SAT POKOJNOG BRATA SAM PRVI PUT TADA NOSIO: Velika Laćina ispovest nakon Marinine smrti - kako je preživeo bolne nedelje

Sin pokojne Marine Tucaković, Milan Radulović Laća, otkrio je kako se nosi s ovim velikim gubitkom i kako proživeo pedeset dana bez majke koja ga je napustila pre nepuna dva meseca.

"Smenjivale su se faze. Prvih deset dana bilo je potpuno konfuzno, sledećih deset je prošlo u laganom i mučnom vraćanju u realnost. Usledili su spoznaja i prihvatanje činjenice da je majka preminula, propraćeni nesanicom i depresijom. Novih deset dana doneli su borbu i pokušaje da previdim realnost da ne bih eksplodirao. Zapravo, tek posle četrdeset dana ili, još više, od trenutka kad sam otišao na njen grob nešto je počelo da se menja. Najveću frku imao sam upravo od tada. Kada je umro moj brat Miloš, svaka poseta njegovoj večnoj kući bila mi je vrlo stresna. Međutim, kada sam s tatom prvi put otišao na majčin grob, osetio sam olakšanje. Sada se polako vraćam u vinkl. Trudim se da imam što više posla, pa sam ozbiljno počeo da radim na maminoj zaostavštini, tako i na nekim mojin tekstovima. Istovremeno počinjem da kod sebe popravljam neke stvari, što je još ranije trebalo da učinim. Zapravo, nastojim da budem što bolji sin mojoj mami, ne samo zbog nje, veći zbog sebe, jer znam da bi ona to volela. Komemoracija će se održati 24. novembra, pa sam sad pretežno fokusiran na to. Čeka me period prepun obaveza", rekao je Laća i otkrio o kakvom popravljanju je reč.

"Mislim na moje prioritete i afinitete. Želim da budem u dobroj korespondenciji sa sobom. Možda je nešto strašno moralo da se desi da bih to do kraja shvatio. Navikao sam na borbu i nikad se ne predajem."

Kada su ga jednom pitali koji Marinin savet mu je najvredniji, rekao je: "U životu samo na sebe i na nju mogu da se oslonim", a evo na da li to i dalje misli.

"Da, ali ne zanemarujem pomoć prijatelja. Život ide dalje, pa ide, ali iz takvih situacija ne možeš da izađeš sam. Tada se vidi ko čini onaj dragoceni krug ljudi s kojima imaš pravi odnos, bez obzira na to koliko se često viđate. Desi se i da ostvariš kontakt s onima sa kojima se dugo nisi čuo ili čak s kojima si imao razmirice. Kad se tako nešto desi, sve ostalo je nebitno. Prethodno je pandemija naterala čoveka da pročisti taj krug kako bi sam mogao da se isceli, te da bude individua spremna da iskreno primi tuđe emocije u meri u kojoj ih daje", izjavio je sin Marine Tucaković, pa otkrio da li je sebi obećao da na komemoraciji neće praviti skandale.

"Uopšte ne mislim da ih više pravim. Zašto bih to radio? Već neko vreme sam iznad toga. Počneš da malo više pronalaziš sebe, a dobiješ i više vere. Nisam fanatik, ali sam vernik. Ne znam ko, ali neko mi je rekao da posle velike tuge mogu da se dese samo dve stvari potpuni očaj i letargija ili da kreneš dalje otvorenih ruku, s ljubavlju i verom. Ja sam za drugu opciju, svestan da će tuga stalno biti tu, jer vreme ne leči već otupljuje. Objave koje su se pojavile u medijima posle sahrane uglavnom su bile potpune izmišljotine. Napravilo se nešto totalno drugačije od očeve i moje želje da zaštitimo najbliže od korona virusa, koji je odneo moju majku. Ne obazirem se previše, ali da nije bilo korektno iskoristiti sahranu da se napravi medijski cirto, valjda sav pošten svet i sam vidi."

Na pitanje da li je spreman da bude Marinin naslednik kada je reč o pisanju tekstova, Laća kaže da je nemoguće biti njen naslednik.

"Marina neće imati naslednika, ali je utrla put mnogima. Ona je etablirala profesiju tekstopisac. Dugo nisam bio siguran da li sam dovoljno dobar u tom poslu, a postojalo je i pitanje da li želim da se njime bavim. Studirao sam televizijsku režiju, ali sam najbolji kada pišem, a reč je moje oružje. Sigurno je da ću pisati, pisati, pisati, a šta - videćemo. Ne želim da se vezujem samo za muziku. Svojevremeno sam počeo da zajedno sa drugaricom pišem roman, i to na engleskom, jer, ne znam zašto, loše pišem prozu. S druge strane, nema šanse da na engleskom napišem tekst za pesmu. Sada sam na srpskom počeo nešto drugo, neku malu trilogiju, za koju verujem da će biti interesantna. Dao sam sebi rok da je završim do kraja godine."

Marina je neko ko je uvek video dobro u ljudima, čak i kada su bili loši, ali tu osobinu nije nasledio od nje.

"Njoj su svi bili dobri. U tom pogledu sam više kao otac, koji je mnogo oprezniji . Uvek je pitanje da li poslušati razum ili intuiciju. Kad god sam poslušao intuiciju, nisam pogrešio. Razum treba da stupi na scenu kasnije."

Pomenuo je ranije da se bavi sređivanjem Marinine zaostavštine, a sada priznao da li mu je još teže dok prelistava njene rukopise.

"Lepo mi je, jer me to podseća na nju. Iako je fizički nema, kad vidim taj utisnuti rukopis, koji može da traje gotovo večno, vraćaju mi se sećanja iz vremena kada smo zajedno radili. Uvek kad neko premine govorimo jadan, nema ga više, a bol zapravo ostaje nama koji ostajemo. Ideja o ponovnom susretu je lepa i ja u nju verujem. Tamo gde se odlazi nalaze se moja baka, moj brat, mama, mnogi prijatelji... Zamišljam da na nebu piju kafu i gledaju šta mi radimo. Potrudiću se da se mami ne smuči ta kafa kad me vidi. Ove godine je Bog na nebu napravio dream team, koji bi nama trebalo da bude i upozorenje i amanet. Ako ne budemo radili i usavršavali se, šta će se desiti sa kulturom, kakve će biti nove generacije..."

Poznato je da je brata Miloša izgubio veoma rano, što je bila Marinina najveća boljka. Kako kaže, ni sam ne zna da li je Miloševa sudbina uticala na odnos roditelja prema njemu.

"Ne znam... Ceo taj period bio je vrlo turbulentan. Živeo sam u Francuskoj, gde sam imao bend, a kad sam se vratio, više sam radio sa mamom. Tada sam se malo primirio da ne bih zadavao velike brige. Male jesam, jer sam buntovan, ali na vrlo dobroćudan način."

Laća je otvoreno pričao i o odvikavanju od heroina, iako njegova majka nije bila za to da javno govori o tome.

"Mama nije bila za to, ali sam rekao - moram da pričam jer sam se izlečio i ništa ne želim da krijem. Za to je trebalo mnogo snage i vremena i, naravno, stručno lice. Odabrao nam pravi trenutak za priču. Meni je posle izlečenja sve krenulo uzlazno. Imao sam u svesti činjenicu da, kad sam uspeo da se skinem sa heroina, sve drugo što želim da uradim je mnogo lakše."

Nakon Marinine smrti, ima jasno zacrtan cilj - da lik i rad njegove majke budu na nivou koji zaslužuje.

"Prvi korak je zbirka pesama, verovatno sto kapitalnih, koju spremam u dogovoru sa Jelenom Trivan iz Službenog glasnika. Otac i ja smo sve bliži otvaranju fondacije Marina Tucaković, koja nema veze sa njenim poslom, već sa sudbinom. Fondacija bi pružala pomoć ženama obolelim od karcinoma, čiji je broj ogroman, kada dolaze na lečenje nemaju smeštaj, neke su teški slučajevi pa treba da idu u inostranstvo... Pripremamo aukciju mamine garderobe i nagrada kako bismo obezbedili početni kapital. Kad prođe ostavinska rasprava, ja ću određeni procenat svog dela od njenih autorskih prava zaveštati fondaciji, a verovatno i tata. Sigurno je da neću biti direktor fondacije, već će se njome baviti žene koje su ili prošle kroz tu priču ili su se njome na sličan način bavile."

Priznao je da je s majkom delio i garderobu, a prilikom fotografisanja rekao je da na sebi ima Marinin kaputić.

"Uniseks odeću smo često trampili. Recimo, kad sam kupio neki dobar kožni sako, pa ga ona probala i zaključila da i njoj super stoji, odmah sam joj rekao - nosi ga i ti. Kada sam bio kod Maje Nikolić u emisiji Među nama, imao sam neverovatnu frku, jer je to bilo moje prvo lajv gostovanje u životu. Tada sam prvi put nosio sat pokojnog brata. Upravo taj sat je u našoj kući smatran najvrednijim predmetom. Meni je tog dana u studiju, kao amajlija, davao osećaj sigurnosti."

Pomen Marini Tucaković, 40 dana nakon njene smrti, održan je 29. oktobra na Novom groblju u Beogradu.

(MONDO/Hello)