Član Mondove porodice, u društvu par stotina Srba, uživao je u spektakularnom koncertu Depeche Mode u Budimpešti. Čuveni engleski pop bend nalazi se na turneji kojom promoviše album "Playing the Angel", pod geslom "A pain and suffering in various countries"...
"Here, somewhere in the heart of me
There is still a part of me
That cares
And I'll, I'll still take the best you've got
Even though I'm sure it's not
The best for me
When you're born a lover
You're born to suffer
Like all soul sisters
And soul brothers
I, I can see the danger signs
They only help to underline
Your beauty
I'm not looking for an easy ride
True happiness cannot be tried
So easily"
(DM - "Goodnight lovers")
Oni koji su bili dovoljno brzi (ili spori, ali zato spretni i umešni) da se dokopaju ulaznica za koncert Depeche Mode u Budimpešti - a nije zgoreg podsetiti da je proces "trebovanja" kod beogradskih turističkih agencija počeo još leta prošle godine - nastup pop-legendi očekivali su kao najvažniji muzički i kulturni dogadjaj godine.
Za nas koji smo iz ovog ili onog razloga propustili da ih vidimo na Exciter turneji, kada su u Pešti svirali dan posle famoznog 11. septembra 2001, iščekivanje "dana D" pretvorilo se u klasičnu psihozu, a kako se 21. mart bližio, očekivanja od koncerta uvećavala su se geometrijskom progresijom.
Medju petnaestak hiljada ljudi u veoma akustičnoj areni Laslo Pap, tik do legendarnog Nep stadiona, Srba je po slobodnoj proceni bilo izmedju 200 i 300 (jedini primećeni celebrity Gordan Kičić) i može se reći da smo u konkurenciji Makedonaca, Čeha, Italijana i drugih, imali ubedljivo najbrojniju delegaciju. Čisto da se zna koja je to zemlja sa najvećom populacijom DM fanova u kojoj oni nikad nisu svirali... (niti će? ne, ne, ja to nisam rekao, ali činjenica je da se šanse za to neminovno umanjuju)
Predgrupa starim majstorima bio je njujorški bend The Bravery, koji teško da su učinili bilo šta na planu emotivnog dizanja publike, ali se ne može reći ni da su bili dosadni. Amerikanci za koje na internetu piše da zvuče kao mešavina The Strokes, Interpol i The Killers (meni, ne baš verziranom u aktuelne muzičke tokove, to je zvučalo kao The Cure + Mission + House of love, pa sve to u malo bučnijoj interpretaciji) korektno su otprašili svojih osam pesama i prostrli crveni tepih za engleske velikane.
Parter i tribine, koji su za vreme njihove svirke bili poluprazni, brzo su se popunili, tako da je sve bilo spremno za početak spektakla.Tačno u 21 čas, uz zvuke intro pesme i vriske publike, na bini su se pojavili Dejv Gahan, Martin Gor i Endrju Flečer, u pratnji bubnjara Kristijana Ajgnera i klavijaturiste Pitera Gordena, koji su još od 1997/98 stalni koncertni pratioci benda.
Martin je privukao pažnju krilima crnog andjela i smešnom avijatičarskom kapicom sa preklopima za uši, dok se Gahan opredelio za već standardni, elegantan fazon - crne pantalone i prsluk, svetlosivi sako. Krenuli su sa "A pain that I’m used to" i "John the Relevator", a u prvom izletu u prošlost odsvirali "A question of time" i "Policy of truth".
Kada se slegla početna euforija, primetio sam da su scenografi, majstori rasvete i video umetnici odradili posao na fantastičan način (o toncima da ne govorim, to je za njih verovatno već rutina).
Sa leve strane, iza Martina, visila je velika kugla na kojoj su se smenjivali poznati lajtmotivi DM pesama: Love, Pain, Sex, Angel, Suffer... a druge dve trećine bine bile su u znaku video bima podeljenog u šest nepravilnih celina, na kom su se tokom svake pesme smenjivali unapred spremljeni filmići, ukombinovani sa krupnim živim kadrovima članova benda. Moram da pomenem "Enjoy the silence", ilustrovanu skicama famoznog kraljevskog odelceta, krune i ogledala, koje je Dejv svojevremeno nosio u spotu za možda i najveći globalni DM hit svih vremena.
Najveću dilemu pre koncerta predstavljala je lista pesama koje će DM svirati i, nažalost mnogih, brzo se ispostavilo da je set objavljen na njihovom zvaničnom sajtu upravo ono što ćemo te večeri čuti.
Većini prisutnih, nama iz Srbije pogotovo, daleko više bi odgovarao nekakav Best of koncept, ali ovo je ipak turneja koja promoviše poslednji album "Playing the Angel", tako da je i njihova želja da odsviraju dobar deo tog materijala ipak razumljiva i red je da se ispoštuje, uprkos drugačijim ličnim afinitetima.
U drugom delu koncerta dominirale su upravo te, mračnije pesme - "Precious" (Dejv falširao na "now look what we have put you THROOOOOUGH", ne leže njemu ti visoki tonovi!), "Suffer well", "Damaged people", "I want it all" i "The Sinner in me", prošarane su sa "Walking in my shoes" i mirnijom, singl-verzijom "Home", čisto radi izbegavanja monotonije, a onda je konačno došao red da i bend i publika do kraja oslobode potisnutu energiju!Kreće "I feel you", Dejv skida prsluk, okreće ledja i pokazuje čuvenu tetovažu. Iz hiljada grla čuje se horsko "THIS IS THE MORNING OF OUR LOVE!!!", sledi "Behind the wheel", a zatim hala eksplodira na prve taktove "World in my eyes".
Udarni trio hitova sa "Violator" albuma kompletirali su "Personal Jesus" i "Enjoy the silence" i posle otprilike 80 minuta, to je VEĆ bio kraj regularnog programa.
Bend se povlači sa bine, ali frenetično skandiranje vraća napolje samo Martina i Pitera. Piter seda za klavir i Martinu daje diskretnu muzičku podlogu za maestralnu vokalnu interpretaciju "Shake the disease".
Na bini je opet čitav bend, uz više nego aktivno učešće publike idu himne 80-ih "Just can’t get enough" i "Everything counts", a izvučeni na drugi bis, poklanjaju nam i "Never let me down again". Potom Dejv i Martin zagrljeni pevaju "Goodnight lovers" i, iako bi svi želeli još, jasno je da je to kraj...
Šta napisati kao zaključak? Budimo realni, pa priznajmo da se DM posle 11 studijskih albuma i više od 25 godina postojanja nalaze na nizlaznoj putanji kreativne amplitude, koja se možda nikad više neće okrenuti ka gore. I to je neminovnost.
Pa ipak, njihov koncert je i danas dogadjaj iz kog može da se uzme brdo pozitivne energije. Ne izložiti se tim emocijama znači uskratiti sebe za malo, ali ipak suštinsko zadovoljstvo. Ovdašnji DM fanovi koji još nisu dobili svoju porciju i utolili glad, a znam da ih je mnogo, imaće prilike za "popravni" 12. juna u Budimpešti, 21. u Sofiji i 23. u Bukureštu. Tad, pa ko zna kad i ko zna gde, to je naša realnost.
Tekst: Ivan Bogunović
