U muzeju "Ponišavlje" u Pirotu već decenijama ljubomorno čuvaju eksponat, po mnogo čemu jedinstven u Srbiji, a možda i u Evropi, pišu "Večernje novosti". Reč je o vojničkom hlebu - tainu, umešenom daleke 1912. godine, u vreme kada su se nad Srbijom nadvili ratovi i beda.
U muzeju "Ponišavlje" u Pirotu već decenijama ljubomorno čuvaju eksponat, po mnogo čemu jedinstven u Srbiji, a možda i u Evropi, pišu "Večernje novosti".Reč je o vojničkom hlebu - tainu, umešenom daleke 1912. godine, u vreme kada su se nad Srbijom nadvili ratovi i beda.
Priče o hlebu ne bi ni bilo da nije bilo Alekse Zdravkovića, pirotskiog regruta i terzije, koji je uoči Prvog balkanskog rata, kao i mnogi njegovi vršnjaci, dobio poziv za mobilizaciju, da vojuje, kako se tada govorilo, i spasava čast Srbije.
"Ovo je zaista jedan od naših najdražih eksponata o kome posebno brinemo", kaže istoričarka Mila Savić.
Aleksu je, pre nego što će krenuti u rat, majka zavetovala da nipošto ne pojede prvo sledovanje vojničkog hleba koje dobije u kasarni. Verovala je da prvi vojnički hleb čuva vojnika, da na njega neće tane, ni geler. Uz hleb su obično išle i druge amajlije koje su se ušivale u šinjel i drugu vojničku odeću.
Te 1912. brižna majka nije ni slutila da će svog Aleksu, ako uopšte preživi, videti tek za šest godina.
A onda su, jedna za drugom, krenule bitke. Sa tainom na dnu torbe, Aleksa je ratovao na jugu Srbije, u Makedoniji, a zatim je kroz kosmetske i albanske gudure dospeo do Krfa.
Sledi proboj Solunskog fronta, Kajmakčalan, Bitolj, Skoplje i, konačno, 1918. otadžbina Srbija. Posle šest godina vojevanja, Aleksa se sa tainom u torbi vratio tamo odakle je i krenuo, kao prekaljeni ratnik i više puta odlikovani narednik Trećeg pešadijskog puka. Gvozdenog puka, kako su ga tada zvali.
Zdravkovići su svoj tain čuvali sve do kraja šezdesetih godina prošloga veka. Aleksa je svojim sinovima često pričao kako je sa drugovima, pre svakog juriša, ljubio budjavi tain i opet ga vraćao u torbu. Nijednog momenta mu na pamet nije palo da prekrši majčin zavet i pojede ga. Amajlija je nadživela svog vlasnika, ali i mnoge u porodici Zdravković. Aleksa se posle ratovanja oženio i podigao četvoricu sinova i jednu kćerku. Jedno vreme je radio kao poštar, zatim terzija, a naprasno je umro 1941. godine, kada je bugarska okupaciona vojska ušla u Pirot. Kažu, nije mogao to da podnese.
Krajem šezdesetih godina tain je, zajedno sa kutijom u kojoj su ga čuvali Zdravkovićevi potomci, dospeo u pirotski muzej, i to na nesvakidašnji način.
Tadašnji direktor Muzeja "Ponišavlje" Branko Najdanović je, u dogovoru sa direktorom Elektrodistribucije, Predragom Igićem Tomicom, potomcima Alekse Zdravkovića obećao priključak za struju, pod uslovom da tain poklone Muzeju. Obećanje je ispunjeno, i od tada je tain na sigurnom.
Junak ove priče u Pirotu nema direktnih potomaka. Svi su se raselili ili poumirali. Jedine uspomene na njega su tain i pregršt medalja u muzeju.
(MONDO)
