Zašto pažljivije niste čitali Nušića?

Zajedno sa "Šeširom profesora Koste Vujića" i "Doživljajima Nikoletine Bursaća" obavezna lektira za osmi razred osnovne škole za srpske đake je "Sumnjivo lice". Branislav Nušić je ovu komediju napisao između 1887. i 1888, kada je bio u dvadesetim godinama i pod uticajem Gogoljevim ismevao našu unutrašnju birokratiju. U to vreme na vlasti u Srbiji bili su kralj Milan (1868 - 1889), pa kralj Aleksandar Obrenović (1889 - 1903). Prvi put je prikazan u beogradskom Narodnom pozorištu 29. maja 1923. Primećujete da je tu razlika od 36 godina?

Znate li šta se događalo u tom periodu sa rukopisom, koliko puta su Nušiću savetovali da ga spalii i kako ga je nakon što ga se Alkibijad Nuša odrekao, spasila jedna nepismena Albanka?

Za plavu ribu, kljukanu dinastiju i svastikin but svi znaju, ali malo je onih koji su upoznati sa nesvakidašnjom sudbinom "srpskog Hamleta". Da je Nušić i predgovor "Sumnjivom licu" pretočio u komad, bila bi to svojevrsna drama. Možda veća i od samog dela.

"Ali to nije sav greh Sumnjivog lica. Toga elementa ima nešto manje u Protekciji, a mnogo više u Narodnom poslaniku, pa su ipak ta dva komada prikazana a Sumnjivo lice sve do danas ne. Težak greh njegov je u tome što se dva ili tri puta u tekstu ovoga komada pominje reč - dinastija i to ne baš uvek dovoljno pažljivo i ne baš onim lojalnim tonom kakav je toj reči pripadao u doba kada je komad pisan i u doba kada je dinastičnost inaugurisana kao naročiti kult svih režima.

I onda, može se misliti kako se pred tom pojavom morao zgranuti i pretrnuti jedan upravitelj "Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta" pre četrdeset i toliko godina? To je bio pokojni Milorad Šapčanin, čovek čija je dinastička lojalnost bila jedna vrsta verske dogme."

To je napisao Branislav Nušić u predgovoru "Sumnjivom licu" i još otkrio šta mu je upravnik Šapčanin rekao kada je pročitao rukopise koje mu je ovaj odneo:

"Pročitao sam vaš komad i, mogu vam reći, sviđa mi se! Ima izvesnih grubosti, koje bi se dale i ublažiti, ali uglavnome je dobra stvar i sviđa mi se. Ja mislim da bi imala lepoga uspeha i na pozornici. Ali, ali ja vam, mladi čoveče, savetujem, da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni!"

Nušić nije poslušao Šapčaninov savet, ali je smestio svoj komad da mirno stoji na dnu fioke, a kada je Milorad Šapčanin otišao iz pozorišta i na njegovo mesto takođe po političkoj liniji došao Nikola Petrović.

"E, slatko sam se smejao onoj Vašoj stvari, pa kad Vas videh izdaleka, meni pade na pamet. E, ono je divota, prosto divota! Čitao sam pre neki dan u krevetu i kažem Vam, tresao sam se od smeha. Moram Vam čestitati, Nušiću! Žestoko, kažem Vam, samo, ovaj, dođite Vi, Nušiću, još danas k meni da Vam dam rukopis... Da, da Vam dam rukopis da ga nosite kući. Znate, ne volim da se nađe u mojoj fioci; mator sam da idem u apsu. Nego nosite Vi to što pre svojoj kući."

 Međutim, 1900. godine na mesto upravnika Narodnog pozorišta došao je upravo Branislav Nušić. Kao pozorišni pisaci imao je ambiciju da svoje upravljanje obeleži obilatijom prinovom izvornog repertoara. Prema sopstvenom priznanju, nije prezao ni od smelijih pokušaja, ali kada su se sreli Nušić funkcioner i Nušić pisac, vratio mu je tekst "Sumnjivog lica" uz obrazloženje da nije vreme za njega.

"Dragi moj gospodine Nušiću, nosite Vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja Vam čak i čestitam na njemu, ali nosite Vi to kući, jer ne bih bio rad da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fioci. Ja vam kao Vaš iskren prijatelj, i u interesu Vaše budućnosti, savetujem, nosite ovaj rukopis kući. Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate!", rekao je tada upravnik Branislav Nušić samom sebi.

Idi, bedo! Nisam te kadar...

Ali! To nije kraj ove čudesne avanture. Nušić dalje opisuje:

"Godine 1915. ja sam se nalazio u Skoplju kao upravnik pozorišta. Tu me je zatekao i slom i odatle sam krenuo u bekstvo, u Albaniju. Otvorio sam sve fioke na svome stolu, i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano - poneo sa sobom. Tom prilikom, tamo na dnu fioke, našao sam i - na večitu robiju osuđeno Sumnjivo lice i poneo ga sa sobom. Najzad, do Prištine dokle se bežalo železnicom, i mogao se poneti čitav denjak rukopisa, koji je težio možda, deset, petnaest kila. Ali od Prištine, odakle smo peške morali poći put Prizrena, teško mi je bilo nositi na leđima toliki teret. U Prištini sam, dakle, morao nanovo reducirati rukopise, morao sam odbaciti ono što je manje vredno, a poneti samo ono čemu sam pridavao naročitu važnost. Odabirajući tako i bacajući na pod sve ono što sam rešio žrtvovanjem, dođe red i na Sumnjivo lice. Pogledah ga, pogledah uzduž i popreko, i - najzad odlučih. Bacih ga na patos, u gomilu onih rukopisa koje žrtvujem, koje odbacujem od sebe, kojima namenjujem da za uvek propadnu. "Idi, bedo!"- mislio sam bacajući ga. - "Nisam bio kadar preneti te preko pozornice, a gde li bih bio kadar preneti te preko Albanije?"

Tako je Branislav Nušić u albanskoj kući u kojoj je stanovao u Prištini ostavio "rukopise na smrt osuđene". Duge tri godine je proveo u tuđini, a kada se 1918. nakon vojske vratio u otadžinu, smestio se u Skoplje i doznao da su njegove dragocene rukopise skrivene pod patosom na tavanu u Prizrenu pronašli i spalili Bugari. Neposredno posle toga saznao je na su njegovi odbačeni rukopisi, među kojima je bilo i "Sumnjivo lice" preživeli.

"Za vreme izbeglištva, međutim, moj otac, koji je stanovao u Prištini, umro je, i, čim je bilo moguće, žena mi ode u Prištinu da mu nađe grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, sretne se sa onim Arnautinom u čiju smo se kuću bili sklonili, i ovaj je pozdravi: "Ama, gospođo, da svratiš do mene. Kad ste pobegli odavde, pobacali ste neke hartije, a ja pokupio i sačuvao!"
Žena svrati, uze i donese mi u Skoplje".

Malo je reći da je neverovatnu sudbinu preživeo rukopis "Sumnjivo lice" dok nije 1923. prvi put postavljen na pozorišne daske. A nakon toga... Verovali ili ne - Sterijino pozorje ima podatak da je ovaj komad postavljen čak 195 puta od strane profesionalnih trupa. Imajući u vidu njegovu svevremenost gotovo je sigurno da će taj broj preći 200 do stogodišnjice njegove premijere.

A ova 195. postavka karakteristična je po tome što je delom inspirisana upravo predgovorom. Reditelj Vojislav Arsić je u svom "Sumnjivom licu" imao prilično drugačiji pristup.