Opet je sneg.
Juče sam ceo dan provela radeći nešto o čemu trenutno ne smem da vam pričam, al’ za jedno dve nedelje to izlazi u javnost, pa ćete videti o čemu je reč.
U svakom slučaju, bilo mi je super što učestvujem u toj priči, a najlepša stvar je bila što sam ceo dan provela za klavirom, svirajući.
Džoni, moj omiljeni bubnjar koji je u medjuvremenu počeo da svira sa Vasilom Hadžimanovim, je bio tamo, i džemovali smo posle sto godina. I setila sam se koliko je to dobar osećaj, deliti muziku sa ljudima na taj način. A pogotovo sa njim, jer on je em užasno talentovan, em entuzijasta, što je kod nas retkost.
Elem, u jednom trenutku setih se za tim lepim koncertnim klavirom da već danima hoću da odsviram temu iz filma ‘’Brokeback mountain’’, čije mi je gledanje na ovogodišnjem Festu predstavilo veliko zadovoljstvo.
I, odsvirasmo je Džoni i ja zajedno, nekako, mada sam je ja čula možda dvaput, a on nijednom. I svi u sobi su stali sa onim što su radili u tom trenutku, jer su osetili da to što sviramo ima neku magiju (ne dragi zlobnici, neću da kažem da smo Džoni i ja to genijalno odsvirali, već da je muzika tako dobro napisana, da i bez filma izaziva sličan efekat kod slušaoca, kao u filmu kod gledaoca).
Reći ćete, ova tema je za mog kolegu kolumnistu, Rašu Andrića, ali muzika na filmu je jako važna stvar, tako da….
Odgledala sam gomilu filmova na Festu, mada najviše onih koji su imali neke nominacije za Oskara (nažalost, pravi sam holivudski ovisnik, a evropski film volim umereno i u malim dozama:) ). Većina mi se dopala, ali na vrhu liste je definitivno gore navedeni, a odmah nakon toga ‘’Walk the line’’, film o Johny Cash-u. Sramota da kažem, ali do ovog filma mislim da nikad nisam čula nijednu njegovu stvar, a koliko shvatam, taj čovek je bio svojevrsna muzička legenda. Samo što ja ne volim mnogo taj totalno kantri zvuk. Ali, mnogo volim filmove o muzičarima i njihovim životima. I gledajući ih, uvek dolazim do istog zaključka – svi oni su imali užasno nesretno detinjstvo. Možda je to faktor koji je od njih napravio takve muzičke genijalce, i istorijski važne muzičke ličnosti. Ja sam imala jako srećno detinjstvo. Sve vam je jasno.
U svakom slučaju, ‘’Brokeback mountain’’ me je oduševio na mnogo nivoa, a jedan od značajnijih je muzika. Strašna je stvar kad čovek samo jednom odgleda film, posle nekoliko dana čuje par uvodnih taktova glavne teme iz tog filma, i seti ih se. Ne samo što se seti njih, nego se, mnogo važnije, seti osećaja koji su film i muzika zajednički probudili u njemu . Da ne pričam o njenoj jednostavnosti, što je čini još genijalnijom – svaki muzičar može da preleti po dirkama ili žicama, odsvira 25 akorada u 5 sekundi, i napravi se važan pred amaterima ili laicima. Ali, napraviti muziku jednostavnom, a kroz tu jednostavnost postići efekat izazivanja čitave palete emocija??
E, to je majstorski napisana filmska muzika.
Za nju je zaslužan argentinac Gustavo Santaolala, nekadašnji producent i kompozitor, nikad ne biste pogodili, POP i ROK muzike. 60-tih i 70-ih je bio vođa dva vrlo uticajna rok benda u Argentini, Arko iris i Soluna, a onda se 1978. preselio u L.A., i tako od svog života napravio pravu ‘’filmsku priču’’ (neki od njih tamo stvarno žive kao na filmu, za razliku od nas).
I tako deco, mic po mic, ušao čovek u film, i posle svega, sinoć dobio svog prvog Oskara.
Mada ja lično mislim da mu je najveća nagrada svako od nas ko uz njegovu muziku oseća tačno ono što je ‘’pisac hteo da kaže’’.
A da, i činjenica da neka budalesina u dalekoj mu Srbiji, dok pada krupan sneg , svira njegovu temu i uživa.
Bravo, majstore!
P.S. Za očito neupućene, moj šef mi je dao ovaj posao ne da bi bila stručno lice koje piše recenzije, ili objektivni novinar, već Kristina Kovač. Sa svim svojim vrlinama, manama, i objektivnim ili subjektivnim stavovima. Da je hteo nešto drugo, zvao bi pravog novinara, a ne mene. Sori.
Vaša Kristina
[email protected]
Juče sam ceo dan provela radeći nešto o čemu trenutno ne smem da vam pričam, al’ za jedno dve nedelje to izlazi u javnost, pa ćete videti o čemu je reč.
U svakom slučaju, bilo mi je super što učestvujem u toj priči, a najlepša stvar je bila što sam ceo dan provela za klavirom, svirajući.
Džoni, moj omiljeni bubnjar koji je u medjuvremenu počeo da svira sa Vasilom Hadžimanovim, je bio tamo, i džemovali smo posle sto godina. I setila sam se koliko je to dobar osećaj, deliti muziku sa ljudima na taj način. A pogotovo sa njim, jer on je em užasno talentovan, em entuzijasta, što je kod nas retkost.
Elem, u jednom trenutku setih se za tim lepim koncertnim klavirom da već danima hoću da odsviram temu iz filma ‘’Brokeback mountain’’, čije mi je gledanje na ovogodišnjem Festu predstavilo veliko zadovoljstvo.
I, odsvirasmo je Džoni i ja zajedno, nekako, mada sam je ja čula možda dvaput, a on nijednom. I svi u sobi su stali sa onim što su radili u tom trenutku, jer su osetili da to što sviramo ima neku magiju (ne dragi zlobnici, neću da kažem da smo Džoni i ja to genijalno odsvirali, već da je muzika tako dobro napisana, da i bez filma izaziva sličan efekat kod slušaoca, kao u filmu kod gledaoca).
Reći ćete, ova tema je za mog kolegu kolumnistu, Rašu Andrića, ali muzika na filmu je jako važna stvar, tako da….
Odgledala sam gomilu filmova na Festu, mada najviše onih koji su imali neke nominacije za Oskara (nažalost, pravi sam holivudski ovisnik, a evropski film volim umereno i u malim dozama:) ). Većina mi se dopala, ali na vrhu liste je definitivno gore navedeni, a odmah nakon toga ‘’Walk the line’’, film o Johny Cash-u. Sramota da kažem, ali do ovog filma mislim da nikad nisam čula nijednu njegovu stvar, a koliko shvatam, taj čovek je bio svojevrsna muzička legenda. Samo što ja ne volim mnogo taj totalno kantri zvuk. Ali, mnogo volim filmove o muzičarima i njihovim životima. I gledajući ih, uvek dolazim do istog zaključka – svi oni su imali užasno nesretno detinjstvo. Možda je to faktor koji je od njih napravio takve muzičke genijalce, i istorijski važne muzičke ličnosti. Ja sam imala jako srećno detinjstvo. Sve vam je jasno.
U svakom slučaju, ‘’Brokeback mountain’’ me je oduševio na mnogo nivoa, a jedan od značajnijih je muzika. Strašna je stvar kad čovek samo jednom odgleda film, posle nekoliko dana čuje par uvodnih taktova glavne teme iz tog filma, i seti ih se. Ne samo što se seti njih, nego se, mnogo važnije, seti osećaja koji su film i muzika zajednički probudili u njemu . Da ne pričam o njenoj jednostavnosti, što je čini još genijalnijom – svaki muzičar može da preleti po dirkama ili žicama, odsvira 25 akorada u 5 sekundi, i napravi se važan pred amaterima ili laicima. Ali, napraviti muziku jednostavnom, a kroz tu jednostavnost postići efekat izazivanja čitave palete emocija??
E, to je majstorski napisana filmska muzika.
Za nju je zaslužan argentinac Gustavo Santaolala, nekadašnji producent i kompozitor, nikad ne biste pogodili, POP i ROK muzike. 60-tih i 70-ih je bio vođa dva vrlo uticajna rok benda u Argentini, Arko iris i Soluna, a onda se 1978. preselio u L.A., i tako od svog života napravio pravu ‘’filmsku priču’’ (neki od njih tamo stvarno žive kao na filmu, za razliku od nas).
I tako deco, mic po mic, ušao čovek u film, i posle svega, sinoć dobio svog prvog Oskara.
Mada ja lično mislim da mu je najveća nagrada svako od nas ko uz njegovu muziku oseća tačno ono što je ‘’pisac hteo da kaže’’.
A da, i činjenica da neka budalesina u dalekoj mu Srbiji, dok pada krupan sneg , svira njegovu temu i uživa.
Bravo, majstore!
P.S. Za očito neupućene, moj šef mi je dao ovaj posao ne da bi bila stručno lice koje piše recenzije, ili objektivni novinar, već Kristina Kovač. Sa svim svojim vrlinama, manama, i objektivnim ili subjektivnim stavovima. Da je hteo nešto drugo, zvao bi pravog novinara, a ne mene. Sori.
Vaša Kristina
[email protected]
