Zoran Kostić-Cane mišljenja je da je Bijelo dugme poslužilo nekadašnjem komunističkom režimu da lakše kontroliše mlade.
Zoran Kostić-Cane, frontmen Partibrejkersa, jedne od najboljih srpskih (jugoslovenskih) rok grupa svih vremena, uvek je na društveno-politička i muzička dešavanja u Srbiji i regionu gledao drugačije od drugih. Trezvenije.
Nije se promenio. I dalje mu je jezik oštar, a gledanja na život u Srbiji surovo realna.
"Borba za Srbiju postala je stan u Beogradu. Mnogi suštinu vide samo kao lični prelazak iz neke uništene provincije na Terazije. Ljudi hoće hleb bez motike, a zarađuju hleb, uništavajući druge", rekao je Cane u intervjuu za "Pressmagazin".
Razgovor je vođen na jednom od beogradskih splavova, a tokom dijaloga Cane je mahao ljudima na brodićima koji su prolazili. Nije bilo puno onih koji su otpozdravljali, što je Caneta nateralo na komentar: "Ljudi ne pozdravljaju ljude, jer misle da neko hoće da im oduzme sreću. Život je lep, ali ljudi ne znaju da se opuste".
Upitan kako mu izgleda današnja tranziciona Srbija, Cane je u svom stilu primetio: "Pa znaš šta, opanak hoće da bude sandala ili mokasina. Danas Srbijom vlada specifičan tranzicioni inženjering. Ljudi su postali nekretnine i teško menjaju svoju poziciju. U nekim trenucima pomisle da su se opustili, isključe se iz stvarnosti i spuste roletne. Isključe sve osim mobilnog, jer im je gazda dao da budu na raspolaganju 24 sata dnevno. Ljudi slabo primećuju svoj život i činjenicu da su živi. Samo jednog trenutka provale da je za sve kasno i da im je život prošao u strahu od jednog lošeg telefonskog poziva".
Cane, koji se odavno preselio iz Beograda u Zrenjanin, kaže da je u Srbiji uvek bilo bezveze - i danas i onda kada su njom vladali komunisti.
"Stalno jedna mala grupa ljudi nameće neki svoj sistem igre. Oni su stalno u devijaciji i u opravdanju svog idiotluka. Sećam se kad smo bili klinci, pa smo morali da idemo na praksu u fabrike. Vidiš onaj užas u sedam ujutru, one polupijane radnike koji se vaćare u smrdljivim klonjama i onda budeš u fazonu ' zajebi, samo da ne završim u fabrici'. Ali, neke stvari ne možeš izbeći. Najteže je na sebi primeniti samoupravljanje, da budeš svoj i upravljaš sopstvenim životom i ne budeš u robovskom položaju u odnosu na rđu od čije milosti već godinama zavisimo".
Upitan da li je teorija zavere ili istina da je Savez komunista Jugoslavije stvorio Bijelo dugme (kao i Milošević turbo-folk) da bi lakše kontrolisao mlade, Cane je mišljenja, koje nije usamljeno, da je Bijelo dugme obesmislilo čitavu stvar, odnosno rokenrol.
"Mislim da je propadajućem sistemu u bivšoj Jugoslaviji bilo potrebno da pokaže privid neke normalnosti. Da mladi mogu da farbaju kosu i idu u nekoj 'apa-drapa' garderobi i onda, eto te slobode. Angažovane grupe, kao što su to bile Buldožer i Pop mašina, već su stvorile kritičnu masu mladih ljudi s kojima nije moglo da se manipuliše. I onda su puštene grupe a la Bijelo dugme da obesmisle čitavu stvar, kao baš smo mladi i ludi", primetio je Cane.
"Rokenrol ima tri stepena. Prvi je 'ajde da se zezamo', drugi su emocije, a treći stepen je da se ljudi nateraju da koriste mozak. Onda je država pustila drogu i odvratne menadžere koji su prodavali kosti, krv i mladost. Kasnije je došlo i uvođenje kafedžijskih termina koncerata i da bendovi sviraju u jedan sat posle ponoći, a sve da bi ove krvopije mogle da opijaju i drogiraju omladinu, a i da im prodaju onaj svoj soc od kafe".
(MONDO)
Nije se promenio. I dalje mu je jezik oštar, a gledanja na život u Srbiji surovo realna.
"Borba za Srbiju postala je stan u Beogradu. Mnogi suštinu vide samo kao lični prelazak iz neke uništene provincije na Terazije. Ljudi hoće hleb bez motike, a zarađuju hleb, uništavajući druge", rekao je Cane u intervjuu za "Pressmagazin".
Razgovor je vođen na jednom od beogradskih splavova, a tokom dijaloga Cane je mahao ljudima na brodićima koji su prolazili. Nije bilo puno onih koji su otpozdravljali, što je Caneta nateralo na komentar: "Ljudi ne pozdravljaju ljude, jer misle da neko hoće da im oduzme sreću. Život je lep, ali ljudi ne znaju da se opuste".
Upitan kako mu izgleda današnja tranziciona Srbija, Cane je u svom stilu primetio: "Pa znaš šta, opanak hoće da bude sandala ili mokasina. Danas Srbijom vlada specifičan tranzicioni inženjering. Ljudi su postali nekretnine i teško menjaju svoju poziciju. U nekim trenucima pomisle da su se opustili, isključe se iz stvarnosti i spuste roletne. Isključe sve osim mobilnog, jer im je gazda dao da budu na raspolaganju 24 sata dnevno. Ljudi slabo primećuju svoj život i činjenicu da su živi. Samo jednog trenutka provale da je za sve kasno i da im je život prošao u strahu od jednog lošeg telefonskog poziva".
Cane, koji se odavno preselio iz Beograda u Zrenjanin, kaže da je u Srbiji uvek bilo bezveze - i danas i onda kada su njom vladali komunisti.
"Stalno jedna mala grupa ljudi nameće neki svoj sistem igre. Oni su stalno u devijaciji i u opravdanju svog idiotluka. Sećam se kad smo bili klinci, pa smo morali da idemo na praksu u fabrike. Vidiš onaj užas u sedam ujutru, one polupijane radnike koji se vaćare u smrdljivim klonjama i onda budeš u fazonu ' zajebi, samo da ne završim u fabrici'. Ali, neke stvari ne možeš izbeći. Najteže je na sebi primeniti samoupravljanje, da budeš svoj i upravljaš sopstvenim životom i ne budeš u robovskom položaju u odnosu na rđu od čije milosti već godinama zavisimo".
Upitan da li je teorija zavere ili istina da je Savez komunista Jugoslavije stvorio Bijelo dugme (kao i Milošević turbo-folk) da bi lakše kontrolisao mlade, Cane je mišljenja, koje nije usamljeno, da je Bijelo dugme obesmislilo čitavu stvar, odnosno rokenrol.
"Mislim da je propadajućem sistemu u bivšoj Jugoslaviji bilo potrebno da pokaže privid neke normalnosti. Da mladi mogu da farbaju kosu i idu u nekoj 'apa-drapa' garderobi i onda, eto te slobode. Angažovane grupe, kao što su to bile Buldožer i Pop mašina, već su stvorile kritičnu masu mladih ljudi s kojima nije moglo da se manipuliše. I onda su puštene grupe a la Bijelo dugme da obesmisle čitavu stvar, kao baš smo mladi i ludi", primetio je Cane.
"Rokenrol ima tri stepena. Prvi je 'ajde da se zezamo', drugi su emocije, a treći stepen je da se ljudi nateraju da koriste mozak. Onda je država pustila drogu i odvratne menadžere koji su prodavali kosti, krv i mladost. Kasnije je došlo i uvođenje kafedžijskih termina koncerata i da bendovi sviraju u jedan sat posle ponoći, a sve da bi ove krvopije mogle da opijaju i drogiraju omladinu, a i da im prodaju onaj svoj soc od kafe".
(MONDO)
