Jedan od najpopularnijih srpskih i jugoslovenskih pisaca Branko Ćopić napustio je ovaj svet skokom sa Brankovog mosta u Beogradu pre tri decenije, 26. marta 1984. godine.

Ćopić je autor izuzetne popularnosti, neobično plodan, sa, za naše prilike, neverovatnim tiražima. Pritom, njegova dela su prevedena i objavljena na više od 30 jezika širom sveta.

Prvu književnu nagradu je dobio 1938. od Akademije sedam umetnosti za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu iduće godine, potom nagradu Srpske kraljevske akademije 1940. godine.

Krajem pedesetih objavio je knjigu za decu "Orlovi rano lete", prvi deo "partizanske trilogije". Njegoševu nagradu dobio je 1972. za antologijsku zbirku pripovedaka ''Bašta sljezove boje''. Ćopić je tu knjigu objavio 1970. godine.

Dobitnik je i Nagrade AVNOJ-a, a NIN-ovu nagradu za najbolji roman dobio je 1958. godine za roman "Ne tuguj, bronzana stražo". Od 1968.godine bio je član SANU.

Rođen je 1. januara 1915. u Hašanima kod Bosanske Krupe, danas Federacija BiH.
"Rođen sam početkom Prvog svetskog rata. U to isto vreme moj otac, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a moj stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv austrougarskih zavojevača. Tako su se dva brata, nalazeći se u dve zaraćene vojske, borili ustvari jedan pored drugoga. Tek pošto se rat završio, moj otac i stric Nidžo nađoše se ponovo zajedno, u istoj kući. Od njih sam dobio svoje prve igračke, mesingane puščane čaure i čuo prve ratne priče", opisivao je Ćopić atmosferu njegovog detinjstva.

Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu.

Postoji lokalno predanje, prema kojem je on, navodno, bio prvo dete u njegovom kraju koje je ime dobilo po pesniku Branku Radičeviću.

Filosofiju i pedagogiju dipomirao je u Beogradu 1940. godine. U to vreme objavljivao je kratke priče u "Politici".

Napad na Jugoslaviju 1941. godine, zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Mariboru, da bi se ubrzo potom u rodnoj Krajini u leto te 1941. priključio ustanicima partizanima. Relativno brzo postao je politički komesar, u isto vreme i dopisnik partizanskih listova banjalučkog "Glasa" i "Borbe".

Pisao je skečeve, pozorišne predstave, U Beogradu je posle rata bio glavni urednik lista "Pionir", a potom profesionalni pisac.

"Pisanje za decu za mene je najlepši posao, najprijatnija zabava i najbolji odmor. Kad završim jednu knjigu za decu, ja se osećam tako veseo i raspoložen kao da se vraćam s neke velike majske svečanosti", rekao je on. Očigledno, pisanjem bajkovitih priča o detinjstvu i ratu branio je i samog sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije.