Velika pesnikinja Mira Alečković rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu, i krštena imenom Miroslava. Bila je prvo žensko dete novinara Mašana Alečkovića i poštanske inspektorke Dragice Trpinac.

Ljubav prema poeziji razvila je provodeći leta na Kosovu, kod tetke Jelene koja je bila učiteljica. Bila je uspešna u školi, i patrijarh Varnava ponudio je da, zajedno sa crkvom, bude pokrovitelj njenog daljeg školovanja u inostranstvu, ali je preminuo pre nego što je taj plan realizovan. Kao srednjoškolka priključila se SKOJ-u, i sa samo 16 godina učestvovala u sabotiranju fašista.

IMALA SAM SAMO ŠESNAEST GODINA

Imala sam samo šesnaest godina

i oči prepune snova,

imala sam samo šesnaest godina,

volela šetnje kraj bagremova,

sa Košutnjakom zagrljena,

i nisam znala šta sam htela.

Oči mi radosno zaplemene,

pa se zamute, nije im jasno…

Sestru sam imala stariju od mene,

u noć je uvek čitala kasno,

govorila je da ima puta

da se ovako zemljom ne luta

praznih šaka,

da preti rat da otvori ranu

u grudima,

da u velikom svetu ima

varnica mnogo

i ugaraka,

spremnih da planu u ljudima.

A ja sam imala šesnaest godina

i oči crne prepune snova,

i želela sam da svud u svetu ljubav bude

i staza travna ispod bagremova.

Hapsili su je i mučili, prema izvorima, čak su joj palili noge grejalicom, ali je Mira odmah po završetku rata istrčala kros i stigla druga na cilj, od 10.000 učesnica!

U Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (današnjoj Petoj beogradskoj), profesorka joj je bila pesnikinja Desanka Maksimović, sa kojom je ostala bliska prijateljica sve do smrti Maksimovićeve.

VIDEO: Desanka, Tesla i Vuk u crtaću!

Bila je članica partizanske ilegale, a u rat je pošla sa vojskom, da bi se nakon predaje jedinice Nemcima kod Priboja, priključila Narodnooslobodilačkom pokretu. Završila je bolničarsku obuku i bila ratna bolničarka, ali je nosila i oružje.

Kasnije je odlikovana više puta, dodeljene su joj dve Legije časti (oficira i viteza), ruska Otadžbinska medalja i orden "Car Dušan" Srba sa Kosova i Metohije.

Mira je, kao najbolja studentkinja, završila opštu književnost i slavistiku u Beogradu, a zatim obrazovanje nastavila na Fušeovoj školi pri Sorboni. Osim za pisanje, bila je talentovana i za jezike, pa je govorila čak deset jezika, pored maternjeg!

Počela je da piše još uoči rata, i bila urednica ilegalnog časopisa "Pionir". Nastavila je kao urednica posleratnih izdanja "Omladina", "Mladost", "Poletarac" i "Zmaj", a na mestu glavne i odgovorne urednice "Zmaja" ostala je četiri decenije.

Prve stihove napisala je pred početak Drugog svetskog rata, a prvu zbirku ("Zvezdane balade") objavila je 1946. godine. U duhu Maksimovićeve, Branka Ćopića i Jovana Jovanovića Zmaja, pisala je jednostavnim jezikom, iskreno, a iz njene lirike izvirale su emocije.

Kao majka troje dece, pisala je o porodici...

NAJLEPŠA REČ

Od tol’ko lepih, najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
nijedna nije toliko lepa,
toliko nežna, kao reč majka.

Njene me ruke najlepše grle
i brižne nada mnom uvek strepe
zovnem li samo, meni hrle,
mamine ruke meke i lepe . . .

Mamine ruke mi kosu spliću,
njina me ljubav na put sprema,
kada porastem kao mama biću,
niko kao ona lepe ruke nema.

Mamine oči me uvek prate, —
te oči dobre nada mnom bdiju,
kad odu, jedva čakam da se vrate,
one za mene uvek osmeh kriju.

Kao u bajci koja se voli
sneg se detinjstva meko zasrebri . . .
Kad mene boli i nju zaboli, —
i zato hvala, majko, tebi,

zato od tol’ko najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
jedna je od svih za mene lepša,
jedna je od njih samo reč majka.

...ljubavi...

TRAŽI SE LJUBAV

Traži se, po svaku cenu se mora naći

jedna izgubljena ljubav

koja je stečena u mlade dane

koju su odvezle daleke lađe

a uspomena je toliko draga

da za njom bol podmukli tišti

i suza (rekvizit stari)

ipak iz srca kane

dajem koliko se ište

ako se samo nađe.

SREĆA

Vremena jednog dana nećemo imati više

da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.

Slapovi bele pene zaklokotaće tiše

i zakoračićemo u susret gustoj tami

i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi

za nas koji smo sebi već presudili sami

jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više

nego što su je nama doneli naši dani.

U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća

snegovi su je onda pokrili gusti i legli

a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi

uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća

i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom

verujući da mora ta sreća da se rodi.

Smešili nam se jedni i koreli nas drugi

a mi smo uporno svica tražili u ovoj tami

i videli smo oči koje nas gledaju blago

i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše

i nismo bili sami

jer onih koji vole uvek je mnogo više.

...dečjem identitetu i ličnosti...

ŠTA SVE NA SVETU DECA ŽELE

Šta sve na svetu deca žele

u ove večeri, zimske, bele,

u ove večeri kad se deca kod jelke skupe i vesele,

u ove večeri kada Sneško, hiljade Sneška darove dele . . .

Neko bi voleo seku il’ batu,

a neko kiflu, meku, belu;

neko pomorandžu, a neko šljivu,

neko kaišić na odelu . . .

Neko avion, neko čamac,

a neko kliker-afrikanac,

leteći tanjir, podmornicu,

neko — šarenu maramicu . . .

Fudbal od kože, i raketu . . .

Kol’ko je dečjih želja na svetu . . .

Neko cipele za noge bose,

neko mašnice da splete kose,

neko bi prosto želeo hleba —

negde ni hleba dovoljno nema,

a neko sladoled i čokolade,

kutiju punu šećerlema.

Neko bojice raskošnih boja,

da crta svet koji sam otkriva,

neko, kao devojčica moja,

da joj je neka igračka živa.

Ne prekidajte, vama se čine,

što niste deca, čudne te želje . . .

. . . Neko bi voleo mali pribor

da može u drvetu cveće da delje.

Neko da tata mornar bude,

pa da ga na put dalek povede,

a neko samo moli za ljubav,

za vašu ljubav, od Sneška-dede . . .

Ovo su samo obične želje,

u snove vam se nekad zaplele!

Šta deca žele, šta deca žele?

Toliko mnogo, a tako malo,

pa i to malo negde u svetu

nije za decu preostalo . . .

Kada sretnete te naše želje,

mi vas molimo, pomislite,

koliko malo nama treba

da nam detinjstvo usrećite.

...ali i rodoljublju.

Napisala je tekst i danas poznatih pesama "Druže Tito, mi ti se kunemo" i "Svečana pesma"...

...Jugoslavijo, borba te rodila,

O Jugoslavijo, narod te slavio,

Ljubav te, zemljo naša, napojila,

Budi ponosna, Jugoslavijo.

O rasti nam zemljo, snu slobodara,

Ime ti nosimo svud,

Ti bolji život nama si dala,

Bratstvu si utrla put…

...a u njenom stvaralačkom opusu nalaze se knjige za decu i odrasle, njih više od 50.

Nije dirnula samo ljude na Balkanu, pošto su njene poezija i proza prevođene na više od 20 jezika!

Najviše je, ipak, volela da piše za decu.

"Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kada izneveri svet odraslih."

Mira Alečković preminula je pre tačno devet godina, 27. februara 2008. godine u 85. godini života. Sahranjena je nekoliko dana kasnije, uz sve vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana beogradskog Novog groblja.