ljude, za one koji su hteli da ga oplemene, a ne unazade. Prema tome, sunovraćivanje Beograda ne želim da vidim, a ja mu sam dajem ono najbolje što imam. Zato sam se oduvek čudio kada neko ne voli svoj grad. Pa zašto onda živi u njemu? Onaj ko ne voli svoj grad ili selo u kome hleb jede, nije dobar covek".
Umro je 16. marta 2002. godine, a sahranjen na Novom groblju u Beogradu.
(MONDO)
Iako teško bolestan poslednjih deset godina života, Bata Stojković je neprestano igrao u pozorištu i na filmu, pa je tako mesec dana pred smrt pobegao iz bolnice da bi za mlade slovenačke glumce igrao "Profesionalca", a nešto ranije i 300. predstavu "Korešpondencije" (po "Zlatnom runu" Borislava Pekića u režiji Arse Jovanovića).
Bata Stojković je rodjen 11. avgusta 1934. godine. Odrastao je na Čuburi, u porodici uglednog Alekse Stojkovića, predratnog veletrgovca drvima i ugljem. Tokom gimnazijskih dana pohadjao je privatne časove matematike kod tadašnjeg studenta Borislava Mihailovića Mihiza. To vreme i porodicu Stojković sa Čubure, Mihiz je zabeležio u svojoj "Autobiografiji o drugima".
Glumačku karijeru započeo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1959), a 1962. postao je stalni član ansambla Ateljea 212.
Ceo život proveo je sa suprugom Nadom, za koju je ponekad imao običaj da dovede trubače u Zvezdara teatar da mu tiho odsviraju "Stani, stani Ibar vodo".
Bata Stojković je imao običaj da trazi savet od Mihiza na koji način da odigra neku ulogu. Sa njim je razgovarao i kad je pripremao lik Lupusa, veletrgovca iz Pekićevog romana koga igra u
"Korešpondenciji".
Mihiz mu je tada rekao: "Igraj, Danilo, Aleksu, tvog oca! Unutra, u sebi, u karakteru, budi ono što je on bio, a spolja ono sto je želeo da bude". I tako je nastao lik Lupusa.
Bata Stojković je bio podjednako uspešan i kod publike i kod kritike. O ulozi u „Klaustrofobičnoj komediji", kritičari su zapisali: "U predstavi dominira izvanredni Stojković, u ulozi čoveka sa dna društvene lestvice, odžacara Save. Njegov glumački izraz je i robustan i prefinjen: on rečima samo naznačuje konture jednog opipljivog ljudskog karaktera, a intenzitet, dubinu i dirljivost mu dodaje nemim radnjama, bleskom oka, senčenjima koja dolaze iznutra, time što navodi gledaoca da mu pogled luta preko lica tog lika, kao kroz sumoran, pustošan pejzaž“.
Poslednji film u kojem je igrao je "U ime oca i sina".
Nije otkrivao mnogo činjenica iz svog privatnog života, ali je zabeležno da je rekao: "Vaspitavan
sam u vreme kada je bilo sramota pričati o svom bogatstvu, materijalnom ili duševnom.Velike gazde nisu govorile da imaju para, a veliki švaleri nisu nikada govorili o svojim ljubavima. Što se mene tiče, sve što je trebalo da osetim i da prodjem za života, bilo je u redu. Možda sam neke stvari ponekad dobijao malo kasnije, ali sam dobijao i više nego što mi je, može biti, pripadalo".
Poznata je bila i njegova ljubav prema Beogradu: "Rodjeni sam Beogradjanin i obožavam svoj grad. Istrpeću sve bez obzira ko je na vlasti! U mojoj karijeri prebrojao sam čak 32 ministra za kulturu, a ne sećam se imena nijednog od njih. Ali zato ću i ja i svi drugi uvek pamtiti imena Ljube Tadića, Marije Crnobori, Mire Stupice, Steve Žigona, jer su oni pravo obeležje ovog grada. Ovaj grad ima svoju dušu, otvoren je za izbeglice, za sve dobronamerne ljude, za one koji su hteli da ga oplemene, a ne unazade. Prema tome, sunovraćivanje Beograda ne želim da vidim, a ja mu sam dajem ono najbolje što imam. Zato sam se oduvek čudio kada neko ne voli svoj grad. Pa zašto onda živi u njemu? Onaj ko ne voli svoj grad ili selo u kome hleb jede, nije dobar covek".
Umro je 16. marta 2002. godine, a sahranjen na Novom groblju u Beogradu.
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.