Izdavačka kuća " Narodna knjiga" je, posle biografije Atile, objavila, od istog autora, Džona Mena, biografiju drugog globalnog osvajača sa Istoga Džingis kana.
Izdavačka kuća " Narodna knjiga" je, posle biografije Atile, objavila, od istog autora, Džona Mena, biografiju drugog globalnog osvajača sa Istoga Džingis kana.U knjizi "Džings kan-život, smrt, uskrsnuće" Men pokušava da približi savremenom čitaocu sredinu iz koje je monoglski osvajač potekao, da sažeto prikaže njegova osvajanja, objasni u čemu je tajna njegovog uspeha, da ispriča sve nejasnoće oko njegove smrti, groba, a posebnu pažnju posvećuje njegovim naslednicima koji su nastavili Džingisovo delo, ali posle dva veka moć Mongola je zauvek uništena.
Men se nije ograničio da pročita izuzetno obimnu literaturu koja je navedena na kraju knjige, već je u više navrata putovao po Mongoliji, Kini i centralnoj Aziji da bi doneo zanimljive putopise u kojima opisuje današnje stanje onih mesta koja se smatraju za važna kada je reč o vladavini Džingvis kana i sudbinu njegove imperije.
Autor se obratio i psiholozima da mu objasne korene Džingisovog karaktera, jer on je ostao upamćen kao najokrutniji osvajač svih vremena. Iako je Atila, koji je živeo skoro hiljadu godina pre Džingisa, dobio nadimak "Bič Božiji", Džingis ga je daleko nadmašio, ne samo po prostanstvima koja je osvojio, nego po surovosti, jer je, za vreme mongolske najezde na Kinu, centralnu Aziju, Bliski istok i Evropu pobijeno na milione ljude.
Rodjen kao Temudžin 1160. godine on je imao veoma teško detinjstvo, uz majku koja je rano ostala samohrana, ali je uspeo prvo da se nametne kao vodja svoga klana, zatim da ujedini sva mongolska plemena, kada je i dobio novo ime Džingis kan, da bi umro 1227. kao osvajač najvećeg carstva koje je ikad stvoreno.
Autor biografije istražuje kako je Džingis, koji je bio nepismen, stvorio veoma efikasnu državnu organizaciju koja je obezbedila funkcionisanje vlasti i kako su njegovi sinovi, a pre svega unuci (Kublaj kan) još više uvećali i još bolje učrvstili mongolsku vlast nad tako moćnim i kultruno superiornijim državama kakve su bile Kina, Rusija, Persijsko carstvo, pa sve do Poljske i Madjarske koja je još Džingisu bila krajnji cilj, sledeći put Atile.
Odgajen u šamanizmu, on nije vodio verske ratove, već je čak uveo versku toleranciju prema porobljenim narodima, već je jednostavno verovao da mu je samo Nebo odredilo da vlada svetom i da je to njegova misija. To što su mu se na putu ka tom cilju isprečili neki gradovi, neke države, narodi, njega nije obeshrabrilo već je tokom svojih osvajanja stalno usavršavao metode ratovanja da mu na kraju nisu mogla odoleti i najčvršća utvrdjenja.
(Tanjug)
