Kada je nastao muzički festival EXIT bio je to prvorazredni kulturni događaj u Srbiji koja je vidala rane od rata, sankcija, bede, nemaštine... Bio je to pokušaj da se Srbija trgne, bilo je to "svetlo u tunelu". EXIT festival se u međuvremenu etablirao kao jedan od najznačajnijih, ne samo u regionu, već i u Evropi, mada mu ponekad zameraju da je izgubio "dušu", okrenuo se stranoj publici i da, zapravo, živi na staroj slavi.

Danas, gotovo dve decenije kasnije, toliko je muzičkih festivala u Srbiji i u regionu, da je pravo čudo kako uopšte opstaju. Da li je samoodrživost svih tih silnih festivala moguća i da li je moguće da oni budu besplatni?

Ovo je bila jedna od tema diskusije "Kontakt konferencije" u Beogradu, tokom koje su predstavnici raznih festivala uz regiona odgovarali na ovo i druga pitanja.

Da li idete na muzičke festivale u regionu?

Činjenica je da mnoge festivale više i ne možemo da razlikujemo, jer su im gosti, odnosno izvođači identični. Ključ je u tome kako privući publiku i šta joj ponuditi da bude njen "prvi izbor"?

Za pohvalu su, svakako, svi ti ljudi koji u svojim sredinama pokreću ovakve zabavno-kulturne manifestacije, najčešće bez prave podrške (i razumevanja) države i(li) lokalnih samouprava, iako i one imaju korist od toga, pre svega što se tiče imidža i turizma. Ali, kako se izdvojiti iz "mase"?

"Entuzijazam bez para ima ograničeni rok trajanja. Da smo hteli da se obogatimo, sigurno se ne bismo bavili organizovanjem festivala. Mi smo na neki način 'čuvari vatre'. Da smo hteli, mogli smo do sada da postanemo folk festival i imali bismo tri puta više posetilaca, ali smo odlučili da ostanemo verni roku", kaže Rade Rakočević ispred Beogradskog Beer festivala.

Upravo ovaj festival godinama opstaje iako je ulaz besplatan. I ubraja se u red najposećenijih, ne samo u Srbiji i regionu, već i u svetu!

Kako uopšte Beer fest opstaje?

Rakočević smatra da publici treba ponuditi događaj, iskustvo, nešto neponovljivo, kako bi se izdvojio na sve bogatijem tržištu festivala.

"Naša istraživanja pokazuju da publici muzika nije na prvom mestu, već druženje. Zato na društvenim mrežama i imamo hešteg #mestosusreta. Beer fest to i jeste. Ono što je jedna od naših ideja jeste da publici, koja želi da plati, damo nešto novo, drugačije. Recimo, ko želi da plati, može da se druži sa muzičarima u bekstejdžu, izađe na binu da bude sa nekom grupom, da, recimo, svira daire uz Kerber...", rekao je Rakočević iz organizacije Beer festa.

Rakočević je rekao da je učešće grada, odnosno države u organizaciji festivala tek 3% (Beograd daje lokaciju - ugovor se obnavlja na tri godine, pruža komunalne usluge), a da je sve ostalo obezbeđeno od sponzora. Ali, pregovori sa sponzorima znaju da budu mučni, pa su organizatori Beer festa jedne godine odlučili da prestanu da slušaju "diktat" i odrekli se jednog od najvećih proizvođača piva. Taj bunt se pokazao uspešnim - sada se taj isti proizvođač vraća, spreman na kompromise.

Beogradski biznismen, poreklom iz Crne Gore, načeo je i temu ekonomske moći građana Srbije, ali i regiona.

"Mi imamo najmanju stopu ekonomskog rasta u Evropi. Srećom teško da može da bude gore i primetno je poboljšanje. Ogromna količina novca u svetu se preliva i deo toga dolazi i kod nas. Ipak, običan čovek ne može da razmišlja o kulturi, umetnosti, festivalima, kada krpi kraj sa krajem. Ako počnu povećanja plata, onda će ljudi biti spremni da potroše više u industriji zabave. Dobra vest je da je najgore iza nas", rekao je on.

Rakočević je izneo i primer kada je Beer fest probao da naplati jedan dan festivala. Nije prošlo dobro.

"Naša publika bi najviše volela da dođe da sluša U2, da je ulaz besplatan, a da pivo košta 50 dinara. Probali smo pre četiri godine da naplatimo jedan dan, kad smo doveli Ce Lo Green-a i Parni valjak, koji pre toga dugo nije nastupao u Beogradu. Ulaz je koštao tri evra. Imali smo samo 35.000 posetilaca, što je tri puta manje nego što ih imamo kada je ulaz besplatan. Uobičajena dnevna poseta našeg festivala je više od 100.000 ljudi, čime možemo da se merimo sa tek nekim festivalima u svetu i to iz Južne Amerike", dodao je.

Za razliku od Beer festa koji je komercijalni festival, mnogi drugi nemaju taj luksuz da ne naplaćuju karte. Takav je, recimo, Southern soul festival u Ulcinju, ili novosadski Festival uličnih svirača.

Natali Beljanski iz organizacije Festivala uličnih svirača istakla je da bi zajednica trebalo da bude više uključena u kultrni život i događaje.

"Znate, karnevali su postojali i bez sponzora. A danas je sve komercijalizovano. posetiocima se nudi sve servira. Reč je o konzumentskoj ideologiji. Kuda sve to vodi? Sa komunizmom je otišla i jedina dobra strana a to je što su ljudi bili zainteresovani da učestvuju u manifestacijama. Sada nam sponzori određuju kako će izgledati festivali i to ne smemo da dozvolimo", istakla je Beljanski.

Taj festival se finansira iz državnih fondova i evropskih fondova i potpuno je besplatan. Sa razlogom.

"Ako se već finansira iz državnih fondova, a to su pare građana, onda im treba vratiti, dati im nešto na poklon", kaže ona.

Festival uličnih svirača u Novom Sadu najviše zavisi od volje i spremnosti države, odnosno organa lokalne samouprave da pomognu. Natali Beljanski kaže da zbog česte promene vlasti stalno kucaju na vrata gradskih i pokrajinskih vlasti, iznova objašnjavajući kakav je to festival i zašto je važan za grad i državu.

"Mlađi brat" beogradskog Beer festivala, sarajevski Beer fest, nastao je, kako kaže Nenad Podžić, na "jaranskoj osnovi", sa idejom da se mladima pruži altenrativa, nešto drugačije od "turbo folka" i "šunda". Ali, taj festival naplaćuje ulaz, jer... mora.

"Kad odrediš cenu karte - pose** te. Kad napišeš da je besplatno - opet ne valja, kao bezveze je. Mi smo odredili cenu karte od sedam konvertibilnih maraka (3,5 evra). Nama, u BiH, gotovo je nemoguće da dobijemo pare od države, jer smo komplikovani - imamo tri ministarstva kulture. Kad smo jednom stavili cenu karte od pet evra, to je bio kao Černobilj, katastrofa. Posle smo vratili staru cenu karte. Ja često kažem da smo svi mi koji se bavimo organizacijom festivala - hrabri ljudi", izneo je Podžić sarajevska iskustva.

Jedan od festivala koji MORA da naplaćuje karte da bi uopšte postojao jeste Southern soul u Ulcinju. Organizatori ovog festivala susreću se sa mnogim problemima - od nepostojanja dobre saobraćajne infrastrukture (recimo, nedovoljnog broja letova low cost kompanija), za razliku od, recimo, hrvatskih primorskih gradova, potom potpunog izostanka sluha lokalnih predstavnika vlasti...

"Za razliku od drugih festivala koji su ovde, mi nemamo ni struju, ni vodu, ni objekte. Imamo samo plažu i svake godine pravimo sve, od bine, pa nadalje. Nama je 50% budžeta od prodaje karata, ostalo od sponzora. Imamo dva razreda karata - za naše ljude, iz regiona i za one iz većeg dela Evrope (najviše zapadne). Pomoć države je simbolična, a moramo da prođemo sve moguće tendere. Znate, kad dovodite osmočlani bend iz SAD, treba da platite osam avionskih karata, plus celokupnu opremu koju donose, smeštaj, hranu", rekao je Marko Pavlović iz Sothern soul festivala.

Izneo je i zanimljiv utisak.

"Čim sletite u Dubrovnik, 'zapljusnu' vas bilbordi i obaveštenja da se održavaju Dubrovačke letnje igre. A u Ulcinju pojma nemate da se održava ovakav festival, koji već ima svoje mesto u svetu. Ali, kad je koncert, recimo, Cece (Svetlana Ražnatović), onda je ceo grad oblepljen njenim plakatima. I to pokazuje da sve zavisi od muzučkog ukusa onih koji su na vlasti u lokalu...".

Zato i jeste tendencija da se privlači što veći broj ljudi iz inostranstva kako bi festivali mogli da "žive". S obzirom na "poplavu" festivala (muzičkih, pretežno) učesnici panela saglasili su se da bi trebalo da postoji čvršća veza među njima, da se možda dogovori i kalendar kako se ne bi preklapali...

U svakom slučaju, pomoć zajednice, društva, svakog od nas ponaosob, neophodna je kako bismo festivale održali i na njih odlazili.