LEGENDA BEOGRADA: Neponovljivi Prele (FOTO, VIDEO)

Velikog gradskog boema i mangupa, pesnika i pisca, sećamo se zajedno sa njegovom ćerkom Milicom.

"Beograd je i dalje pust bez mog oca. Baš kao što je pust i bez Gage, Tirketa, Pere Kralja, Zorana Radmilovica i mnogih drugih samuraja beogradske kaldrme. Iscrpljen od raznih budalaština i budala, ali ne i poražen. Na dan njegovog odlaska osetim da se Beograd jogunasto meškolji. Kao da tiho, svom junaku odaje poštu."

Ko je, zapravo, bio Prele? Za Milicu, naravno, prvenstveno tata, za neke sjajan pevac, za druge bolji pisac od Bukovskog, a za neke, jednostavno, za izbegavanje, zbog njegove prgave naravi.

Najbolji opis ovog "dobrog duha Beograda" dala je žena koja ga je rodila i poznavala bolje od svih – njegova majka Anka Kovac.

"Rodila sam genija, on je sve mogao, sve poceo i sve je fantasticno uradio i kad dokaže sebi da može, on odustane i ne ide dalje", sažela je u jednoj recenici Preletov ceo život docaran u dokumentarcu "U redu, pobedio sam".

Dušan Prelevic Prele roden je 1948. godine u Beogradu. Njegovi savremenici kažu da je bio veliki talenat za sport, narocito fudbal, ali se zdrav život nije uklapao sa kafanskom atmosferom u kojoj je toliko uživao od najmladih dana.

Muzikom se bavio od 1965. godine. Bio je osnivac i clan "Korni grupe", a potom solista. U istoriji Ateljea 212 ostace upamceno da je igrao, a narocito pevao, u legendarnoj predstavi "Kosa". To je bilo prvo izvodenje tog komada van granica SAD i to baš u Srbiji. Gaga Nikolic i Miša Janketic su timacili glavne uloge, ali, kako je to sam Gaga priznao, prava zvezda veceri bio je – Prele.

Njegovim nastupom bio je oduševljen i Bob Vilson, bog savremenog americkog pozorišta, koji je želeo da ga odvede "preko bare" i da napravi cudo sa njim. Nije racunao na to da Prele "pravi cuda" svako vece u Beogradu, pa je tako, baš pred put za Njujork uhapšen zbog neke od kafanskih tuca u kojima je ucestvovao. Velika šansa je propuštena, ni prva, ni poslednja.

Napisao je dve knjige pripovedaka , nazivali su ga srpskin Bukovskim, po njegovom scenariju je snimljen "Poslednji krug u Monci", za koji je spremio i nastavak. Sve to sa završenom samo osnovnom školom i ulicom, koju je smatrao univerzitetom.

Družio se sa mnogim žestokim momcima, otud inspiracija za Moncu, ali i ucešce u Srpskoj dobrovoljackoj gardi, što mu mnogi zameraju. U jednoj od kafanskih tuca izgubio je oko, zatim i nogu i ruku. Kada je doktor primetio da mu nije ostao ni jedan organ u paru, Prele mu je odgovorio da ima mu*a.

"Na uši nisam racunao", reci ce Prele godinama kasnije.

Nije se ženio. Otac je dve kceri, Dine, glumice i Milice, novinarke i urednice magazina "Story".

"Pre nekoliko meseci pokrenula sam zvanicne naloge na društvenim mrežama Facebook, Twitter i Instagram i na taj nacin pokušavam da sacuvam secanje na svog oca, jer mislim da Beogradu zaista nedostaje Prele. Baš kao što nedostaje i meni. Da sam na pravom putu, uverila sam se veoma brzo jer mi se javilo mnogo ljudi s recima podrške i oni su mi svojim komentarima dali vetar u leda da nastavim da održavam uspomenu na oca. Raduje me kada vidim da u moru gluposti i banalnosti koje nam se svakodnevno serviraju ipak nije sve izgubljeno i da naši junaci nisu gubitnici u ovom vremenu. Idoli nikada nece umreti sve dok bude onih kojima su snovi krvotok života. Vodena recenicom da je rec kao metak, ili pogodi ili promaši i sama malo pišem. Doduše, za sada samo za svoju dušu," kaže Milica Prelevic.

Da li je imao želju da se ti baviš pisanjem?

"Talenat za pisanje, ali i život, nasledila sam od oca. Pred kraj, pricali smo o njegovoj zaostavštini i o svemu što ostaje iza njega. Obecala sam mu da cu voditi racuna o tome i to i radim. Iza mog oca ostalo je mnogo toga. Ostala je njegova muzika, njegove slike i brojne anegdote, ali to se sve vec zna. Manje je poznato da je on napisao i pozorišnu dramu 'F odeljenje' i veoma bih volela da u skorije vreme postavim tu predstavu. Od zaostavštine, našla sam po raznim kutijama prekucane price, jedan deo objavljen je za života u dve zbirke 'Kako je umro Baš Celik' i 'Voz za jednu bitangu', a drugi deo ostao je rasut po periodici.

Ima tu i neobjavljivanih stvari, kao i dnevnickih zapisa, i sada sve to polako pripremam za štampu. Kao što je mnogima poznato, moj otac pisao je kolumne i price za Politikin Zabavnik, Dugu, TV Reviju, Jefimiju, Nin, Ošišani jež, Politiku Ekspres, Književne novine… Trenutno skupljam i sredujem te tekstove i želim sve da objavim integralno, kao sabrana dela, da se na jednom mestu nade sve što je moj otac napisao. Tu je, naravno, i muzika koju bih takode volela ponovo da objavim. Pored knjiga, pozorišne predstave, scenarija za film 'Poslednji krug u Monci 2' i pesama, reditelj Vladimir Petrovic, autor dokumentarca o mom ocu pod nazivom 'U redu, pobedio sam', uskoro bi trebalo da pocne sa snimanjem dugometražnog filma po prici 'Miris formalina' koju je napisao moj tata."

Šta je najvažnije cemu te je naucio?

"Naucio me je da covek može biti ovo ili ono, živeti tamo i amo, raditi koješta, ali da nema vrednije stvari od toga da budeš licnost. Uz njega, naucila sam kako da koracam kroz život neustrašivo, pametno i hrabro i da uvek idem tamo gde me vuce cuka. Ali, i da ta vrsta slobode ima svoju cenu i da cu u životu snositi posledice za sve što radim i da na to budem spremna. Naucio me je da mislim svojom glavom i da ne pripadam nikakvom coporu ni klanu i da nikome ne cutim jer je istina najubojitije oružje. Zahvaljujuci njemu naucila sam da od svake situacije pravim sebi plus u životu. Da gledam šta cu sa onim što imam. I naravno, da je u životu važno imati muda. Cak i ako si žensko."

Kako ljudi reaguju kad kažeš da si njegova cerka? Da li im i samo prezime zazvuci poznato pa sami pitaju?

"Nikada nisam isticala u prvi plan ko mi je otac, niti sam se hvalila time ili koristila to što nosim poznato prezime. Prezime sam dobila, nisam ga sama stekla, a moje je da sacuvam zavet i kod svog velikog oca."

Kako je tebi delovalo to cime se tvoj tata bavi kad si bila mala, kada si postala svesna da je tvoj tata javna licnost, da ga ljudi vole, slušaju...?

"Jednom je rekao da je njegov život na udaru jer se bavi 'budalaštinama kao što su pevanje i pisanje'.

To što mi je otac Prele nisam nikada gledala na taj nacin. Niti smo u porodici imali bilo kakav odnos prema slavi ili popularnosti. Jer, ona je nebitna u životu. Mnogo je važnije ko si i kakav si. On je za mene bio samo tata koji voli rokenrol, zvuk saksofona, kafane, društvo, pisacu mašinu, žene, koji zna mnogo ljudi i koga znaju mnogi ljudi. Neki su mu se divili, neki su ga se plašili, ali to sve ide u rok službe."

Da li je bio strog tata?

"Bio je pravi rokenrol cale koji nikada nije trenirao strogocu ni nametao glupa pravila jer je u srcu znao da deca ne vole filozofiranje. A i sam je bio prilicno neposlušna osoba, pa je znao da su mu i cerke takve. Nas dvoje imali smo pravi drugarski odnos, iskren i pun poverenja. Moj otac se nikada nije bavio glupostima niti je pricao nešto u šta sam nije verovao. A verovao je u slobodu. I u život. I tu ljubav preneo je i na mene. Za mene, on je bio pravi mangup cale sa kojim nije bilo praznih prica i nikada nije bilo dosadno jer je bio stvaran i neponovljiv."

U jednom intervjuu rekla si da obožavaš crtani 'Mala sirena' i da je zbog toga Prele morao da gleda sa tobom mnogo puta taj crtac. Koliko puta?

"Ni sama ne znam koliko puta smo gledali taj crtani . Verovatno na desetine puta. I nikada mu nije bilo dosadno iako ga je znao napamet. Imao je strpljenja za moje želje i voleo je da udovoljava svim mojim klinackim prohtevima. Još kao dete sedela sam za kafanskim stolovima u cuvenom beogradskom Bermudskom trouglu – 'Šumatovcu', 'Pod lipom' i 'Grmecu', koji su izbrisani iz brojnog stanja gradskih odrednica nekadašnjeg opuštenog beogradskog sveta, u društvu mangupa sa cukom, gradskih likova, pisaca, boema, glumaca i umetnika. Lepše mi je bilo da provodim vreme s njima nego da se igram u parku s vršnjacima jer sam za kafanskim stolom svašta mogla da cujem. U to vreme bila sam isuviše mala, ali neke stvari od pre petnaest, dvadeset godina, tek danas razumem. Osim gledanja crtaca, cesto smo išli u Zoološki vrt koji je danas u ocajnom stanju, što i ne cudi. Sve manje brinemo i o ljudima, a kamoli o životinjama."

S obzirom na to da živimo na podneblju na kojem roditelji i familija devojcice i dalje zovu "sine", da li je ikad izrazio žal što nema muškog naslednika?

"Nikada se o toj temi nije ni pricalo u našoj kuci. Verujem da je on bio idealan otac za žensku decu. Iskreno, mislim da se ne bi ni snašao sa sinom. Jer, verovatno bi bio isti kao on i tu bio nastao kurcšlus. Iako je sam jednom rekao da ljudi njegovog kova cesto ne mogu da budu nežni ni prema sebi, a kamoli prema drugima, moja sestra Dina i ja unele smo jednu notu nežnosti u njegov buntovni karakter koji smo uspele malo da pripitomimo. Iako ljudima ne deluje tako, on je zaista bio pažljiv, nežan i brižan otac sa ogromnom cukom."

Kada bi morala da izdvojiš jednu situaciju ili njegovu recenicu koja najbolje opisuje kakav je bio tata, koja bi to bila?

"'Kakav sam ja, takva su mi i deca. Ne verujem da ce mi cerke uzeti za zlo, ako budu pravile racune, za moje putešestvije' – rekao je jednom. I stvarno je tako. Osim što smo zaista povukle na njega, ni moja sestra Dina ni ja nikada mu ništa nismo uzele za zlo."

Bilo je najava da ce se snimiti 'Poslednji krug u Monci 2', zašto nikad nije došlo do toga? Da li bi ti bilo drago da se ipak snimi u skorijoj buducnosti?

"I sama se pitam zašto nikada nije došlo do snimanja 'Monce2'. Nekada sam naivno mislila da ce se neko javiti, da ce se ljudi interesovati, pitati, ali ne gajim više takve iluzije. Jer, kada vidite ko sve danas sedi u ministarskim foteljama i u kakvom stanju je kultura u Srbiji, odgovor na ovo pitanje je suvišan. Bolje i da ne pocinjem pricu o klanovima u filmskoj industriji, nameštenim konkursima, politickim i krevetnim vezama. Veoma bih volela da se snimi drugi deo jer sam bila uz njega dok je pisao taj scenario, znam koliko je uživao u tome i znam koliko je želeo da se taj film snimi. Nadam se da ce se to i realizovati u bliskoj buducnosti."

Mnogi mu kao najvecu mrlju u biografiji zameraju što je bio deo Srpske dobrovoljacke garde Željka Ražnatovica Arkana, da li je pred tobom ikada pricao o tome, da li se kajao?

"Nikada se nije kajao zbog toga. On se inace nikada nije kajao ni zbog cega. Sve što je radio, radio je javno. Uvek je išao tamo gde ga je vukla cuka. 'Ja nisam ni hteo da me to mimoide. I taman posla da sam to dozvolio. Danas ispada da mi je to minus u biografiji' – rekao je jednom kada su ga pitali o njegovom odlasku u Knin i Vukovar. Moj otac je otišao na ratište jer nije više mogao da gleda kako tamo odlaze beogradska deca, a njihovi ocevi sede po kafanama i žale se. Otišao je u Knin zbog sebe jer je njegov slobodni duh uvek od njega tražio da stane na crtu kad treba. Kako mu je jednom rekao Mihiz - za života si bio u ratu, izašla ti je knjiga, imaš dvoje dece. Malo li je? I to mu je, kako je jednom sam otkrio, Mihiz rekao kao da mu zavidi. Ipak, znam da nije želeo da ljudi misle da je tamo ucestvovao u nekim spektakularnim borbama, jer to naprosto nije tacno. 'Na tom ratištu svi smo najebali'– rekao je jednom. I zaista je tako. Preživeli smo tolike smrti i ništa nismo naucili."

Pricu o Preletu zakljucujemo citatom jednog od njegovih prijatelja, Brane Crncevica: "Nema dna koje nije dotakao i nema vrha na koji se nije penjao. Trošio je život kao da se sa njim takmici ko ce duže i za takve ljude je šteta što bolest postoji."

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici -MONDOZabava,kao i na Twitteru@Mondo_zabava.