Dobitnica Nobelove nagrade za književnost za ovu godinu Doris Lesing je pisac koji već nekoliko godina figurira u najužem krugu pretendenata za tu nagradu, rekao je danas Tanjugu izdavač Nenad Šaponja.
Dobitnica Nobelove nagrade za književnost za ovu godinu Doris Lesing je pisac koji već nekoliko godina figurira u najužem krugu pretendenata za tu nagradu, rekao je danas Tanjugu izdavač Nenad Šaponja.Lesingova je rodjena 1919. godine, u Iranu, kao Doris Mej Tejlor, ćerka britanskih roditelja, najstarija je dobitnica Nobelove nagrade i 11. književnica kojoj je pripalo to najveće priznanje.
Na književnoj sceni se pojavila 1948. kratkom pričom, a prva knjiga je bila "Trava koja peva" 1950. godine, da bi tek 1962. stekla medjunarodnu popularnost romanom "Zlatna beležnica".
Za taj roman se u saopštenju Švedske Akademije kaže da ga je feministički pokret dočekao kao pionirsko delo i da pripada malobrojnim delima koja daju "novi pogled na muško-ženske odnose".
Kao njena druga značajna dela pominje se "Leto pre mraka" iz 1973 i "Peto dete" 1988.
Šaponja, koji je 2004. godine u zrenjaninskoj "Agori", objavio kontroverzni roman Lesingove "Peto dete", rekao je Tanjugu da za njega "i kao čitaoca i kao urednika, to nije iznenadjenje".
Prema njegovim rečima, Lesingova je jedna od najznačajnijih britanskih književnica druge polovine 20. veka.
"Doris Lesing je poznata prvenstveno po knjizi 'Zlatna beležnica'. koja je izašla 1962. godine i koju sam takodje želeo da objavim. Ona je obimna, ima preko 600 strana, i govori o životu jedne književnice koja je rastrzana izmedju različitih uloga supruge, pisca, političkog aktivista, ljubavnice i duboko je autobiografska" kazao je Šaponja.
"Lesingova u svojim knjigama obuhvata neke od najbitnijih društvenih problema od rasizma do feminizma i uloge porodice u savremenom društvu", dodao je on.
Šaponja je naveo da je autorka "šezdesetih godina zaslužila naziv vodeće postmoderne feministkinje, mada u pricipu osporava takva čitanja svojih dela".
Prema njegovim rečima, "Peto dete" je knjiga koja se bavi psihologijom otudjenosti u zatvorenoj sredini, odnosno pokušava da pokaže kako porodični život može da bude u stvari horor, ili to jeste.
Šaponja je naveo da se "oko knjige u Britaniji, kada je 1988. izašla, podigla velika prašina zato što autorka dovodi u pitanje, književno vešto, osnovne društvene vrednosti na kojima počiva društvo, odnosno porodica".
Ona se, kako je primetio urednik, suprotstavlja dominantnom trendu mišljenja, od hipi generacije pa nadalje, kad je uloga porodice dosta relativizovana.
Njeni junaci su sasvim suprotni, imaju ideju o porodici još od Viktorijanske epohe, znači da imaju stabilnu čvrstu zajednicu sa osmoro dece, dodao je on.
Kada stignu do petog deteta i tada nastaje haos, jer ono jeste drugačije i tom svojom "drugačijošću"osporava čitav sistem na kome počiva društvo i sama ta porodica, naveo je urednik.
Stvari se uzdižu, kako kaže Šaponja, do "praktično antičke tragedije, jer se porodica nepovratno raspala".
Prema njegovom mišljenju, to je kratka ali efektna opora knjiga, koja zaista pokazuje kako pisac može ozbiljno ući i u slojevitu društvenu tematiku.
(Tanjug)
