U Moskvi je u sredu, u 84. godini, preminuo poznati ruski filozof Aleksandar Zinovjev, jedan od prvih sovjetskih disidenata, koji je zbog svojih političkih uverenja u izgnanstvu proveo više od 20 godina.
Prema rečima njegove udovice Olge, Zinovjev je umro od raka mozga.
Ovaj naučnik svetskog glasa u Rusiju se vratio 1999. i od tada je predavao na Filozofskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta, gde će 15. maja biti održana komemoracija.
Zinovjev je prvi put uhapšen još 1939. zbog antistaljinističkih istupanja, bio je u zatvoru, pobegao i više godina putovao po zemlji da bi izbegao novo hapšenje. Borio se u Drugom svetskom ratu prvo u tenkovskim jedinicama, a onda u jurišnoj avijaciji, a za ratne zasluge dobio je više ordena i medalja.
Posle rata bavio se naučnim, pedagoškim i književnim radom da bi se 1970-tih godina istakao kao jedan od najoštrijih kritičara komunizma.
Pošto je 1976. u Švajcarskoj objavio satirično delo „Zjapeće visine“, dve godine kasnije proteran je iz SSSR i naredne dve decenije provodi u izgnanstvu, najviše u Nemačkoj. Državljanstvo SSSR mu je vraćeno tek 1990. godine.
Jedini je ruski dobitnik ugledne nagrade Aleksisa de Tokvila, a autor je preko 40 knjiga, medju kojima su “Parabelum”, “Homo sovjetikus”, “Ruka Kremlja”, “Katastrojka”, "Komunizam kao realnost", “Kriza komunizma”, “Zapad” i druge.
Zinovjev je isticao da ruska javnost ima pardoksalan odnos prema njemu. "Proterali su me zbog antikomunizma, a sada me optužuju za komunističke poglede“, kazao je jednom prilikom, a svojim kritičarima u prošlogodišnjem intervjuu radiju “Eho Moskve” poručio: "Potpisujem se ispod svakog retka svojih knjiga, jer je sve što sam pisao bilo iskreno“.
Zinovjev je, kao i još jedan ruski disident Aleksandar Solženjicin, oštro osudjivao Zapad zbog materijalizma, ali za razliku od Solženjicina, koji se odrekao sovjetskog sistema u ime panslavizma, on je u komunizmu nalazio i neke pozitivne osobine.
U jednom intervjuu zapadnim medijima posle neuspelog puča u Moskvi 1991. Zinovjev je čak ocenio da je Oktobarska revolucija bila „najbolji period istorije Rusije“.
Sovjetski režim imao je malo toga zajedničkog sa komunizmom Marksa i Engelsa, naglašavao je on, ali je kolektivistički pristup sasvim odgovarao potrebama stanovništva što se tiče materijalnog blagostanja i obrazovanja i omogućio je da se Rusija izvuče iz zaostalosti.
I mada se u "Zjapećim visinama" nemilosrdno obrušio na godine Brežnjevljeve stagnacije, podjednako oštre kritike uputio je više godina kasnije i na račun ideologa perestrojke Mihaila Gorbačova, Aleksandra Jakovljeva i Borisa Jeljcina, koji su, po njegovom mišljenju, uništili Sovjetski Savez i pustili da ga rasturi zapadni kapitalizam.
Na predsedničkim izborima u Rusiji 1996. Zinovjev je podržao lidera ruskih komunista Genadija Zjuganova, tvrdeći da samo komunisti mogu da vrate zemlji staru moć i spasu je od zapadne kolonizacije.
U jednom od svojih radova „Idi na Golgotu“ iz 1982. Zinovjev je razmišljao zašto je ruski narod tako sklon patnji.
"Mi Rusi imamo bogato istorijsko iskustvo u tome. Patnje su postale naš uobičajen način života i naša priroda. Mi patimo sa umišljajem, sa talentom, s velikom hrabrošću i strpljivošhu, može se reći, profesionalno. I naravno, s uživanjem. Mi Rusi predstavljamo u svetskoj kulturi ne samo komunističke ideje, špijune, votku, ikonu i matrjoške, već i prvoklasne paćenike“, napisao je Zinovjev.
(Tanjug)
Prema rečima njegove udovice Olge, Zinovjev je umro od raka mozga.
Ovaj naučnik svetskog glasa u Rusiju se vratio 1999. i od tada je predavao na Filozofskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta, gde će 15. maja biti održana komemoracija.
Zinovjev je prvi put uhapšen još 1939. zbog antistaljinističkih istupanja, bio je u zatvoru, pobegao i više godina putovao po zemlji da bi izbegao novo hapšenje. Borio se u Drugom svetskom ratu prvo u tenkovskim jedinicama, a onda u jurišnoj avijaciji, a za ratne zasluge dobio je više ordena i medalja.
Posle rata bavio se naučnim, pedagoškim i književnim radom da bi se 1970-tih godina istakao kao jedan od najoštrijih kritičara komunizma.
Pošto je 1976. u Švajcarskoj objavio satirično delo „Zjapeće visine“, dve godine kasnije proteran je iz SSSR i naredne dve decenije provodi u izgnanstvu, najviše u Nemačkoj. Državljanstvo SSSR mu je vraćeno tek 1990. godine.
Jedini je ruski dobitnik ugledne nagrade Aleksisa de Tokvila, a autor je preko 40 knjiga, medju kojima su “Parabelum”, “Homo sovjetikus”, “Ruka Kremlja”, “Katastrojka”, "Komunizam kao realnost", “Kriza komunizma”, “Zapad” i druge.
Zinovjev je isticao da ruska javnost ima pardoksalan odnos prema njemu. "Proterali su me zbog antikomunizma, a sada me optužuju za komunističke poglede“, kazao je jednom prilikom, a svojim kritičarima u prošlogodišnjem intervjuu radiju “Eho Moskve” poručio: "Potpisujem se ispod svakog retka svojih knjiga, jer je sve što sam pisao bilo iskreno“.
Zinovjev je, kao i još jedan ruski disident Aleksandar Solženjicin, oštro osudjivao Zapad zbog materijalizma, ali za razliku od Solženjicina, koji se odrekao sovjetskog sistema u ime panslavizma, on je u komunizmu nalazio i neke pozitivne osobine.
U jednom intervjuu zapadnim medijima posle neuspelog puča u Moskvi 1991. Zinovjev je čak ocenio da je Oktobarska revolucija bila „najbolji period istorije Rusije“.
Sovjetski režim imao je malo toga zajedničkog sa komunizmom Marksa i Engelsa, naglašavao je on, ali je kolektivistički pristup sasvim odgovarao potrebama stanovništva što se tiče materijalnog blagostanja i obrazovanja i omogućio je da se Rusija izvuče iz zaostalosti.
I mada se u "Zjapećim visinama" nemilosrdno obrušio na godine Brežnjevljeve stagnacije, podjednako oštre kritike uputio je više godina kasnije i na račun ideologa perestrojke Mihaila Gorbačova, Aleksandra Jakovljeva i Borisa Jeljcina, koji su, po njegovom mišljenju, uništili Sovjetski Savez i pustili da ga rasturi zapadni kapitalizam.
Na predsedničkim izborima u Rusiji 1996. Zinovjev je podržao lidera ruskih komunista Genadija Zjuganova, tvrdeći da samo komunisti mogu da vrate zemlji staru moć i spasu je od zapadne kolonizacije.
U jednom od svojih radova „Idi na Golgotu“ iz 1982. Zinovjev je razmišljao zašto je ruski narod tako sklon patnji.
"Mi Rusi imamo bogato istorijsko iskustvo u tome. Patnje su postale naš uobičajen način života i naša priroda. Mi patimo sa umišljajem, sa talentom, s velikom hrabrošću i strpljivošhu, može se reći, profesionalno. I naravno, s uživanjem. Mi Rusi predstavljamo u svetskoj kulturi ne samo komunističke ideje, špijune, votku, ikonu i matrjoške, već i prvoklasne paćenike“, napisao je Zinovjev.
(Tanjug)
Pridruži se MONDO zajednici.