"Priču o Gendjiju", japansko delo koje neki smatraju prvim romanom u svetskoj književnosti, napisala je u 11. veku dvorska dama Murasaki Šikibu. Ono i danas danas nailazi na značajno interesovanje čitalaca širom sveta, a u Japanu je dosad prodato u tri miliona primeraka.
"Priču o Gendjiju", japansko delo koje neki smatraju prvim romanom u svetskoj književnosti, napisala je u 11. veku dvorska dama Murasaki Šikibu. Ono i danas danas nailazi na značajno interesovanje čitalaca širom sveta, a u Japanu je dosad prodato u tri miliona primeraka.
Priča zauzima važno mesto u istoriji japanske i svetske književnosti, jer ga neki smatraju prvim ikad napisanim romanom. Ima, medjutim, i onih koji postavljaju pitanje da li je to uopšte roman, pošto je reč o delu koje nema pravi zaplet - radnja se, kao i u pravom životu, odvija hronološki, onako kako dogadjaji nailaze, a na isti način se razvijaju i likovi.
Značaj "Priče o Gendjiju" je najbolje istakao japanski književnik Jasunari Kavabata, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1968. godine, ukazavši na doslednost unutrašnje strukture tog dela i na snagu psihološkog ocrtavanja likova.
"Priča o Gendjiju je vrhunac japanske književnosti. Mi do danas nemamo delo koje bi se s tom pričom moglo nadmetati", rekao je Kavabata, na ceremoniji dodele Nobelove nagrade.
Priča o japanskom Kazanovi, koji je oduševljavao žene iz aristokratije, poklanjao im pesme, namirisana pisma i luksuzna kimona, predstavlja u svakom slučaju - ako ne pravi roman, a ono sigurno preteču književnih dela koja danas nazivamo tim imenom.
Rodjen kao sin cara i jedne njegove milosnice, neobično lep dečak po imenu Svetli Gendji, bio je udaljen sa dvora zbog nižeg društvenog statusa majke, ali je, ipak, uspeo da, zahvaljujući lukavstvu, vremenom postane jedan od najmoćnijih ljudi Japana.
Ženska čitalačka publika odvajkada pokazuje velike simpatije za priču o njemu, pa je knjiga u 17. veku doživela prelepo, luksuzno ilustrovano izdanje.
Opis Gendjijevih osvajanja ženskih srca sadrže izvanrednu sliku položaja žena u periodu Hejan (izmedju 794. i 1185. godine). Bilo je to vreme kada su mlade aristokratkinje bile držane kao sužnji u svojim odajama, pod budnim okom družbenica i sluškinja - da se izbegne mogućnost skandala.
Gendji je uspevao da se uvuče u odaje tih dama, pri čemu se dešavalo da se katkad "sudari" s nekim suparnikm, a katkad da se nadje u krevetu pogrešne osobe. Većina njegovih ljubavnica je, pateći za njim, elegantno krila suze u svilenim rukavina kimona u zoru, dok bi s godinama, gubeći strpljenje, mnoge postajale budističke monahinje.
Hiljadugodišnji japanski junak vremenom je inspirisao razne grane umetnosti - od slikarstva do filmova, pozorišta i stripa, pa čak i pop grupa koje su 80-ih godina minulog veka nosile njegovo ime.
U japanskim školama deca uče na pamet izvode iz romana, dok su izvodi prevedeni na engleski stekli medjunarodnu slavu prevodiocu, gospodji Murasaki Šikibu, čije je pravo ime do danas ostalo nepoznato.
"Kad biste sveli japansko kulturno nasledje na samo jednu knjigu, bio bi to 'Roman o princu Gendjiju'", rekla je Jakućo Setući, 85-godišnja književnica, na konferenciji u Kjotu u okviru proslave 1000-godišnjice tog dela. Njen prevod knjige je prodat u tri miliona primeraka.
Pored arhaičnog jezika, autor te čudesne knjige prati običaj Hejan dinastije da se ljudima ne obraća imenom tako da na stotine likova oslovljava isključivo titulama.
Muškarci u Japanu često sanjaju da budu kao taj davnašnji princ čiji su izgled, inteligencija, vrhunski ukus i talenat za umetnost od muzike do plesa i poezije od njega načinili "savršenog junaka".
Za Murasaki, autorku "Priče o Gendjiju", veruje se da je rodjena 973. godine. O njoj se malo šta zna, pa se čak ne zna ni datum njene smrti. Zna se da je njen otac bio službenik na dvoru i pismen čovek koji je svojoj kćeri omogućio obrazovanje na kineskom - što je privilegija koja je u ono vreme bila rezervisana samo za muškarce na dvoru.
(Tanjug)
Priča zauzima važno mesto u istoriji japanske i svetske književnosti, jer ga neki smatraju prvim ikad napisanim romanom. Ima, medjutim, i onih koji postavljaju pitanje da li je to uopšte roman, pošto je reč o delu koje nema pravi zaplet - radnja se, kao i u pravom životu, odvija hronološki, onako kako dogadjaji nailaze, a na isti način se razvijaju i likovi.
Značaj "Priče o Gendjiju" je najbolje istakao japanski književnik Jasunari Kavabata, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1968. godine, ukazavši na doslednost unutrašnje strukture tog dela i na snagu psihološkog ocrtavanja likova.
"Priča o Gendjiju je vrhunac japanske književnosti. Mi do danas nemamo delo koje bi se s tom pričom moglo nadmetati", rekao je Kavabata, na ceremoniji dodele Nobelove nagrade.
Priča o japanskom Kazanovi, koji je oduševljavao žene iz aristokratije, poklanjao im pesme, namirisana pisma i luksuzna kimona, predstavlja u svakom slučaju - ako ne pravi roman, a ono sigurno preteču književnih dela koja danas nazivamo tim imenom.
Rodjen kao sin cara i jedne njegove milosnice, neobično lep dečak po imenu Svetli Gendji, bio je udaljen sa dvora zbog nižeg društvenog statusa majke, ali je, ipak, uspeo da, zahvaljujući lukavstvu, vremenom postane jedan od najmoćnijih ljudi Japana.
Ženska čitalačka publika odvajkada pokazuje velike simpatije za priču o njemu, pa je knjiga u 17. veku doživela prelepo, luksuzno ilustrovano izdanje.
Opis Gendjijevih osvajanja ženskih srca sadrže izvanrednu sliku položaja žena u periodu Hejan (izmedju 794. i 1185. godine). Bilo je to vreme kada su mlade aristokratkinje bile držane kao sužnji u svojim odajama, pod budnim okom družbenica i sluškinja - da se izbegne mogućnost skandala.
Gendji je uspevao da se uvuče u odaje tih dama, pri čemu se dešavalo da se katkad "sudari" s nekim suparnikm, a katkad da se nadje u krevetu pogrešne osobe. Većina njegovih ljubavnica je, pateći za njim, elegantno krila suze u svilenim rukavina kimona u zoru, dok bi s godinama, gubeći strpljenje, mnoge postajale budističke monahinje.
Hiljadugodišnji japanski junak vremenom je inspirisao razne grane umetnosti - od slikarstva do filmova, pozorišta i stripa, pa čak i pop grupa koje su 80-ih godina minulog veka nosile njegovo ime.
U japanskim školama deca uče na pamet izvode iz romana, dok su izvodi prevedeni na engleski stekli medjunarodnu slavu prevodiocu, gospodji Murasaki Šikibu, čije je pravo ime do danas ostalo nepoznato.
"Kad biste sveli japansko kulturno nasledje na samo jednu knjigu, bio bi to 'Roman o princu Gendjiju'", rekla je Jakućo Setući, 85-godišnja književnica, na konferenciji u Kjotu u okviru proslave 1000-godišnjice tog dela. Njen prevod knjige je prodat u tri miliona primeraka.
Pored arhaičnog jezika, autor te čudesne knjige prati običaj Hejan dinastije da se ljudima ne obraća imenom tako da na stotine likova oslovljava isključivo titulama.
Muškarci u Japanu često sanjaju da budu kao taj davnašnji princ čiji su izgled, inteligencija, vrhunski ukus i talenat za umetnost od muzike do plesa i poezije od njega načinili "savršenog junaka".
Za Murasaki, autorku "Priče o Gendjiju", veruje se da je rodjena 973. godine. O njoj se malo šta zna, pa se čak ne zna ni datum njene smrti. Zna se da je njen otac bio službenik na dvoru i pismen čovek koji je svojoj kćeri omogućio obrazovanje na kineskom - što je privilegija koja je u ono vreme bila rezervisana samo za muškarce na dvoru.
(Tanjug)
