U predgovoru u katalogu za izložbu Marija Radoš između ostalog kaže - "Željka Momirov predstavlja portret svoje bake sugerišući nam da ga posmatramo kroz raster lupa. To mesto posmatranja simbolizuje želju i nemoć da se izgubljeno sačuva. Intimni doživljaj straha od gubitka. Nestanak dela nas. A deo nas je sve što je ikada prošlo kroz našu percepciju i postalo sećanje. I kao sećanje, ponovo nam izmiče".

I sam ulazak u galeriju bio je nesvakidašnji. Podela galerije pregradnim zidom od poda do plafona i od levog do desnog zida, sa samo jednim prolazom činila je ovo mesto dualizovanim na postojanje u stvarnosti, gde smo se ispozdravljali, ispričali, poslužili pićem, i prelaza-prolaza od nastanka do nestanka, u svet priče o intimi života i smrti kao nestajanjuu sećanju (i sećanja u nestajanju) onako kako ga Željka doživljava, preživljava i prenosi - čisto, iskreno i beskompromisno u odnosu na umetnost u najširem i najpozitivnijem značenju te reči, kao što je i galerija postala pročišćena od "svega suvišnog" i "prepuštena" umetničkom doživljaju.

Moram zapaziti da odavno nisam na jednom mestu video toliko referentnih i zanimljivih umetnika, istoričara umetnosti, kustosa, kritičara, galerista. Naravno, Željka to i zaslužuje, pre svega, svojom umetnošću, ali i šire bavljenjem i angažovanjem u celokupnom kulturnom životu Beograda pa i šire.

Izložba je otvorena u petak, 3. decembra i možete je pogledati (što vam toplo preporučujemo) do 16. decembra 2010.

(Dragan N. Kljajić)