Ristanovski za MONDO: Glumom "lečim" nemir

Prvak makedonskog Narodnog pozorišta u intervjuu za MONDO otkriva zašto nije mogao da odbije ulogu Leona u "Glembajevima", i zašto su mir i mera dve najvažnije stvari u njegovom životu.

MONDO: Beogradska publika je imala priliku da se sa vama bliže upozna u predstavi "Derviš i smrt" Egona Savina, u kojoj ste tumačili lik Ahmeta Naerudina. Sada igrate Leona Glembaja, takođe veliku ulogu. Kako je došlo do saradnje između Jagoša Markovića i vas, na projektu "Glembajevi"?

"Sa Jagošem sve nekako dolazi odjednom. Taman sam pomislio da ću u ovom periodu malo da odmaram, slavim nove godine...ali eto. Još tokom leta prošle godine sam dobio poziv da radim ovu predstavu. Stalno ponavljam da je u tom trenutku, to bila jedina uloga koju nisam mogao da odbijem. Toliki je veliki izazov Krleže i tog komada, potpuno besmisleno je plašiti se toga i potpuno besmisleno razmišljati u pravcu da će to biti veliki napor, pa da ne pristaneš na to...Jednog dana javio se Kokan Mladenović i to je to. Nije više bilo drugih dilema"

MONDO: Kako vidite svoj lik u predstavi, lik Leona Glembaja? Jesu li njegove bitke Hamletovske, jesu li unapred izgubljene, je li zapravo on "crna" ovca porodice Glembaj?

"On je podjednako crna ovca kao što je i Hamlet. Osećajni i mistični ljudi su vrlo često crne ovce. To sad može biti velika tema... Ima puno crnih ovaca koje nisu ni mistične ni osećajne, u principu to su neki ljudi koji se ne slažu sa onim što je oko njih. A oko nas je vrlo često nešto sa čime se zaista ne bi trebalo složiti. U tom smislu svaki normalan čovek u sebi ima jedan deo Hamleta, jedan deo Leona i jedan deo Ahmeta Naerudina. Sve se to manje, više svodi na isto, to je stalno neki vapaj za pravdom, vapaj za jednostavnom komunikacijom, vapaj za ljubavlju, vapaj za razumevanjem...Ja (moj lik) nisam zadovoljan, mene bole neke stvari, i tragično ću završiti. To je Leon kod Krleže, to je Hamlet kod Šekspira, to je Naerudin kod Selimovića...Publika u pozorište ne dolazi da gleda pozlatu i kostime, nego ono ogoljeno. To je ova predstava."

Leon dolazi u očaju, ali i u nadi da će otac da ga pogleda u oči. Sve su to odnosi u porodici, to je ono što ljudi prepoznaju i doživljavaju katarzu na tu temu. Tu nema ni filozofije, ni društvenih, ni socijalnih fenomena, prestaju da važe sve druge dimenzije, osim onih elementarnih. Naravno, svi likovi u tragedijama ulaze sa nadom i izlaze kao tragičari."

MONDO: Vaš maternji jezik je makedonski, srpski ste učili zarad uloga, u Češkoj ste živeli devet godina, pa i tim jezikom odlično vladate. Koliko je vama bilo dodatno teško da spremite tekst kakav je Krležin, na hrvatskom, i sa dosta nemačkog i latinskog?

"Ja jesam ponekad i sam čovek digresije. To je i najuočljivije kod Krleže. Stalno se pitam... možda je čak moja prednost to što je moj maternji jezik dalji od tog jezika koji govorim u predstavi, nego što je možda drugima. Možda imam veću distancu...Zbog toga mislim da udaljenost jezika može biti prednost. Svi jezici ovog prostora su i moji jezici, moj jezik nije švedski. Svuda gde mogu da ispričam vic a da me razumeju, to je tlo gde ja mogu da igram u pozorištu."

MONDO: Da li je igrati "Glembajeve", posle četrdeset godina od poslednjeg izvođenja, pa još u Beogradu, za vas bio veliki izazov?

"Osim izazova samog lika i komada, postoji milion drugih izazova, koji ponekad imaju veze sa pozorištem, ponekad ne...Pritisak javnosti je bio ogroman. Kad je krenuo čitav makerting predstave, i pritisak je rastao. To jednostavno nije moje prirodno okruženje. Ja u životu nisam reklamirao sebe čak i kada sam imao rezultate. Meni je strano da postoji markenting pre proizvoda, ali to tako danas mora. Pogotovo danas kada je pozorište u opasnosti da bude na margini. Ja se divim ljudima koji tako sjajno rade marketing, ali ja bih voleo da pozorište izbori svoje mesto i bez toga. Meni je teško da učestvujem u tome, u stilu: 'dođite da me gledate, biću sjajan!'. To nije razlog zašto sam na sceni, to nije dobra polazna tačka za glumca, ali, naravno, pozorište je sastavljeno od više segmenata. Ja sam deo lanca kakvo pozorište danas jeste. To je kompleksan sistem."

MONDO: Da li je bilo treme pred samu premijeru?

"Treme je bilo, naravno! To je više od treme, odgovornost...To zavisi od čoveka, nema glumca koji nema tremu iz ovih ili onih razloga. Nije reč o tome da li će biti dobro, sjajno, loše, već pitanje koliko si uspeo da daš svoj maksimum u nečemu. A opet sa druge strane pozorište je kolektivni posao i ne zavisi sve od pojedinca. Ne verujem u dobre uloge, verujem u dobre predstave. U tom smislu, to je meni najvažnije, da je predstava dobra, i mislim da smo sa Glembajevima vrlo blizu."

MONDO: Prve impresije i kritike o "Glembajevima" su jako dobre. Kako reagujete na kritiku, dobru ili lošu?

"Nisam previše čitao, pomalo jesam. Naravno da me zanima, nisam od onih koje kao ne zanima šta drugi misle. Zanima me da li se moja istina poklapa sa njihovom istinom. Ja stalno proveravam sebe. To i jeste najuzbudljivije. Lepo je to, godi. Ljudima su drage i mnogo banalnije stvari, recimo kad vam neko kaže da imate lepu frizuru ili da danas lepo izgledate...Bez mišljenja ljudi pozorište je mrtva stvar."

MONDO: Čini se da ste publiku apsolutno osvojili svojom glumom, ovacije su vas ispraćale sa scene, više puta. Da li ste očekivali ovakvu reakciju publike?

"Očekivao sam iz vrlo jednostavnog razloga, jer ljudi pričaju o Leoneu, a ne o meni. On inicira stvari, pokretač je, i brani ljudski rod. To je Leone, a ne ja, i uloga je, kao takva, zapravo ta koja se pre svega dopada ljudima. Ona ih je osvojila!"

MONDO: Gde zapravo živite? Kako usklađujete život na relaciji Beograd-Skoplje...i sva ostala mesta na kojima gostujete?

"Najgore, uslovno rečeno, kod mene je što ja imam osećaj da sam ovde. To počinje da me brine(smeh). U principu živim u Skoplju, u Makedoniji, tamo je moj dom, ali znaš kako kažu: 'Dom ti je gde tamo gde čuvaš skije i masku za gnuranje'. Za sada sam u Skoplju, a za dalje...pa, nikad se ne zna."

MONDO: Ne može a da se ne primeti da zračite nekom mirnoćom i toplinom, kako na sceni, tako i privatno, u razgovoru. Da li to znači i da je vaš privatni život takav?

"Ja sam shvatio sledeće: sav moj nemir trošim u pozorištu. Mir je jedna od najvažnijih stvari na svetu, u svakom smislu te reči. Pokušavam i uspevam, na neki način da budem miran koliko god je to moguće. Trudim se da bar onaj višak nemira ostavim u pozorištu, da bih mogao ostale važne stvari u životu da odživim normalno. Dovoljno je, sam po sebi život nemiran...da bih ja još multiplicirao taj nemir."

MONDO: Da li ste čovek koji zazire od izazova i smatra ih nepotrebnim u životu ili volite da se prepustite i vidite gde će vas "voda odneti"?

"Reći ću to ovako...Volim da pojedem jednu pljeskavicu. Ne znači da će, ako pojedeš mnogo, da ti bude bolje. Naprotiv, biće ti lošije, možeš i da povratiš. To je moja gurmanska deviza o životu. Mera je pored mira jedna od najvažnijih stvari u životu."

MONDO: A ljubav? Gde se tu uklapa ljubav?

"Negde između mira i mere. Ne, ne...ljubav je beskompromisna stvar, ali da bi mogao da uživaš u takvoj ljubavi, moraš sebi da obezbediš balans. Ljubav nema veze samo sa mirom, ona je i strast, u smislu strasti življenja. Ljubav bez mira i mere je vrlo teška stvar. Verovatno je to gotovo neizvodljivo...".

MONDO: Igrali ste epizodnu ulogu i u filmu "Montevideo", Dragana Bjelogrlića. Kakvi su vaši utisci o tom filmu?

"Bio sam na jednoj projekciji i nakon toga sam samo rekao: Ovo je lepo. Sve što bih dalje govorio o tom filmu bilo bi...sitnio bih novac. Toliko divnih glumaca i toliko odnosa u filmu, zaista to lepo izgleda. Nakon onoga što sam video i osetio u filmu, ostalo mi je samo da izgovorim, ovo je zaista lepo. Volim kad čovek ima ideale, ideali su dimenzija tog lepog. Čovek bez ideala je samo produkt Darvina i ništa drugo.

(Maša Čović, MONDO)