Sada kada su zemni ostaci kralja Petra II, posle sedamdeset i dve godine izgnanstva, vraćeni u otadžbinu, sve je izvesnije da će u porodičnu grobnicu na Oplencu biti prebačeni i ostali članovi ovog kraljevskog doma, sahranjeni širom sveta.
Međutim, niko ne spominje još jednu liniju naslednika Đorđa Petrovića. Naime, još kad je Petar I Karađorđević 1903. stigao u Beograd, objavljeno je da novi kralj ima troje dece, brata i sinovca. Ali četvorica Karađorđevića preskočena su u rodoslovu kraljevskog doma.
To su bila dva blizanca, koje je knezu Arsenu rodila njegova zakonita žena, kneginja Demidov di San Donato, a koje on nije priznao.
Druga dva Karađorđevića bili su kneževi Aleksije i Božidar, koji su predstavljali „stariju granu" Voždovog potomstva i kojima niko nije osporavao legitimnost. Oni su bili sinovi Đorđa Karađorđevića i Sare, ćerke kapetana Miše Anastasijevića.
Karađorđe je imao dva sina: starijeg, Aleksija, koji je bio ruski oficir, i mlađeg Aleksandra, koji je kao knez vladao Srbijom od 1842. do 1858. Aleksije je bio oženjen ćerkom slavnog ženevskog lekara i ruskog plemića Tronhina. Ona mu je rodila sina Đorđa i uskoro umrla, a ubrzo je umro i on. Taj sin, Đorđe Karađorđević, bio je vaspitavan u Rusiji i postao je ruski oficir.
Kako je taj Đorđe bio sin starijeg Karađorđevog sina, kapetan Miša Anastasijević je rešio da njemu da svoju ćerku Saru, pa da onda svrgne kneza Aleksandra i za kneza postavi svoga zeta. Potrošio je 100.000 dukata da to sprovede u delo, sazidao je za njih dvor, koji je docnije poklonio Beogradskom univerzitetu i koji i danas postoji kao spomen na tu neostvarenu ambiciju, piše "Politika".
Sara Karađorđević spada u red najzanimljivijih i najnesrećnijih žena koje je Srbija iznedrila u devetnaestom veku. Njen otac bio je najbogatiji Srbin tog vremena, možda bogatiji i od samog kneza Miloša. Bila je smeđa, zelenkastih očiju, vižljasta, svirala violinu, govorila francuski i nemački. Donosila je miraz od 200.000 forinti godišnje rente.
Kad se udala za Đorđa Karađorđevića postala je ozbiljna žena, koja se strasno bavila samo politikom. Živela je sve do Drugog svetskog rata, doživljavajući razne promene i lične nesreće. Prvo joj je umro muž, koga je volela, a zatim kći, koju je obožavala. Ostala su joj dva sina - Aleksije i Božidar.
Posle udaje nastanila se u Parizu, gde je kupila kuću u blizini Bulonjske šume, i u salon primala sve srpske i ruske opozicionare, živo radeći na obaranju Obrenovića, u težnji da svog starijeg sina Aleksija dovede na srpski presto.
Međutim, sinovi joj nisu bili ni borbeni ni zatrovani politikom kao ona. Aleksije je bio „monden", koji je potrošio veliki deo materinog bogatstva. Imao je svoje uspone i padove, svoje „svetle trenutke" i časove teške depresije – kad bi izgubio novac na trkama, za kartaškim stolom ili u društvu žena iz "Mulen ruža".
Božidar je bio boem i umetnik. Imao je manire koji su ga kategorisali kao čudaka. Bavio se muzikom, pisao kritike, bavio se raznim umetničkim zanatima... Aleksej i majka nalazili su se u večitom ratu, a vrhunac tog sukoba izbio je 29. maja 1903, kada su Obrenovići nestali sa istorijske scene, a on dao štampi izjavu da ga ne interesuje srpski presto.
Tada mu je kneginja Sara opalila šamar pred gomilom novinara, urlajući: „Zar sam ja rodila ovakvog izroda i slabića?" Smela, gruba i ratoborna, imala je strašan jezik i nije birala reči. Kada su potrošene poslednje zalihe kapetan-Mišinog bogatstva, Aleksije se oženio jednom bogatom Amerikankom, koja mu je otplatila sve dugove pod uslovom da usvoji njenu kćer i da joj svoje ime i titulu.
Ovo je samo povećalo razdor između sina i majke, koja nije htela da vidi ni tu snahu – princezu Darju, ni njenu kćer. Ona koja je razgovarala još s knezom Milošem, sretala Njegoša u Beču, svađala se s Vukom Karadžićem, prepirala s "matorim Garašaninom", igrala valcer s knezom Mihailom, znala caricu Evgeniju i Napoleona III, slušala Viktora Igoa, nije mogla da prihvati američku skorojevićku.
Aleksej i njegova kneginja Darja bili su u Srbiji kada je počeo Prvi svetski rat. Princeza Darja vodila je 1914. i 1915. godine jednu bolnicu, a docnije je objavila knjigu o povlačenju naše vojske kroz Albaniju.
Kralj Petar I je sinovcu Aleksiju dao pukovnički čin i Karađorđevu zvezdu trećeg reda, zbog čega je Vladan Đorđević pisao o njemu kao o "jedinom Karađorđeviću III klase". Aleksije je umro za vreme epidemije španskog gripa 1920. godine u Ženevi.
Pred svoju smrt kneginja Sara je bila žrtva velike prevare. Novac koji je imala izvukao joj je neki naš čovek. Kao izvršilac njenog testamenta, on je kupio za nju grobnicu na Per Lašezu u Parizu, ali ne na njeno, nego na svoje ime. Nekoliko dana posle njene sahrane prodao je tu grobnicu i ovlastio grobljansku upravu da gospođu Saru bace u "opštu raku".
(MONDO)
To su bila dva blizanca, koje je knezu Arsenu rodila njegova zakonita žena, kneginja Demidov di San Donato, a koje on nije priznao.
Druga dva Karađorđevića bili su kneževi Aleksije i Božidar, koji su predstavljali „stariju granu" Voždovog potomstva i kojima niko nije osporavao legitimnost. Oni su bili sinovi Đorđa Karađorđevića i Sare, ćerke kapetana Miše Anastasijevića.
Karađorđe je imao dva sina: starijeg, Aleksija, koji je bio ruski oficir, i mlađeg Aleksandra, koji je kao knez vladao Srbijom od 1842. do 1858. Aleksije je bio oženjen ćerkom slavnog ženevskog lekara i ruskog plemića Tronhina. Ona mu je rodila sina Đorđa i uskoro umrla, a ubrzo je umro i on. Taj sin, Đorđe Karađorđević, bio je vaspitavan u Rusiji i postao je ruski oficir.
Kako je taj Đorđe bio sin starijeg Karađorđevog sina, kapetan Miša Anastasijević je rešio da njemu da svoju ćerku Saru, pa da onda svrgne kneza Aleksandra i za kneza postavi svoga zeta. Potrošio je 100.000 dukata da to sprovede u delo, sazidao je za njih dvor, koji je docnije poklonio Beogradskom univerzitetu i koji i danas postoji kao spomen na tu neostvarenu ambiciju, piše "Politika".
Sara Karađorđević spada u red najzanimljivijih i najnesrećnijih žena koje je Srbija iznedrila u devetnaestom veku. Njen otac bio je najbogatiji Srbin tog vremena, možda bogatiji i od samog kneza Miloša. Bila je smeđa, zelenkastih očiju, vižljasta, svirala violinu, govorila francuski i nemački. Donosila je miraz od 200.000 forinti godišnje rente.
Kad se udala za Đorđa Karađorđevića postala je ozbiljna žena, koja se strasno bavila samo politikom. Živela je sve do Drugog svetskog rata, doživljavajući razne promene i lične nesreće. Prvo joj je umro muž, koga je volela, a zatim kći, koju je obožavala. Ostala su joj dva sina - Aleksije i Božidar.
Posle udaje nastanila se u Parizu, gde je kupila kuću u blizini Bulonjske šume, i u salon primala sve srpske i ruske opozicionare, živo radeći na obaranju Obrenovića, u težnji da svog starijeg sina Aleksija dovede na srpski presto.
Međutim, sinovi joj nisu bili ni borbeni ni zatrovani politikom kao ona. Aleksije je bio „monden", koji je potrošio veliki deo materinog bogatstva. Imao je svoje uspone i padove, svoje „svetle trenutke" i časove teške depresije – kad bi izgubio novac na trkama, za kartaškim stolom ili u društvu žena iz "Mulen ruža".
Božidar je bio boem i umetnik. Imao je manire koji su ga kategorisali kao čudaka. Bavio se muzikom, pisao kritike, bavio se raznim umetničkim zanatima... Aleksej i majka nalazili su se u večitom ratu, a vrhunac tog sukoba izbio je 29. maja 1903, kada su Obrenovići nestali sa istorijske scene, a on dao štampi izjavu da ga ne interesuje srpski presto.
Tada mu je kneginja Sara opalila šamar pred gomilom novinara, urlajući: „Zar sam ja rodila ovakvog izroda i slabića?" Smela, gruba i ratoborna, imala je strašan jezik i nije birala reči. Kada su potrošene poslednje zalihe kapetan-Mišinog bogatstva, Aleksije se oženio jednom bogatom Amerikankom, koja mu je otplatila sve dugove pod uslovom da usvoji njenu kćer i da joj svoje ime i titulu.
Ovo je samo povećalo razdor između sina i majke, koja nije htela da vidi ni tu snahu – princezu Darju, ni njenu kćer. Ona koja je razgovarala još s knezom Milošem, sretala Njegoša u Beču, svađala se s Vukom Karadžićem, prepirala s "matorim Garašaninom", igrala valcer s knezom Mihailom, znala caricu Evgeniju i Napoleona III, slušala Viktora Igoa, nije mogla da prihvati američku skorojevićku.
Aleksej i njegova kneginja Darja bili su u Srbiji kada je počeo Prvi svetski rat. Princeza Darja vodila je 1914. i 1915. godine jednu bolnicu, a docnije je objavila knjigu o povlačenju naše vojske kroz Albaniju.
Kralj Petar I je sinovcu Aleksiju dao pukovnički čin i Karađorđevu zvezdu trećeg reda, zbog čega je Vladan Đorđević pisao o njemu kao o "jedinom Karađorđeviću III klase". Aleksije je umro za vreme epidemije španskog gripa 1920. godine u Ženevi.
Pred svoju smrt kneginja Sara je bila žrtva velike prevare. Novac koji je imala izvukao joj je neki naš čovek. Kao izvršilac njenog testamenta, on je kupio za nju grobnicu na Per Lašezu u Parizu, ali ne na njeno, nego na svoje ime. Nekoliko dana posle njene sahrane prodao je tu grobnicu i ovlastio grobljansku upravu da gospođu Saru bace u "opštu raku".
(MONDO)
