Premijera predstave u kojoj igraju Nikola Đuričko, Bojan Dimitrijević, Nikola Rakočević, Miloš Samolov, Marta Bjelica i Joakim Tasić je u petak u 20.30 na Sceni Studio JDP. Dramu italijanskog nobelovca u prevodu Ive Juriše adaptirala je Sara Radojković, dramaturg predstave. Scenograf je Vera Stanišić, kostimograf Vladislava Joldžić a kompozitor i dizajner zvuka Danica Vujošević.

Slučajna smrt jednog anarhiste (1970/71) dokumentuje epizodu u italijanskoj istoriji poznatiju kao Godine olova – talas terorističkih napada s kraja 1960­-ih. koji je trajao do početka 1980­-ih.

Ova komedija Darija Foa, konkretno, opisuje događaje vezane za slučaj neobične smrti Đuzepa Pinelija uhapšenog nakon eksplozije bombe u Nacionalnoj Poljoprivrednoj Banci u Milanu 1969, kada je širom Italije uhapšeno preko 80 anarhista. Pineli je bespravno zadržan u stanici 3 dana i 3 noći, sve dok sa četvrtog sprata nije "ispao" kroz prozor.

O toj smrti ne bi se, verovatno, ni pisalo u javnosti da se u blizini nije održavala konferencija za štampu te je nekoliko novinara, pukom igrom slučaja, prisustvovalo događaju.

Sam Dario Fo izveo je premijerno ovaj komad godinu dana nakon pomenutog incidenta, a zatim nastavio da ga sa svojom trupom igra, i to po stadionima, fabrikama, halama. Za potrebe pisanja komada, koristio je dokumentarnu građu, sudske i policijske izveštaje, ne bi li publiku/javnost u celosti obavestio o tom događaju i raskrinkao sve nelogičnosti vezane za smrt jednog anarhiste.

I posle više od četiri decenije, Dario Fo je i dalje vodeći italijanski dramski pisac: njegova istrajnost da progovori u ime radničke klase, glasom dramatičara koji je neuporedivo istinitiji od bogougodnih, zvaničnih istina establišmenta.


"Živimo u jednom krajnje zbunjujućem vremenu u kojem se teško razaznaje šta je istina a šta laž. Ovo važi za sve aspekte društvenog postojanja ali se najviše prelama u odnosu pojedinca prema državi i državnim institucijama. Fo se u drami "Slučajna smrt jednog anarhiste" bavi mehanizmima društvene eksploatacije kroz tadašnju postavku italijanskog policijskog i pravnog sistema, opštom relativizacijom pojma istine i mehanizmima kojima se spinuju priče koje dolaze do građana. Danas, skoro 50 godina nakon nastajanja ovog dela, malo šta se promenilo na bolje, ako se stvari nisu i pogoršale. Moramo postaviti pitanje čemu relativizacija realnosti zapravo služi? Šta mi znamo, koliko znamo i da li je sve što nam se govori bitno? I na samom kraju­ da li i u kojoj meri nas naša država eksploatiše, i ako da ­ za čije dobro?", pita se rediteljka Maja Maletković.

Zbog čega Vas se ovaj komad lično tiče?

"Nadovezujući se na prethodno pitanje, ovaj komad je meni, sem toga o čemu govori bitan zbog načina na koji Fo priča svoju priču. Foovo dobijanje Nobelove nagrade 1997. je jedan deo kulturne elite doveo u stanje apsolutne revoltiranosti, te su tvrdili da se jedno tako značajno priznanje ne bi smelo dati jednom "klovnu i zabavljaču naroda". Međutim, upotreba farse i parodije u svim njegovim delima pa i u Slučajna smrt jednog anarhiste, zbog koje je Fo često kritikovan, je svesna politička odluka s njegove strane. Snaga ovog komada a i naše predstave je u gromoglasnom smehu koji izaziva kod publike. Smejmo se onome što nas boli jer tako postajemo svesni moći koju u sebi nosimo!"

Šta Vam se najviše sviđa u predstavi koja nastaje?

"Ono što smatram za najveći kvalitet ovog procesa je lepota građenja sveta naše predstave. Tim koji stvara Slučajnu smrt jednog anarhiste čine najlucidniji, najtalentovaniji, najduhovitiji i najdivniji ljudi pozorišne scene grada Beograda ­ što na sceni, što iza nje, i svaka proba je praznik. Verujem da će tu čistu radost i uživanje u svakom aspektu rađanja ove predstave i naša publika osetiti, onda kada dođe vreme da joj otvorimo vrata".