Ako ste ljubitelj benda Kings of Leon ovaj tekst vam neće mnogo pomoći. Svakako ćete u njemu uživati. Ako niste - pročitajte ga i postanite ljubitelj!
/autor teksta: Pavle Jakšić/
Ukoliko biste čuli frazu "uzburkani region" ne bismo vas smatrali cinikom ukoliko bi vam početna asocijacija bila pomisao na manipulacije nacionalizmom, demagogiju, u najboljem slučaju neko stihijsko kanalisanje oslobođene energije na sportskim manifestacijama.
Ne bežite, politika neće biti tema!
Koji je scenario u kojem bi vas navedena fraza povela u pomisao o nečem lepom ili uzvišenom?
Verovatno onaj, u kojem bismo duboko kopali po zaturenoj naivnosti i neiskvarenosti.
U ovom slučaju vaš optimizam bi bio putokaz ka nečem istinski lepom. Iznenađena su danas toliko retka, da je verovanje u njih maltene oslobođeno potencijalnih razočaranja. Ta vera više je odlika hrabrih nego tananih. Kako hrabrost često biva nagrađena, tako i iznenađenja ipak postoje.
Jedno od takvih je i koncert američke grupe Kings Of Leon koji će se dogoditi za nešto više od mesec dana, tačnije 19. juna na zagrebačkom INmusic festivalu, prvi put u regionu.
Mnogi, kojima je emotivnost izmeštena na pijedestal ljudskih osećanja označavaju upravo četvorku iz Nešvila kao najbolji live bend današnjice.
Već sada davne 2004. godine postojala je mogućnost, da tada tek obećavajući rokeri posete Exit Festival, i budu uvertira Igi Popu, ali je u poslednjem trenutku ta mogućnost nestala u sparini junskih dana, usled loma ruke bubnjara Nejtana.
Bilo je to vreme u kojem su se jasno nazirali obrisi energije i žudnje nečega što će kroz jednu dekadu od tada postati jedan od najboljih rok sastava ikada.
U međuvremenu su se nizali albumi, koji su ovaj bend učinili prepoznatljivim širem spektru slušalaca, kojima gitarski rifovi, melanholične metafore i surova iskrenost servirana notama i nije primarni impuls. Pesme poput "Sex On Fire", "Use Somebody", "Radioactive", svakako su milje koji je postao dostupan, ali sa druge strane, istinski zaljubljenici u ovu rokenrol priču ostali su u sebičnom, sladostrasnom zadovoljstvu, koje se ogledalo u činjenici da su njihova najbolja dela ostala daleko od mejnstrim tokova. U okvirima njihove popularnosti, gde je taj vid nedostupnosti pomalo neverovatan, ima primesa magičnog, buntovničkog, nečeg što su suštinski - oni.
Kada je Kings Of Leon u pitanju muzika je uvek bila u prvom planu, muzika kao slava, brana, strast, celokupan život. Obrazac koji nije promenila veličina pozornica, bilo da se radilo o londonskom striptiz klubu koji miriše na ženske pomade ili grandioznim arenama. Izmeštanje muzike ispred biografije, minimum je poštovanja koje možemo da ukažemo braći Folovil - Kejlebu, Nejtanu, Džeredu, i njihovom rođaku Metjuu.
Naziv benda "Folovili" bi možda bio logičan zaključak samo onima koji nisu upućeni u kompleksnost i dubinu sinova sveštenika pentakostalne crkve Ivana.
Naziv je ličan, jednako kao i svaka njihova pesma. Predstavlja omaž njihovom dedi Leonu, i to, ispostaviće se - vanvremenski.
Ne postoji opipljiva emocija koju ne možete da osetite, ili sa nekim podelite slušajući njihovu muziku, a baš tada muzici prilazite sa strahopoštovanjem, osećajem koji je ravan inicijaciji.
A da biste njihovu muziku istinski dokučili, morali biste da ih pažljivo slušate, i čitate ono što su nam namenili. Postoje nebrojani forumi koji tumače njihove jezičke začkoljice i višeznačne konstrukcije.
Lepota njihove muzike je u tome da niko nema tapiju na finalni zaključak. On ostaje pojedinačno u nama samima, kao i sama muzika. Bilo bi previše racionalno da pomislimo da su upravo to i želeli, verujemo da je ova činjenica samo logični sled, odnosno začin u njihovoj muzičkoj bajci. Njihova muzika, osim utehe, nudi i nešto nedokučivo, nepoznato, što nam ne izbija iz glave, i tera nas da konstantno tragamo i lutamo u potrazi za zaključcima do kojih suštinski nikada i ne želimo da dođemo.
Najlakše je predstaviti ih kroz spektar emocija koje nam nude, makar onako kako sam ih ja doživeo.
Ukoliko ste ikada lutali, sebe besciljno tražili, uz određenu buntovnost, poslušajte pesmu "Closer".
Ona je ultimativna u nekom vidu prkosne usamljenosti, gde vas obuzima osećaj svesnosti sopstvenog neispunjena, bezuspešnog traganja, ali je sa druge strane opet dovoljno rock, prljava, da vas izdigne ponosno iznad tog melanholičnog osećaja, da vas prodrma i probudi.
Momenat kada vaša patnja postaje ponosni ožiljak na vašem telu, a ne slabost ili patetika.
Osećaj sete možete potražiti u pesmi "Walls" sa istoimenog sedmog po redu albuma (We Are Like Love Songs) objavljenog oktobra 2016. godine, koji je i povod najnovije turneje benda, koji je svoju prvu svirku imao u kultnom nešvilskom klubu Exit/IN, u kome su gostovali muzički giganti poput Ramonsa, RHCP, Džoni Keša, Tom Petija. Ukoliko vas ikada put nanese u Nešvil, Tenesi, ispred ovog lokala, sva ta imena, svojeručno potpisana, možete pročitati na tabli koja se nalazi tik pored ulaza u ovo monumentalno mesto.
Vratimo se osećanjima, i to onom koje najčešće nema razuman povod. Ljubav. Ona je u svakoj pesmi, nekada je neostvarena, nekada opipljiva, ponekad luda, neretko neuzvraćena. Za one kojima je ljubav nešto ezoterično, ovo je prilično široka paleta, koja će vas svakako zainteresovati.
Pesma "Milk" upućuje na ljubav koja je sve ređa, da, ona bezuslovna. Pronaći ćete je u stihovima o devojci koja "uslužuje sve na vašoj zabavi poput konobara, i koja vam pozajmljuje četkicu za zube".
Ukoliko imate tu sreću, možda će vas na nekoga i asocirati.
Pesma "Knocked up" je himna o ljubavi koja trijumfalno pobeđuje, dok je "True Love Way" obrazac za sve ljubavne idealiste, kaskadere širom sveta koji nisu spremni na kompromis.
Ukoliko želite da se pomirite sa celim svetom, a pre toga sa samim sobom, ili ukoliko makar stremite osećaju da ste na putu da to postignete, svakako pritisnite plej na pesmi "Back Down South".
Tuga i preispitivanje rezervisani su za numeru “Cold Desert”. Pesma koja je bukvalno napisana u magnovenju u pustinji Arizone, emotivnom kolapsu, čiji je uzrok crveno vino, i koja je sasvim slučajno otkrivena na papiriću koji je pronađen na podu nekoliko dana kasnije. Jedan pasus čiji je tvorac Kejleb Folovil, glavni vokal grupe, kaže: "Isus me ne voli". Do srži brutalno iskren vid samospoznaje, nekoga ko je godine proveo u, i oko crkve, i bio na taj način odgajan.
Sreća?
Ukoliko čeznete za povratkom domu, predlažemo "Last Mile Home"...
Ukoliko ste ostvarenih snova, ušuškani porodicom, možete pomalo retrospektivno pustiti numeru “Day Old Blues”.
Koliko još samo nijansi i vrsta osećaja i osećanja postoje, i koliko god da ih je, naći ćete ih u njihovim pesmama.
Jedno je sasvim sigurno, ukoliko poželite da se osetiti živim na način koji je življenja vredan, slušajte njihovu muziku, i ne propustite da ih čujete uživo.
Tom Vejst je rekao: "Način na koji radite bilo šta, jeste način na koji radite sve". Pa i uživanje u muzici, dodali bismo.
