Na današnji dan 2007. godine Beograd je napustio čovek koga su smatrali poslednjim gradskim boemom i mangupom. Pevač, pisac i ko zna šta sve još ne – Dušan Prelević Prele. Prisećamo ga se sa njegovom mlađom ćerkom Milicom.

"Beograd je i dalje pust bez mog oca. Baš kao što je pust i bez Gage, Tirketa, Pere Kralja, Zorana Radmilovića i mnogih drugih samuraja beogradske kaldrme. Iscrpljen od raznih budalaština i budala, ali ne i poražen. Na dan njegovog odlaska osetim da se Beograd jogunasto meškolji. Kao da tiho, svom junaku odaje poštu."

Ko je, zapravo, bio Prele? Za Milicu, naravno, prvenstveno tata, za neke sjajan pevač, za druge bolji pisac od Bukovskog, a za neke, jednostavno, za izbegavanje, zbog njegove prgave naravi.

Najbolji opis ovog "dobrog duha Beograda" dala je žena koja ga je rodila i poznavala bolje od svih – njegova majka Anka Kovač.

"Rodila sam genija, on je sve mogao, sve počeo i sve je fantastično uradio i kad dokaže sebi da može, on odustane i ne ide dalje", sažela je u jednoj rečenici Preletov ceo život dočaran u dokumentarcu "U redu, pobedio sam".

Dušan Prelević Prele rođen je 1948. godine u Beogradu. Njegovi savremenici kažu da je bio veliki talenat za sport, naročito fudbal, ali se zdrav život nije uklapao sa kafanskom atmosferom u kojoj je toliko uživao od najmlađih dana.

Muzikom se bavio od 1965. godine. Bio je osnivač i član "Korni grupe", a potom solista. U istoriji Ateljea 212 ostaće upamćeno da je igrao, a naročito pevao, u legendarnoj predstavi "Kosa". To je bilo prvo izvođenje tog komada van granica SAD i to baš u Srbiji. Gaga Nikolić i Miša Janketić su timačili glavne uloge, ali, kako je to sam Gaga priznao, prava zvezda večeri bio je – Prele.

Njegovim nastupom bio je oduševljen i Bob Vilson, bog savremenog američkog pozorišta, koji je želeo da ga odvede "preko bare" i da napravi čudo sa njim. Nije računao na to da Prele "pravi čuda" svako veče u Beogradu, pa je tako, baš pred put za Njujork uhapšen zbog neke od kafanskih tuča u kojima je učestvovao. Velika šansa je propuštena, ni prva, ni poslednja.

Napisao je dve knjige pripovedaka , nazivali su ga srpskin Bukovskim, po njegovom scenariju je snimljen "Poslednji krug u Monci", za koji je spremio i nastavak. Sve to sa završenom samo osnovnom školom i ulicom, koju je smatrao univerzitetom.

Družio se sa mnogim žestokim momcima, otud inspiracija za Moncu, ali i učešće u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, što mu mnogi zameraju. U jednoj od kafanskih tuča izgubio je oko, zatim i nogu i ruku. Kada je doktor primetio da mu nije ostao ni jedan organ u paru, Prele mu je odgovorio da ima mu*a.

"Na uši nisam računao", reći će Prele godinama kasnije.

Nije se ženio. Otac je dve kćeri, Dine, glumice i Milice, novinarke i urednice magazina "Story".

"Pre nekoliko meseci pokrenula sam zvanične naloge na društvenim mrežama Facebook, Twitter i Instagram i na taj način pokušavam da sačuvam sećanje na svog oca, jer mislim da Beogradu zaista nedostaje Prele. Baš kao što nedostaje i meni. Da sam na pravom putu, uverila sam se veoma brzo jer mi se javilo mnogo ljudi s rečima podrške i oni su mi svojim komentarima dali vetar u leđa da nastavim da održavam uspomenu na oca. Raduje me kada vidim da u moru gluposti i banalnosti koje nam se svakodnevno serviraju ipak nije sve izgubljeno i da naši junaci nisu gubitnici u ovom vremenu. Idoli nikada neće umreti sve dok bude onih kojima su snovi krvotok života. Vođena rečenicom da je reč kao metak, ili pogodi ili promaši i sama malo pišem. Doduše, za sada samo za svoju dušu," kaže Milica Prelević.

Da li je imao želju da se ti baviš pisanjem?

"Talenat za pisanje, ali i život, nasledila sam od oca. Pred kraj, pričali smo o njegovoj zaostavštini i o svemu što ostaje iza njega. Obećala sam mu da ću voditi računa o tome i to i radim. Iza mog oca ostalo je mnogo toga. Ostala je njegova muzika, njegove slike i brojne anegdote, ali to se sve već zna. Manje je poznato da je on napisao i pozorišnu dramu 'F odeljenje' i veoma bih volela da u skorije vreme postavim tu predstavu. Od zaostavštine, našla sam po raznim kutijama prekucane priče, jedan deo objavljen je za života u dve zbirke 'Kako je umro Baš Čelik' i 'Voz za jednu bitangu', a drugi deo ostao je rasut po periodici.

Ima tu i neobjavljivanih stvari, kao i dnevničkih zapisa, i sada sve to polako pripremam za štampu. Kao što je mnogima poznato, moj otac pisao je kolumne i priče za Politikin Zabavnik, Dugu, TV Reviju, Jefimiju, Nin, Ošišani jež, Politiku Ekspres, Književne novine… Trenutno skupljam i sređujem te tekstove i želim sve da objavim integralno, kao sabrana dela, da se na jednom mestu nađe sve što je moj otac napisao. Tu je, naravno, i muzika koju bih takođe volela ponovo da objavim. Pored knjiga, pozorišne predstave, scenarija za film 'Poslednji krug u Monci 2' i pesama, reditelj Vladimir Petrović, autor dokumentarca o mom ocu pod nazivom 'U redu, pobedio sam', uskoro bi trebalo da počne sa snimanjem dugometražnog filma po priči 'Miris formalina' koju je napisao moj tata."

Šta je najvažnije čemu te je naučio?

"Naučio me je da čovek može biti ovo ili ono, živeti tamo i amo, raditi koješta, ali da nema vrednije stvari od toga da budeš ličnost. Uz njega, naučila sam kako da koračam kroz život neustrašivo, pametno i hrabro i da uvek idem tamo gde me vuče čuka. Ali, i da ta vrsta slobode ima svoju cenu i da ću u životu snositi posledice za sve što radim i da na to budem spremna. Naučio me je da mislim svojom glavom i da ne pripadam nikakvom čoporu ni klanu i da nikome ne ćutim jer je istina najubojitije oružje. Zahvaljujući njemu naučila sam da od svake situacije pravim sebi plus u životu. Da gledam šta ću sa onim što imam. I naravno, da je u životu važno imati muda. Čak i ako si žensko."

Kako ljudi reaguju kad kažeš da si njegova ćerka? Da li im i samo prezime zazvuči poznato pa sami pitaju?

"Nikada nisam isticala u prvi plan ko mi je otac, niti sam se hvalila time ili koristila to što nosim poznato prezime. Prezime sam dobila, nisam ga sama stekla, a moje je da sačuvam zavet i kod svog velikog oca."

Kako je tebi delovalo to čime se tvoj tata bavi kad si bila mala, kada si postala svesna da je tvoj tata javna ličnost, da ga ljudi vole, slušaju...?

"Jednom je rekao da je njegov život na udaru jer se bavi 'budalaštinama kao što su pevanje i pisanje'.

To što mi je otac Prele nisam nikada gledala na taj način. Niti smo u porodici imali bilo kakav odnos prema slavi ili popularnosti. Jer, ona je nebitna u životu. Mnogo je važnije ko si i kakav si. On je za mene bio samo tata koji voli rokenrol, zvuk saksofona, kafane, društvo, pisaću mašinu, žene, koji zna mnogo ljudi i koga znaju mnogi ljudi. Neki su mu se divili, neki su ga se plašili, ali to sve ide u rok službe."

Da li je bio strog tata?

"Bio je pravi rokenrol ćale koji nikada nije trenirao strogoću ni nametao glupa pravila jer je u srcu znao da deca ne vole filozofiranje. A i sam je bio prilično neposlušna osoba, pa je znao da su mu i ćerke takve. Nas dvoje imali smo pravi drugarski odnos, iskren i pun poverenja. Moj otac se nikada nije bavio glupostima niti je pričao nešto u šta sam nije verovao. A verovao je u slobodu. I u život. I tu ljubav preneo je i na mene. Za mene, on je bio pravi mangup ćale sa kojim nije bilo praznih priča i nikada nije bilo dosadno jer je bio stvaran i neponovljiv."

U jednom intervjuu rekla si da obožavaš crtani 'Mala sirena' i da je zbog toga Prele morao da gleda sa tobom mnogo puta taj crtać. Koliko puta?

"Ni sama ne znam koliko puta smo gledali taj crtani . Verovatno na desetine puta. I nikada mu nije bilo dosadno iako ga je znao napamet. Imao je strpljenja za moje želje i voleo je da udovoljava svim mojim klinačkim prohtevima. Još kao dete sedela sam za kafanskim stolovima u čuvenom beogradskom Bermudskom trouglu – 'Šumatovcu', 'Pod lipom' i 'Grmeču', koji su izbrisani iz brojnog stanja gradskih odrednica nekadašnjeg opuštenog beogradskog sveta, u društvu mangupa sa čukom, gradskih likova, pisaca, boema, glumaca i umetnika. Lepše mi je bilo da provodim vreme s njima nego da se igram u parku s vršnjacima jer sam za kafanskim stolom svašta mogla da čujem. U to vreme bila sam isuviše mala, ali neke stvari od pre petnaest, dvadeset godina, tek danas razumem. Osim gledanja crtaća, često smo išli u Zoološki vrt koji je danas u očajnom stanju, što i ne čudi. Sve manje brinemo i o ljudima, a kamoli o životinjama."

S obzirom na to da živimo na podneblju na kojem roditelji i familija devojčice i dalje zovu "sine", da li je ikad izrazio žal što nema muškog naslednika?

"Nikada se o toj temi nije ni pričalo u našoj kući. Verujem da je on bio idealan otac za žensku decu. Iskreno, mislim da se ne bi ni snašao sa sinom. Jer, verovatno bi bio isti kao on i tu bio nastao kurcšlus. Iako je sam jednom rekao da ljudi njegovog kova često ne mogu da budu nežni ni prema sebi, a kamoli prema drugima, moja sestra Dina i ja unele smo jednu notu nežnosti u njegov buntovni karakter koji smo uspele malo da pripitomimo. Iako ljudima ne deluje tako, on je zaista bio pažljiv, nežan i brižan otac sa ogromnom čukom."

Kada bi morala da izdvojiš jednu situaciju ili njegovu rečenicu koja najbolje opisuje kakav je bio tata, koja bi to bila?

"'Kakav sam ja, takva su mi i deca. Ne verujem da će mi ćerke uzeti za zlo, ako budu pravile račune, za moje putešestvije' – rekao je jednom. I stvarno je tako. Osim što smo zaista povukle na njega, ni moja sestra Dina ni ja nikada mu ništa nismo uzele za zlo."

Bilo je najava da će se snimiti 'Poslednji krug u Monci 2', zašto nikad nije došlo do toga? Da li bi ti bilo drago da se ipak snimi u skorijoj budućnosti?

"I sama se pitam zašto nikada nije došlo do snimanja 'Monce2'. Nekada sam naivno mislila da će se neko javiti, da će se ljudi interesovati, pitati, ali ne gajim više takve iluzije. Jer, kada vidite ko sve danas sedi u ministarskim foteljama i u kakvom stanju je kultura u Srbiji, odgovor na ovo pitanje je suvišan. Bolje i da ne počinjem priču o klanovima u filmskoj industriji, nameštenim konkursima, političkim i krevetnim vezama. Veoma bih volela da se snimi drugi deo jer sam bila uz njega dok je pisao taj scenario, znam koliko je uživao u tome i znam koliko je želeo da se taj film snimi. Nadam se da će se to i realizovati u bliskoj budućnosti."

Mnogi mu kao najveću mrlju u biografiji zameraju što je bio deo Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, da li je pred tobom ikada pričao o tome, da li se kajao?

"Nikada se nije kajao zbog toga. On se inače nikada nije kajao ni zbog čega. Sve što je radio, radio je javno. Uvek je išao tamo gde ga je vukla čuka. 'Ja nisam ni hteo da me to mimoiđe. I taman posla da sam to dozvolio. Danas ispada da mi je to minus u biografiji' – rekao je jednom kada su ga pitali o njegovom odlasku u Knin i Vukovar. Moj otac je otišao na ratište jer nije više mogao da gleda kako tamo odlaze beogradska deca, a njihovi očevi sede po kafanama i žale se. Otišao je u Knin zbog sebe jer je njegov slobodni duh uvek od njega tražio da stane na crtu kad treba. Kako mu je jednom rekao Mihiz - za života si bio u ratu, izašla ti je knjiga, imaš dvoje dece. Malo li je? I to mu je, kako je jednom sam otkrio, Mihiz rekao kao da mu zavidi. Ipak, znam da nije želeo da ljudi misle da je tamo učestvovao u nekim spektakularnim borbama, jer to naprosto nije tačno. 'Na tom ratištu svi smo najebali'– rekao je jednom. I zaista je tako. Preživeli smo tolike smrti i ništa nismo naučili."

Priču o Preletu zaključujemo citatom jednog od njegovih prijatelja, Brane Crnčevića: "Nema dna koje nije dotakao i nema vrha na koji se nije penjao. Trošio je život kao da se sa njim takmiči ko će duže i za takve ljude je šteta što bolest postoji."

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici -MONDOZabava,kao i na Twitteru@Mondo_zabava.