Kažete Marinko Madžgalj, pomislite na večito nasmejanog momka, koji se iz sveg srca trudio da NAS zasmeje.
I radio je to savršeno!
Bio on "tupavi" Čeda Velja ili zalizani pevač u ružičastom sakou i dokolenicama, Marinko je bio jedan od najdivnijih umetnika u čijem smo talentu imali zadovoljstvo da uživamo.
Danas je tužan dan – dan kada bi jedan tata, sin, prijatelj, partner, komšija... slavio svoj 38. rođendan.
Bol njegovih najbližih nikada neće proći, naša ne može da se meri s njihovom, ali je osećamo. Jedan mladi čovek je otišao prerano i iza sebe ostavio najmilije, i svako ko je osetio takav gubitak, zna da su reči suvišne. Ostaje sećanje na sve njih, a Marinko nam je ostavio itekakav “spomenar”.
Voleo je pesmu, uz jednu je i ispraćen i danas ćemo ga se tako sećati.
Njegov prijatelj Ognjen Amidžić je nakon Marinkove smrti objavio ove pesme:
"Bože"
"Za sve sam kriv"
Jedna "zajednička" - "Nema nam pomoći"
Ko bi zaboravio ovo pojavljivanje na televiziji, kada je Flamingosima oteta pobeda na Beoviziji, ali i trenutak kada je cela hala ustala da pleše s momcima, koji su preko noći postali "heroji nacije"
Kada je Marinko preminuo, njegov prijatelj Andrija Milošević se oprostio ovim stihovima:
"Druže moj.Sačuvaću te. Ne brini.
Slobodno idi.
Nije ovaj tren tako kratak.
Nije vreme za sumnju. Budi mi dobar.
Išli smo jednom sami. Sve si mi rekao.
U meni je sto vulkana.
Spalio bih svu logiku sveta,samo da se jos malo igramo.
A to se ne može.
Druže moj. Budi mi spokojan.
Odbraniću te ja.
Zamrznuću osmehe,za neka bolja vremena.
Ti samo idi.
Budi siguran i smeo,
a ja ću voleti ovu suzu,
koju nikada nisam hteo".
Ne bismo se opraštali, samo bi smo zahvalili na divnim uspomenama.