Milutin Bojić, autor "Plave grobnice" koju generacije učenika u školama čita na časovima srpskog jezika, jedan je od najvećih pesnika domaće literature, a ono što mnogi ne znaju o njemu jeste da je preminuo jako mlad, u 25. godini.
Poticao je iz skromne, radničke porodice. Išao je u osnovnu školu "Vuk Karadžić" u Beogradu, a zbog akademskog uspeha mu je bilo omogućeno da preskoči maturu. Književnu karijeru je počeo u 18. godini, pre nego što je upisao Filozofski fakultet, i rano je stekao ugled među kolegama. Sarađivao je sa Grolom i Skerlićem, proučavao je strane jezike, filozofiju, psihologiju i pozorišne umetnosti.
Ubrzo je njegov akademski razvoj prekinut Balkanskim ratovima. Iako nije bio fizički sposoban da služi vojni rok zbog svoje krhke građe, sudbina ga je odvela na ratište.
U Prvom svetskom se pridružio srpskoj vojci, gde je bio u sastavu telegrafske jedinice, a pri dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande. Tu je opevao patnje i stradanja našeg naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije. Na isti potresan način ovekovečio je i jezivu viziju Plave grobnice kod Vida, ostrva smrti.
Na putu ka Solunu, Bojić se razboleo i to teško, kao i mnogi Srbi koji su gladni, bosi i smrznuti tumarali Balkanom.
Pesnik je u Solunu pao u postelju, a “Srpska kuća” na Krfu danas čuva jedno Bojićevo pismo koje je napisao devojci Radmili u Beogradu i koje najbolje svedoči o njegovom stanju:
"Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću, sutra, samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna. I ponos. Umorni su kao i telo. Da... Ja dobro vidim svoj kraj. Nema mi života možda još ni godinu dana. Ništa me ne veseli. Čini mi se da nikad neću videti svoju zemlju. Ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega. Pokopan iznad čempresa, zaboravljen od svih kao ovi mučenici koje savezničkim lađama, mrtve, predaju pučini i morskoj dubini. Molim te, ne piši i ne govori nikome o ovome. Grlim te, grlim draga, mada mi smrt kuca na vrata".
Milutin Bojić mučio se godinu i po dana. Lečio se i u Nici, a kada je poverovao da se izlečio, tražio je da ga vrate u Solun, znajući da vojska sprema proboj fronta. Želeo je da bude deo te bitke. Nažalost, nesrećni mladić nije dočekao proboj Solunskog fronta. Zbog tuberkuloze i zapaljenja pluća smešten je u Vojnu bolnicu u Solunu.
Preminuo je u novembru 1917, sa samo 25 godina. Sahranjen je pored ratnih drugova, na Zejtinliku, a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd krajem leta 1922. godine, u porodičnu grobnicu na Novom groblju.
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!